Američki predsednik Donald Tramp obustavio je vojnu pomoć Ukrajini. U Kijevu su u neverici. Jednako kao i njihovi evropski saveznici. Nakon nedavnog „razgovora” dvojice šefova država u Beloj kući, kola na Starom kontinentu kao da su strmoglavo krenula nizbrdo. Na brzinu sazvan sastanak u Londonu, na kojem je trebalo dati adekvatan odgovor prekoatlantskom moćniku, pretvorio se u običnu tribinu za ispoljavanje gneva.
Još početkom rata u Ukrajini (2022) „Politika” je pisala da će iz sukoba SAD i Rusije Evropa izaći kao najveći gubitnik. Nije bila reč ni o kakvoj vidovitosti, setimo se samo dva svetska rata. Sve u istoriji ima svoju zakonomernost. Tom logikom se vodio i Tramp kad je odlučio da se mane ukrajinske priče. Shvatio je da rat koji ne može da dobije ne treba voditi unedogled. Potrebno je pronaći drugu opciju, onu koja je isplativija i zarad održanja ugleda zemlje. Za njega to su u ovom trenutku Grenland, Panamski kanal, Meksički zaliv. Sutra možda Kina, Tajvan, Koreja…
Uostalom, slično je postupio i njegov prethodnik Džozef Bajden, kada je 2021. povukao američke marince iz Avganistana, a vojni kompleks preusmerio na Ukrajinu. I on je shvatio da u južnoazijskim gudurama više nema šta da traži. Okrenuo se Ukrajini. Tu je video moguću dobit i – promašio.
Tramp je shvatio i da bi produžetak sukoba na istoku Evrope lako mogao da sklizne u treći svetski rat, u kojem bi se svakako našle SAD. Nesreća bi zakucala na vrata svakog Amerikanca. Prvi čovek u Vašingtonu učinio je još nešto: dao je odrešene ruke ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da, praktično po svojoj volji, okonča ukrajinsku dramu. Ne da bi pokazao slabost Amerike, već da bi rivalu prepustio vađenje užarenog kestenja iz vatre. Zna Tramp vrlo dobro da će rešenje koje donesu u Moskvi, kakvo god bilo, i te kako uticati na atmosferu u Evropi i ugled Rusije među oponentima u Starom svetu. Pa možda doprineti i novim surevnjivostima.
Tramp zna i da će Rusija biti spremna da u obnovu Ukrajine uloži mnogo više nego Evropljani. Nije reč samo o popravci puteva, izgradnji novih fabrika, škola, stanova – u pitanju je obnova međusobnog poverenja između pobednika i pobeđenog. Toga su svesni i u Moskvi. Odrešene ruke nose i mnoge obaveze: kako tretirati raspuštenu armiju, kako odvojiti one koji su činili zločine od drugih koji su branili sopstvenu zemlju? Kome ukazati poverenje da u vremenima obnove vrši vlast? Pogotovo lokalnu, u kojoj je korupcija najdublje ukorenjena. Kako nahraniti narod i obezbediti mu smeštaj, šta činiti s onima koji nameravaju da se vrate kućama i poslovima koje su radili pre rata, i da li te poslove dati zaslužnijima?
Tramp zna da sve pomenuto sam ne bi mogao da obavi valjano. Amerikanci navedeno nigde i nikada nisu obavili kako treba. Osloniti se na nadmene Evropljane takođe bi bio jalov posao. Sve bi se završilo klasičnim grabežom, kao na Balkanu po razbijanju Jugoslavije.
Rusija ne sme da se opusti u svojoj pobedničkoj euforiji. Ima pred sobom primere Vijetnama, Avganistana, Iraka, Sirije… divljanja Izraelaca u Gazi i istrebljenja tamošnjih civila. Volodimir Zelenski mora da ode voljom ukrajinskih građana. A u to će ih, kako rezonuje aktuelni šef Bele kuće, lakše ubediti oni koji su sa njima stvarali zajedničku istoriju, nego bilo ko sa Zapada.
Na kraju, i Tramp i Amerika će imati koristi. Sklapanje poslova s Rusijom biće umnogome olakšano, a time i sa ostatkom sveta, posebno zemljama BRIKS-a. Poziv na „jačanje Amerike” jedino će u tom slučaju dobiti pravi smisao. Da li ćemo po ugledu na „Putinizam” dobiti novu kovanicu – „Trampizam”?
