Koliko seksualnih partnera je previše

Mnogima broj seksualnih partnera može izgledati kao podatak kojim se bave mladi iako i veliki broj odraslih ovakvu listu ima na svom telefonu.

Međutim, bez obzira na to da li je to nešto što posvećeno beležite ili ne, verovatno znate „svoj broj“. Razlog leži u tome što je za mnoge od nas to broj kojem i dalje pridajemo veliki značaj.

Spisateljice Anabel Rivkin i Emili Mikan ističu da društvena očekivanja ne bi trebalo da nas navedu da pripisujemo bilo kakvu dozu sramote svojoj seksualnoj prošlosti.

Ali to često nije tako jednostavno, posebno za žene.

„Još imamo tako arhaičan pogled na to kako pristupamo ovoj temi. Čini se da se žene izložene većoj osudi zbog tzv. ’većeg broja tela’, dok je za muškarce to osećaj ponosa, a ne nešto čega se treba stideti“, kaže Ema-Luiz Bojnton, autorka i voditeljka podkasta Razgovori o seksu (Sex Talks).

Ovaj nesklad prisutan je odvajkada. Žene koje imaju smelosti da se osećaju kao seksualna bića spadaju u drugu kategoriju, dok one koje se pretvaraju da se ne uklapaju, svrstavaju se u prvu grupu.

Muškarci koji su spavali sa većim brojem partnerki obično u društvu budu nagrađeni smehom i šalama. Za žene sa sličnim brojem partnera, s druge strane, izuzetno retko nailaze na takav prijem od strane društva.

„Osećaj srama u vezi sa ostvarivanjem intimnih veza sa previše ljudi često potiče od zastarelih društvenih normi, kulturnih vrednosti i rodnih stereotipa. Istorijski gledano, žene su bile više stigmatizovane u poređenju sa muškarcima zbog upuštanja u više seksualnih odnosa. Ovaj dvostruki standard održava pravilo da žene treba da budu seksualno skromne i rezervisane, dok se muškarci podstiču na seksualna osvajanja“, kaže psiholog dr Luiz Godard-Kroli.

Prema njenim rečima, kod žena koje, u skladu sa tim, odstupaju od takvih očekivanja, mogu se javiti osećaj stida ili osude, što utiče na njihovo samopoštovanje i psihičko stanje.

Nekada je potrebna ogromna količina truda za odvikavanje od takvog načina razmišljanja i za rad na ličnom razvoju da bismo se „kretali kroz ta osećanja srama“, što će neizbežno uticati na to kako pristupamo seksu i izlascima uopšte.

„To je tako proizvoljna stvar jer ako ste veći deo između 20. i 30. godine bili slobodni, bićete sa više ljudi u odnosu na one koji su u tom periodu života bili u vezi. To nije nešto zbog čega bih se zabrinula, jer sam mnogo radila na tome da kod sebe isključim osećaj stida kada je u pitanju žena i seksualnost. Imam listu partnera na svom telefonu, ali mahom da bi me podsećala“, dodaje Ema-Luiz Bojnton.

Reklo bi se da će 2024. godine to biti kulturni obrasci od kojih smo se odavno udaljili. Ali oni opstaju, a ljudi se fiksiraju na svoj „broj“ i i dalje se pitaju šta to govori o njima. „Kao klinički seksolog koji radi sa ženama, neka od ključnih pitanja koja dobijam od svojih klijenata tiču se ovoga“, ističe savetnica za seksualne odnose Mari Moris.

Koliko puta mesečno se smatra „normalnim“? Koliko seksualnih partnera se smatra „normalnim“?

„Ova pitanja mogu se tumačiti kao nedoumica Da li sam društveno prihvatljiv/a ili konvencionalan? Moj odgovor im je uvek da, kada je reč o seksu i erotskom zadovoljstvu, ne postoji normalno“, objašnjava Morisova.

Ova pitanja ne postavljaju samo žene kada osećaju žaljenje i sramotu kada ne dobiju odgovore koje žele.

„Mislim da me je prelazak u punoletstvo u vreme kada su u pop kulturi muškarci stavljeni na pijedestal zbog mnogo seksa sa više ljudi prilično zbunio. Bio sam u školi koja je bila puna toksične muškosti i švrljanje okolo mi je odjednom donelo status i potvrdu“, kaže jedan 39-godišnjak i dodaje da takvo ponašanje ne vodi baš do toliko nezaboravnih iskustava.

„Ne mogu da se setim imena polovine ljudi sa kojima sam spavao. Osećam se odvratno i odvratno je za ljude sa kojima imam prave odnose koji mi znače“, objašnjava on.

A šta kada je broj suviše mali?

Međutim, postoji i druga strana medalje. Neki se plaše da su imali malo partnera.

„Često brinem o tome koliko malo seksualnog iskustva imam. Moje vršnjakinje bi trebalo da su u najboljim godinama za seks. Bila sam u vezi tokom dvadesetih i sada još uvek istražujem ko sam, u seksualnom smislu. Dakle, ako ništa drugo, stidim se što nemam dovoljno iskustva“, istakla je jedna 31-godišnjakinja.

Možda fokusiranje na tako naizgled besmislenu stvar kao što je broj bivših govori o širem problemu koji se odnosi na način na koji govorimo i razmišljamo o seksu.

Činjenica da pridajemo toliki značaj nečemu poput ovoga naglašava koliko su društvene percepcije o seksu zapravo iskrivljene i koliko se i dalje malo o toj temi govori otvoreno i slobodno.

„Imamo utisak da svi drugi imaju mnogo bolji seks od nas i da to rade češće. To stvara nezdravu kulturu poređenja“, smatra Bojntonova.

Bez obzira na to koliko seksualnih partnera smo imali, poređenjem svog seksualnog iskustva sa tuđim uvek će biti beskorisni mentalni napor, kao i građenje negativnog narativa koji podstiče razvoj nesigurnosti – bilo o sebi, sopstvenom telu ili svojoj seksualnosti.

„To samo pokazuje kako ne govorimo dovoljno o seksu i svojim slabostima kada je on u pitanju. I dok god to ne budemo radili, nećemo moći da se suprotstavimo ovakvoj percepciji broja seksualnih partnera“, dodaje autorka podkasta Ema-Luiz Bojnton.