Posle mnogo godina pojavio se kod nas tim čija se igra dopada svim ljubiteljima fudbala bez obzira na to za koji klub navijaju. Posle Partizanovih utakmica ima o čemu da se priča.
Rezultatski učinak „crno-belih”, istina, još nije bogzna kakav. U prvenstvu nemaju realne šanse da se bore za prvo mesto, za Novu godinu nemaju šta da požele u Evropi u ovoj sezoni…
Ali, to je zasad. Ako u klubu istraju s ovakvim opredeljenjem, iduće godine u ovo vreme bi imali čemu da se nadaju.
Ove godine je Partizan pokazao da na onome što je izgledalo kao rasulo može nešto i da se sagradi. I to vrlo perspektivno.
U proleće je bilo crno da crnje, verovatno, ne može da se zamisli. Pretilo je da evropska takmičenja prođu bez „crno-belih”. Iz finansijskih ili takmičarskih razloga, a možda i zbog oba.
U Humskoj su, ipak, uspeli da klub i ove sezone bude među onima koji su na međunarodnoj sceni. I da su preživeli Hag, a trebalo im je da izdrže još nekoliko minuta protiv holandskog AZ-a, sada bi bili u šesnaestini finala Lige Evrope. A s obzirom na to da je klub iz Alkmara za protivnika dobio LASK iz Austrije vrlo je moguće da tu ne bi bila poslednja stanica Partizanovog pohoda po Starom kontinentu.
Suštinski, međutim, „crno-beli” mogu da budu veoma zadovoljni. Nisu baš mnogo ubrali ove jeseni, ali su odlično zasejali. Ono što, bez sumnje, zaslužuje odobravanje to je opredeljenje da se igra napadački, kombinatorno, da se plan za pobede gradi na sopstvenom umeću, a ne na protivničkim greškama.
Milošević je kao početnik zablistao svojim trenerskim darom. U ogromnoj većini slučajeva, a pogotovo za utakmice za koje je vladalo posebno interesovanje, izvanredno je pripremio tim za sva iskušenja. U finalu Kupa Srbije i jesenas u prvenstvu protiv Crvene zvezde njegov tim je zaista bio zreliji. U onoj nesrećnoj utakmici u Hagu takođe je nadvisio trenera AZ-a, koji je, ipak, fudbalskim kockarskim trikom pokupio sve sa stola. Da je utakmica dovršena racionalno Partizan bi i finansijski i u svakom drugom smislu bio čvršće u sedlu.
U prvenstvu je izgubio neke „sigurne bodove”, ali je i to prilika da se izvuku dalekosežne pouke. Prolećni deo je prilika da se to primeni.
Najpoučnije je, svakako, što su u Humskoj, uprkos izuzetno teškim finansijskim okolnostima i svemu onome što one nose, pokazali da i pod takvim uslovima može da se mnogo postigne. To je primer i za njih, a i za sve ostale, da i s onim što se ima (ili je možda tačnije da se kaže – s onim što se nema) treba da se gleda napred.
Partizanu su za samopouzdanje, a bez toga nema boljeg života, neophodni uspesi u Evropi. To je temelj za sve što bi hteo da gradi. On ih u svojoj istoriji nije imao mnogo (finale Kupa šampiona 1966), ali ni po koju cenu ne sme da spusti durbin. Kao što ne može da se nađe odgovor, ako se ne postavi pitanje, tako ni velikih rezultata ne može da bude bez velikog cilja.
Partizan mnoge stvari razdiru (od podele na tribinama, pa do raznih drugih faktora), ali to treba da se iskoristi za originalna rešenja. Jedno od takvih je našao kada mu je zabranjeno da igra bez publike, pa je u propisima Uefe našao mogućnost da dovede decu, koja su ostavila toliko lep utisak da je to bila velika pobeda i Partizana, i fudbala, i mladosti.
IZVOR:POLITIKA.RS
http://www.politika.rs/sr/clanak/444582/Sport/Da-je-Partizan-preziveo-Hag
