Jedinstven narativ koji spaja život i delo, proučava vezu između umetnika i prostora, odnosno gradova u kojima je živeo i delovao. O formativnim godinama kontinuiranog kretanja, konstrukciji Balkana prilagođenoj viktorijanskoj sredini, usklađivanju sa pulsom tržišta.
Knjiga o Paji Jovanoviću je skup priča različitih autora o slikaru u vremenskom rasponu od skoro jednog veka. Od kraja 19. veka do naših dana, tačnije do 2024.godine.
„Jedno rešeto istorije kroz koje su svi ovi autori koji su zastupljeni, ima ih veliki broj, dali neki sud o Paji Jovanoviću istovremeno puštajući druge da prosude o njima samima“, navodi prof. dr Igor Borozan, dopisni član SANU.
Prvi tekst u knjizi je iz 1891. razgovor pisca Mite Živkovića sa umetnikom u njegovom pariskom ateljeu za Letopis Matice srpske, koji je predstavljao uvođenje na velika vrata Paje Jovanovića u srpski kulturni prostor. Prvi je predstavljao i ono što se u nauci zove proizvodnja biografije jednog umetnika.
„Samim tim i Paja to svesno radi i pomaže književniku tako što mu daje izabrane spise i dopise, ili kritike njegovih dela iz velikih evropskih časopisa, u pitanju su bili Dejli telegraf i tako dalje, gde zapravo prikazuje sebe kao već etabliranog umetnika, evropski značajnog i važnog. Superstara, da tako kažemo“, dodaje profesor Borozan.
Paja Jovanović je čedo svog vremena, a to je vreme medijskog buma. I mi vidimo, kako mu važno kakav je atelje u kome stvara. Odnosno šta će fotografija njegovog ateljea kazivati.
„Imamo upravo zapis u ovoj knjizi, gde ga posećuje znameniti i ugledni kulturni radnik Milan Savić, i priča kakav je atelje, gde Paja, današnjim rečniko rečeno, ima dupleks. Ili živi na vrhu zgrade, što je i danas veoma popularno, i gde Milan Savić kaže: ‘Da vidiš kakvu baštu ima na vrhu zgrade Paja Jovanović’. Dakle, živi u jednom otmenom, velikom salonskom stanu, koji negde reprezentuje i ovaj prostor gde se danas nalazimo, kao jedan eho, ili moguća rekonstrukcija njegovog stana“, navodi prof. dr Igor Borozan.
Knjiga odabirom tekstova predstavlja i menjanje paradigme prema umetniku. Jedna od dominantnih vizura još od dvadesetih i tridesetih, pa sve do sedamdesetih godina prošlog veka bila je visoki modernizam.
„Da bi generacije kasnije, i tu imamo jedan kvalitetan tekst, naravno, našeg uglednog istoričara umetnosti i reditelja, Đorđa Kadijevića, koji već u skladu sa postmodernizmom posmatra Paju Jovanovića na jedan relaksiraniji način“, dodaje profesor.
Transgeneracijski opseg autora prisutnih u knjizi omogućio je raznovrsnost perspektiva iz kojih je sagledan opus Paje Jovanovića. Memorizacija kakvu su i Paja Jovanović i naša kultura sazlužili.
