Kako je nastala prva psovka na domaćem filmu: 60 godina kasnije, ovo je scena koju često citiramo

Psovka kao deo scenarija u domaćem filmu je nešto što mnogima smeta, ali i nešto što se popričlično često citira i pamti.

Prva psovka u domačem filmu je izašla na svetlost dana, tj na bioskopsko platno na današnji dan, ako nas imdb ne laže, pre 60 godina, a izgovorio ju je Ljuba Tadić u kultnom ratnom spektaklu „Marš na drinu“.

Film Žike Mitrovića ostaće poznat po tome što je u vreme SFRJ-a bio jedan u retkih filmova koji se bavio Prvim svetskim ratom. U filmu pratimo kako su se srpski vojnici pripremali za borbu protiv Austrugarske, ali i samu borbu na Ceru 1914. godine. Kroz film pratimo istorijske likove u vidu oficira srpske vojske, ali i izmišljene, obične ljude koji su se prijavli u armiju.

Jednu od glavnih uloga odigrao je Ljuba Tadić, čuvenog majora Kursulu, koji je u ozbiljnom dramskom filmu doneo dašak humora. Ipak, njegov lik u čuvenoj poslednjoj sceni umire, a ono što je izgovorio tad ostaće zapamćeno u istoriji domaćeg filma.

„Po scenariju je trebalo i ja da odem na konju sa Aleksandrom Gavrićem…ali ja sam voleo da ostavim Kursulu tamo na Ceru. To je nekako lepše, jer sam voleo tog Kursulu, tu ulogu, tu ličnost. Lepo napisana ličnost, lepo postavljena. I ubeđivao sam Žiku da treba da poginem, a Žika se nije složio sa tim. Pošto je ekipa bila kompaktna, svi su bili sjajni tamo, a bio je Duško Piros (Živković) sa kojima sam bio veliki prijatelj, on je pirotehniku pravio, pa sam Duška animirao da tu upali dve-tri granate…

Našao sam jedan koren tamo i gospodina (Milorada) Markovića, on je snimao, zamolio da li on hoće? On je rekao da hoće. Bio mu je asistent Boža Miletić i on je hteo da dođe. I mi smo to snimili kad se završilo snimanje. Žika je to čuo i ljutio se…Mi smo samo u jednom kadru to snimili.

Dogovorili smo se, stavio kameru gospodin Marković, i ja treba da utrčim, Duško Piros da opali iza mojih leđa tu granatu, on me udari po leđima, ja da se naslonim na jednu granu, dođem na taj koren da sednem i pogledam u Drinu. Međutim, meni se koporan od one granate upali i počne nešto da me peče po leđima. Ja se okrenem tamo pogledam i kažem: „Drino…je*em ti“ i spustim glavu kao da sam mrtav.

I kažem njima: „Gasite! Gasite!“ Kaže: „Čekaj još malo da traje kadar“ (smeh) Oni me onda obore i ugase mi onaj koporan pozadi. Nije mi ništa bilo. Međutim, dođe pregled materijala i na pregledu bio je umetnički direktor Radoš Novaković.

Gledao to zajedno sa Žikom. Ja nisam bio nego su mi pričali. I odjedanput je taj kadar bio, ali to se nemo snimalo, mi smo nasinhronizovali, i Radoš pita Žiku: „Šta ovo Ljuba kaže?“ „To su oni sami tamo nešto muvali, ne znam ko je podvalio to…bez veze je to“. „Pa šta kaže Ljuba u tom kadru?“ „Pa kaže: ‘Drino je*em ti’. Kako to može da kaže?“

To je prva psovka, to nije moglo da se pojmi da neko opsuje. Radoš skoči pa kaže: „Žiko to je kraj filma! Pa to je super!“… i tako su oni umontirali i tako bude kraj filma. Nije bilo ono na konju odlazimo u dalji rat, zasvira „Marš na Drinu“ i onda se završi. Taj kadar mnogi pamte. Ja sam putovao po svetu, bio u Australiji, Americi, Kanadi…i svi oni imaju te kasete i gledaju te filmove, i svi govore i citiraju…To je bila prva psovka“, rekao je legendarni Ljuba Tadić u jednom intervjuu.

Iako nam se to čini iz ove perspektive kao nešto nemoguće, psovke nisu bile upotrebljivane u popularnoj kulturi sve do 60-ih kad su se sramežljivo pojavile, prvo u pozorištu, pa na filmu. Četiri godine pre „Marša na Drinu“, 1960. u predstavi „Otkriće“ Dobrice Ćosića na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta se čulo prvo „bem ti seme čovekovo“.

Bila je to prva psovka na sceni JDP osnovanog 13 godina ranije, prva psovka na pozorišnim scenama izgovorena posle Drugog svetskog rata. Izvanredan u toj ulozi, glumac koji ju je izgovorio, Stojan Dečermić je u jednom intervjuu tim povodom rekao da su se svi mučili kako da originalnu Ćosićevu psovku „Je*em ti seme čovekovo“ izgovore na sceni, i prihvatili su njegov predlog.

Nakon Marša na Drinu, u filmskoj umetnosti Jugoslavije se desio Crni talas, gde je psovka kao izraz već bila na domaćem terenu.

Psovka je bila mnogo manji problem ovom filmu

Mnogo veći problem 60-ih za vreme prvih prikazivanja filma, bilo je prikazati ga u svetlu istorije, a ne kao srpski nacionalistički film. U tadašnjoj atmosferi partizanskih filmova i slavljenja Jugoslovenske Narodne Armije, praviti film o srpskoj vojsci, njenim uspesima i stradanjima je bilo, u najamnju ruku nepopularan poduhvat.

Nadležni politički i umetnički rukovodioci iz Socijalističke Republike Srbije tada su se najviše plašili da se ne navuče otpor iz drugih republika, a film Marš na Drinu prikaže kao nacionalistički.

Film Marš na Drinu je premijerno prikazan na Festivalu igranog filma u Puli. Prema Mitrovićevom sećanju iz jednog intervjua, film je ovacijama pozdravilo 12 hiljada gledalaca u Pulskoj areni. Nagrađen je Velikom srebrnom arenom, a Mitrović je dobio Zlatnu arenu za režiju, a Ljubi Tadiću dodeljena je Zlatna arena za najbolju mušku glavnu ulogu. Film Marš na Drinu dobio je i nagradu publike i revije Vjesnik u srijedu.

Tek onda su krenuli napadi u hrvatskoj javnosti za previše „srbovanja“. Mitrović, međutim, kaže da su čak i srpski komunistički rukovodioci bili ponosni na film „Marš na Drinu“ jer je „progovorila krv, jer su na Ceru bili njihovi očevi i dedovi“, a film je „budio patriotska osećanja“.

Jugoslovenska narodna armija je za potrebe političko-vaspitnog rada tražila do 60 kopija filma. Film Marš na Drinu je ostvario ogroman uspeh u jugoslovenskim bioskopima.