Fudbal se ne vraća kući, letovaće u Španiji

Prošlo je 58 godina otkako je Bobi Mur na ramenima saigrača, sa trofejom u rukama, vratio fudbal u svoju kolevku.

Slavlje igrača Španije

Nakon toga, vagabundo kakav jeste, fudbal se ponovo otisnuo u svet. Proputovao je celu planetu, ne osećajući nostalgiju i ne pomišljajući da se vrati. Od Evrope, preko Južne i Severne Amerike, sve do Afrike i Katara.

Pre tri godine se konačno našao na “Hitrouu”, ali samo na presedanju, odbijajući da napusti aerodrom.

Delovalo je stoga da je konačno vreme i da je odlaganja bilo dosta. Nakon avantura u Italiji i Argentini, povratak kući je uprkos nešto lošijim izdanjima u Nemačkoj izgledao kao neminovan, naročito imajući u vidu sreću koja je vodila Englesku kroz lakši deo žreba.

Međutim, kako to obično biva, u poslednjim trenucima, iskrsla je ponuda koja se ne može odbiti. Umesto perioda u kišnoj i loše vođenoj Engleskoj, fudbal se opredelio za dve godine na obalama sunčane i besprekorno organizovane Španije.

Više mu se svidelo Rodrijevo besprekorno postavljanje, Vilijamsova brzina, Olmov prijem i De la Fuenteov sistem, nego Sautgejtovo oslanjanje na puki talenat izuzetnih pojedinaca, koji nisu delovali kao tim.

Španija je od samog početka turnira delovala kao najbolja ekipa na turniru, što je na kraju uspela i da naplati, uprkos nedostatku iskustva i velikim izazovima. Na putu do trofeja morali su da izbace i Nemce i Francuze, da bi na kraju srušili i mnogo iskusnijeg protivnika.

De la Fuente je stvorio sistem koji u potpunosti odgovara kvalitetima njegovih igrača i koji nije trpeo ni prilikom povreda istaknutih prvotimaca – drugo poluvreme protiv Engleza su odigrali bez najboljeg igrača turnira – i pokazao da se kontinuirani i predani rad sa mladima uvek isplati.

Englezi su na kraju ponovo došli na korak od buđenja iz košmara koji traje skoro 60 godina, ali nisu uspeli. Nisu na kraju krajeva, iako fudbal često ne mari za to, ni zaslužili da dođu do trofeja.

Samo na mahove su iskazivali svoj talenat, bez naznake o bilo kakvom planu, a kamoli dugoročnijoj strategiji. Četiri puta su gubili u nokaut fazi i tri puta su se vraćali. Četvrti put se nije dalo, odnosno nije dao Olmo – čovek koji je neplanirano i iz senke bio među najzaslužnijima za četvrtu titulu prvaka Evrope.

Takav rasplet staviće Sautgejtov obraz na test. Ukoliko ispuni dato obećanje, prepustiće kormilo nekom potencijalno veštijem kapetanu, koji će znati kako da na bolji i efikasniji način organizuje svoju posadu.

Do tada će se fudbal, na ležaljci i sa koktelom u ruci, sunčati na obalama Španije, sa pasošem koji je Mikel Ojarzabal produžio na još minimum dve godine.