Put Tijane Bošković, najbolje odbojkašice sveta: Od Bileće do zvezda

Tijana Bošković

Odluka najbolje odbojkašice sveta Tijane Bošković da, kao tinejdžerka, odbije ponudu da se iz rodne Hercegovine, „za kule i gradove“, preseli u Tursku i dobije pasoš te zemlje, sa stanovišta naše odbojke predstavlja srećno istorijsko „ne“, jer je baš ona kasnije, tokom minule decenije, bila najzaslužnija za najveće uspehe Srbije u tom sportu, među kojima su i dve uzastopne titule prvaka sveta.

Na taj čin, i kasnija sportska dostignuća popularne Tiće, najponosniji su žitelji Bileće, grada u hercegovačkom kamenjaru, iz koga je 2011. kao super talentovana četrnaestogodišnjakinja stigla u Beograd, gde je prvo postala velika srpska, pa svetska odbojkaška zvezda.

Za Bilećane, ona je sportska ikona koju redovno pominju uz druga velika imena vezana direktno ili poreklom za njihov kraj, kao što su glumac Mladen Sekulović (po američkom Karl Malden) i reditelj Dušan Vukotić, obojica oskarovci, mladobosanac Vladimir Gaćinović, geograf Jefto Dedijer, pisci Meša Selimović, Momo Kapor i Radoslav Bratić i slavni reditelj, Emir Kusturica.

„Našu Tiću, i svetski slavnu, smatramo naslavnijom ženom u istoriji Bileće“, kaže Miodrag Mihi Dunđerović, beogradski novinar poreklom iz Bileće. Njegovu tvrdnju potkrepljuje činjenica da se dva objekta u njihovom gradu već zovu po Tijani Bošković. Reč je o sportskoj dvorani i višenamenskom sportskom centru na otvorenom. Ona je i predvodnik Bilećana na tradicionalnom hodočašću do manastira Ostrog.

Bilbord u Bileći posle osvajanje srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Riju 2016. godine

Fudbal, karate, pa odbojka   

Tića nije poletela iz velikog odbojkaškog grma, jer Bileća njenog detinjstva nije imala ne samo odbojkašku tradiciju, nego ni valjaniji teren ili salu za igru „preko mreže“. Zato je njen prvi sport bio fudbal (!), i to sa dečacima kojima krupna, čvrsta i uporna nije davala pardona. Pre nego što ju je starija sestra Dajana, kasnije reprezentativka Bosne i Hercegovine, odvela u lokalni odbojkaški klub Hercegovac trenirala je i karate, jer je silnu energiju koju je nosila u sebi od malih nogu morala negde da potroši.

„Kao mala, bila je baš baksuz, kako mi ovde kažemo, jer je znala i da se, u igri, potuče s momčićima“, rekao mi je Tijanin otac Ljupko, bivši oficir, a u mladosti dobar fudbaler. Ćerke su naklonost ka sportu nasledile od njega, pošto njihova majka Vesna nije mnogo marila za tu „besposlicu“. Isto važi i za mlađeg brata Vuka, košarkaša koji je posle nastupa za Igokeu i Borac iz Banjaluke karijeru nastavio u SAD-a, na koledžu u San Dijegu.

Ljupko mi je detaljno pričao kako su Turci bili naumili da vrlo mladu Tijanu, u „paketu“ sa tri godine starijom sestrom, odvedu u svoju odbojku gde bi im osigurali i sve potrebne papire, uključujući i pasoš, da bi, eventualno, mogle da zaigraju za njihove reprezentativne selekcije.

Ta akcija je usledila posle odbojkaških Balkanijada za kadetkinje i juniorke, održanim 2010. u Baru i Banjaluci, gde su treneri selekcija Turske prvenstveno bacili oko na mlađu od sestara Bošković koja je, iako najmlađa u reprezentaciji BiH, na oba turnira, snažnim smečevima pokazala veliki talenat, brzo stičući naklonost publike i skrećući na sebe pažnju stručnjaka.

Sestre Bošković: Dajana, reprezentativka Bosne i Hercegovine i članica turskog Kuzejborua, i Tijana, reprezentativka Srbije i članica turskog Ezečibašija

„Jedan član turskog saveza, inače funkcioner istanbulskog Galatasaraja, rekao mi je da bi njegov klub obe moje ćerke rado video u svojim redovima, ali to nije bila zvanična ponuda, niti su pominjani uslovi pod kojima bi eventualni transfer bio ostvaren“, zapamtio je Ljupko.

„Kule i gradovi“

Nedugo potom iz Istanbula ga je telefonom pozvala nekadašnja reprezentativka Srbije Vesna Čitaković, tada članica Galatasaraja, i rekla mu da bi rukovodstvo kluba veoma želelo da on i njegova porodica dođu na Bosfor radi razgovora o eventualnom prelasku Tijane i Dajane u bogatu „Galatu“. Bio je to znak da su bili dobro „zagrizli“ za pojačanja iz daleke Bileće.

„Otišli smo nakon prethodnog dogovora da odgovor na moguće ponude damo tek po povratku kući, dok dobro razmislimo o iznenadnoj prilici. Domaćini su, pošteno je reći, bili vrlo korektni i izdašni“, čuo sam od Ljupka. „Dajani i Tijani je odmah data prilika da treniraju sa najboljom ekipom ‘Galate’ u kojoj je, osim Čitakovićeve, tada bila i Ivana Đerisilo, takođe reprezentativka Srbije i naša Hercegovka. Mojim devojčicama je predočeno da bi bile upisane u američku školu u Istanbulu kao i da bi imale svoj stan, najbolje uslove za trening i sigurna sredstva za život u milionskom gradu. Čelni ljudi kluba nisu krili ni želju da im daju državljanstvo, što je u to vreme, značilo i promenu imena i prezimena.“

„Turneja“ porodice Ljupka Boškovića postala je tema ne samo za njihovu širu familiju, nego i za Bileću, što je praksa u manjim sredinama u kojima je stroga privatnost mnogo ređa, a komšijska razmena mišljenja mnogo češća nego u velikim gradovima.

U dresu Ezečibaši Vitre, 2016.

Kada je podvučena crta ispod svega što su čuli u Stambolu i po povratku u Bileću, ispalo je da su obećanja iz Turske najmanje impresionirala Tijanu, jer nisu ugasila njenu silnu želju da odbojkašku karijeru nastavi u Srbiji i da zaigra za njenu reprezentaciju. Ta želja je suviše dugo bujala u njoj da bi je raspršio jedan poziv iz zemlje o kojoj je vrlo malo znala.

Godinama je, gledajući na televiziji utakmice odbojkašica Srbije, maštala o tome da im se jednog dana pridruži na terenu u istom dresu i da se, u pobedničkom zanosu, grli sa Majom Ognjenović, Jovanom Brakočević, Jelenom Nikolić i ostalim  reprezentativkama Srbije, koje su već bile deo svetske elite kao šampionke Evrope i „bronzane“ na prvenstvu sveta. I njeni uzori.

Tijanin rezon zašto odbiti Tursku i otići u Srbiju, utemeljen na jakoj i iskrenoj emociji, prihvatila je cela porodica koja, takođe, uprkos ponuđenim pogodnostima, nije bila za selidbu za koju je uslov bio da, u suštini, prihvate strane „papire“ i odu iz zavičaja. Vreme je pokazalo da je takvo rešenje bilo pun pogodak, pre svega za Srbiju, ali i za njih: Tijana Bošković je, relativno brzo, postala najbolja i najbolje plaćena odbojkašica na planeti.

Reprezentativka Srbije

Tijana je imala samo 14 godina kada je, zajedno sa sestrom Dajanom, stigla u beogradsku Vizuru gde je, po rečima klupskih trenera, imala „svakodnevni napredak u igri“. Sa Vizurom je, igrajući na mestu korektora, osvojila dve titule prvaka Srbije, jedan kup i dva super kupa. Sa juniorskom reprezentacijom Srbije je 2014. osvojila prvo mesto na Prvenstvu Evrope i bila proglašena za najbolju igračicu.

Tijana Bošković, reprezentativka Srbije

Taj bljesak joj je, iste godine, doneo prekomandu u seniorsku selekciju koja se spremala za nastup na svetskom prvenstvu u Italiji. Poverenje joj je ukazao najtrofejniji selektor naše ženske reprezentacije Zoran Terzić, mada je bilo i stručnih mišljenja da je to prerano za sedamnaestogodišnju Bilećanku obdarenu sa 194 centimetra visine.

Na „Čizmu“ je otputovala sa sastavom u kome su uglavnom bile devojke koje je znala samo sa TV ekrana. A da Terzić nije pogrešio s njenim izborom i da je već ravna sa devojkama koje su joj bili idoli pokazala je u prvom meču šampionata protiv Turske, osvojivši 22 poena i zvanje MVP-a.

Tada nije stigla do medalje, ali je naredne 2015. osvojila čak tri: bronzanu na njenim prvim Evropskim igrama i šampionatu Evrope i srebrnu na Svetskom kupu koja je našim „orlicama“ dala priliku da odu na OI u Rio de Žaneiru 2016. Novinari su u čudu beležili Tijanin učinak na ovom turniru protiv ekipe SAD-a, aktuelnog prvaka sveta.

„Zvezda je rođena“, složili su se izveštači, naši i strani. Nije čudno što je Tijana Bošković te godina počela i međunarodnu karijeru. Otišla je u turski Ezečibaši, jednu od najjačih svetskih ekipa kojoj će ostati verna čitavu deceniju.

Žetva medalja i priznanja

Osvojena odličja u 2015. označila su početak bogate žetve medalja i priznanja Tijani Bošković, kojoj se kraj još ne nazire. Pomenućemo samo najvrednije, kao potvrdu njene igračke vrednosti i opravdanosti zvanja najbolje planetarne odbojkašice.

Tijana Bošković na Svetskom prvenstvu u odbojci za žene u Bangkoku 2025.

Ima ukupno pet evropskih medalja – dve zlatne, dve srebrne i jednu bronzanu, zatim dva „zlata“ sa svetskih prvenstava i „srebro“ i „bronzu“ sa Olimpijada. Oba puta kad je Srbija postala svetski šampion, ona je bila MVP turnira. S njom u sastavu, Ezečibaši je tri puta pokorio svet, a ona sva tri puta bila MVP završnog „bala“. Evropska odbojkaška federacija (CEV) proglašavala ju je za najbolju igračicu na Starom kontinentu, a u Srbiji je dva puta izabrana za sportiskinju godine.  Na EP u Beogradu (2021) postavila je svetski rekord u brzini smeča – 110,3 kilometra na sat.

Posle svega nabrojanog, veoma važno je istaći i činjenicu da je Tijana i šampion skromnosti i sportskog fer pleja. Tu „titulu“ dobila je od klupskih drugarica, rivalki na terenu, odbojkaške publike širom sveta i novinara čiji tekstovi je predstavljaju kao tihu devojku blagog osmeha i gromovitog smeča za koji, najčešće, nema odbrane.

Tijana je od ove godine član drugog turskog giganta, Vakifbanke. Uz to je i dalje reprezentativka Srbije, i to ona najbolja. S njom u sastavu naša ženska odbojka i dalje pripada svetskoj eliti i s pravom računa na nova odličja na međunarodnoj sceni. U martu iduće godine, baš na Dan žena, ova Bilećanka će napuniti 29 godina, što znači da je pred njom još godina igranja odbojke na najvišem nivou.