Pobedio je – Partizan. Ne piše na semaforu, ne ulazi u tabelu, ali kad se odmaknemo od rezultata ispostaviće se da je dobio više od Crvene zvezde. Svakako više nego što je (bilo) ko očekivao. Dovoljno je pogledati izraz lica Vladana Milojevića posle okončanja 175. večitog derbija da bi se razumelo zbog čega su gosti slavili bod osvojen u nadoknadi i zašto u kući domaćina, pripremljenoj za još jednu žurku, nije bilo radosti.
Planove crveno-belima makar privremeno je pokvario Srđan Blagojević. Zbog subotnjeg izdanja, ali i ishoda (3:3), mnogi su spremni da konstatuju kako su crno-beli dobili i – trenera. Iako je još rano za bilo kakve zaključke, priprema utakmice, opredeljenje, reakcije, izmene i taj bod sugerišu da su Danko Lazović i Predrag Mijatović, možda, dobro rezonovali kad su na opšte iznenađenje javnosti dali šansu prvog dana 2025. povratniku u srpski fudbal.
Manje od dva meseca kasnije Blagojević je odoleo na terenu ekipe iz Lige šampiona, pre samo nekoliko sedmica zagledane u baraž, najefikasnije u državi, dominantne u svakom smislu (pojedinačnom, ekipnom, logističkom), u ambijentu kad se licitiralo hoće li Parni valjak pretrpeti havariju veću nego jesenas u Humskoj. Sam je rekao da Partizan ne sme da bude zadovoljan nerešenim ishodom u večitom derbiju, u idealnim uslovima, zbog veličine kluba i njegovog renomea. Okruženje u kome radi je sve samo ne idealno, a klub u koji je došao je daleko od nekadašnjih visina i zato je morao svesno da spusti kriterijume, pa 3:3 na koncu subotnjeg programa 25. kola Mozzart Bet Superlige izgleda kao trijumf.
Ako hoćete, trijumf struke. Danima pre derbija se zbog velike razlike (na tabeli i u kvalitetu timova) tražilo od gostiju da budu hrabri kao u zimu 2007. sa Miroslavom Đukićem (4:2) ili u proleće 2017. sa Markom Nikolićem (3:1). Behu baš takvi. Igrački – ne. Karakterno – da! Zato se desilo da prvi put u večitom derbiju posle osam godina daju tri gola. I da posle 144 vezane utakmice postanu prvi tim koji je tokom prvenstvenog duela na stadionu „Rajko Mitić“ mrežu Crvene zvezde zatresao triput (baš Partizan prethodno). I to igrajući – defanzivno!
Zato što je Blagojević shvatio s kim ima posla i koga ima na raspolaganju. Da je krenuo da se nadigrava otvorio bi autoput ka Aleksandru Jovanoviću i možda bi pretrepo debakl veći nego Aleksandar Stanojević jesenas. Uostalom, kad je to poslednji put Partizan igrao lepo (i šta to uopšte znači?), dominirao u posedu, ređao šanse i odučio od fudbala Crvenu zvezdu? Možda jedne prilike kod Sava Miloševića, ali sa fudbalerima drugačijih karakteristika. Ovi koje sad na raspolaganju ima Srđan Blagojević i dalje su skromnog kvaliteta i zato je šef stručnog štaba rešio da mu odbrana bude najbolji napad.
Na teren je poslao sedmoricu fudbalera defanzivnih karakteristika. Bekove Milana Roganovića i Zlatana Šehovića, štopere Mihajla Ilića, Nihada Mujakića i Nikolu Simića, veziste Aleksandra Šćekića i Stefana Kovača. Svi oni, pomognuti Aldom Kaluluom i Ibrahimom Zubairuom branili su se u prostoru 20 metara od gola Jovanovića. To je užasno teško i na fizičkom i na mentalnom planu, jer protivnik maltene sve vreme proba, nadire, centrira i ta igra bez lopte u nogama ume da frustrira. Samo što je bila jedini način kako da se nešto uradi. I u prvom poluvremenu je prošlo. Što nije i na početku drugog, pa i kasnije, ne može biti odgovornost stručnog štaba, jer su prva dva gola primljena usled individualnih, ne sistemskih propusta. Uostalom, očekivati da Crvena zvezda ne postigne gol u našoj ligi, kod kuće, graniči se sa ludosti. Za poslednje tri i po godine nije samo jednom. Stanojevićevom Partizanu.
Sad jeste ukupno tri, ali nije bitan broj, već opredeljenje. Srđan Blagojević je iskopao rov i branio se od kiše metaka moćnijeg protivnika. Pričalo se pre derbija da će Partizan izgledati kao da je doveden na streljanje, a ispostavilo se da je novi šef stručnog štaba naterao rivala da potpiše primirje. Misija na neprijateljskoj teritoriji je uspela.
Između ostalog zato što Blagojević nije osluškivao javnost, nego terao po svom i izveo ekipu sa petoricom u poslednjoj liniji, od kojih dvojica mesecima nisu igrala fudbal (Mujakić i Šehović), a dvojica nisu uopšte igrala fudbal do pre nekoliko sedmica za prvi tim (Simić i Roganović). Procenio je da bi sa Bibarsom Nathom i(li) Milanom Vukotićem bio inferioran u trkačkom smislu, pa ih je uveo u drugom poluvremenu. Posebno je promocja Izraelca uticala na promenu formacije i te izmene, pa i pomeranje Mujakića na mesto levog beka, a slanje Matije Stjepanovića na desnog (onaj pas za Kalulua pre penala) predstavljaju trenerske minijature vredne notiranja. Partizan je dao tri gola na Marakani igrajući suštinski defanzivno. Protiv najboljeg tima u državi, koji ga je pre samo nekoliko meseci igrački maltretirao. U atmosferi opšteg nepoverenja.
Navikao je Srđan Blagojević na to. Cela njegova karijera je nepoverenje i kopanje u pomenutom rovu. Dokazivanje dok te drugi napadaju. Nisu mu baš verovali čelnici superligaških klubova, pa je morao u daleki Kazahstan i potom Mađarsku. Nismo ni mi, baš na ovim stranicama, bili ubeđeni da su Danko Lazović i Predrag Mijatović izabrali njega kao pr(a)vo rešenje, ne zato što imamo nešto protiv čoveka, nego zato što nije „ime“. I zato što je bliska istorija učila drugačije. Obično su to bili nekadašnji asovi ili treneri veće reputacije. Samo što zimus niko (više) nije hteo da rizikuje.
U početnim danima posle Blagojevićevog izbora mogla se čuti sumnja formulisana kroz reči „nije trener za Partizan“. Možda će se jednog dana ispostaviti da je jedini trener koji može da vodi ovaj Partizan. Namerno pišemo „ovaj“, jer je i dalje loš, sa pojedincima koji su tu, jer niko neće da ih kupi, ali i takav je zbog esnafskog dela posla našao način da bude zadovoljniji ishodom 175. večitog derbija. O tome svedoče i mišljenja sporadičnih zaljubljenika u sport. Da parafraziramo: „Ne znam ko je ovaj čovek, ali sviđa mi se“.
I retorika mu je pohvalna. Blagojević priča o sportu i ne pominje nikakve spoljne faktore. Možda je nekom dosadno, ali priča mirno. I priča ono što Grobari ne žele da čuju. Istinu.
Partizan je u svakom smislu morao da snizi kriterijume i sam Srđan Blagojević je apsolutno svestan toga kad kaže „ne bismo bili ovde da su neka srećnija vremena“. Zato je igrao defanzivno, iako mu je osnovna trenerska ideja da kroz posed gradi akcije i bude protagonosta na terenu. Ne može sa ovim igračima, posebno ne u kući najvećeg rivala. Zato može da se prilagodi, natera Zvezdu da izvlači maksimum iz sebe, a Vladana Milojevića da se nervira. Budite sigurni da će baš zato u prvom kolu plej-ofa, na istom mestu, Milojević krenuti žestoko, ali dotle je pred Blagojevićem zadatak da pobedama u preostalim utakmicama podigne samopouzdanje tima i kad naredni put dođe u komšiluk potvrdi da je trener za Partizan.
Kad već niko drugi nije hteo.
