Srbija je u poslednjih deset godina je iz budžeta isplatila oko milijardu evra za kazne i penale. Država je plaćala investitorima, zaposlenima u javnim preduzećima, pa i građanima. Za novac koji Srbija daje u međunarodnim arbitražama ali i pred domaćim sudovima, mogao je, kažu naši sagovornici, da se sagradi jedan autoput i još nekoliko Kliničkih centara.
Umesto za puteve – novac se daje za izgubljene sporove. Tako se u najkraćem može opisati ova stavka u rashodima budžeta.
„Plaćajući kazne i penale mi smo mogli da izgradimo dobar autoput i nekoliko još kliničkih centara, to su razmere izgubljenog novca. Reč je o sporovima koji država gubi pred međunarodnim arbitražama ali i pred domaćim sudovima“, kaže Ivana Pavlović, novinarka Nove ekonomije.
Gledano prema računu sa kog se isplaćuju kazne i penali, najviše ih je isplaćeno sa računa Ministarstva finansija, zatim pravde, MUP-a i Ministarstva odbrane, u zavisnosti od vrste spora.
„Imali smo jednu firmu za preradu životinjskog otpada, koja je počela poslovanje u Srbiji poštujući zakon. Ta frma je izgradila pogone po propisima, da bi država odlučila – ipak ne treba licenca, i omogućila svima, kako se kome sviđa, da prerađuje taj otpad. Onda je ta firma presavila tabak, jer je dobila nelojalnu konkurenciju“, govori Pavlović.
„Velike stavke su sa računa MUP-a i Ministarstva odbrane, recimo neisplaćene dnevnice i prekovremeno. Tu su neki procesi pred Evropskim sudom pravde, koje država gubi i tu su ti sporovi sa investitorima“, kaže Miloš Obradović, novinar Danasa.
I sve to, u poslednjih deset godina, prema računici Fiskalnog saveta, košalo je skoro milijardu evra. Za ovu godinu, prema rečima naših sagovornika, planirano je oko 150 miliona evra u te svrhe.
„Taj iznos je luk i voda kakve bi mogle da budu tužbe. Postoje projekti koji su veći od 200 miliona. Recimo, imamo jedan spor na 300 miliona. Sporovi se vode na 50, 70, 100 miliona. Kada bi, ne daj Bože, neka velika kompanija podnela tužbu protiv Srbije na terenu rudarstva, to bi bile milijarde“, kaže advokat Milan Parivodić.
„Pretpostavite to što je dosta aktuelno – to iskopavanje litijuma. Mi ne znamo šta je Vlada potpisala sa multinacionlanom kompanijom 2018. godine i može da se desi da vi, recimo, nekome zabranite eksploataciju i on izvadi papir i vi se nađete na međunarodnoj arbitraži, koju redovno gubimo“, govori ekonomista Božo Drašković.
Šta bi bilo kad bi bilo? Stručnjake brine i mogućnost novih tužbi. Postavljaju pitanje – Šta ako, recimo, penzioneri tuže državu i dobiju za nezakonito smanjene penzije. Da li je lakše sporove spečiti nego lečiti?
„Ja bih sproveo jednu vrlo ozbiljnu kampanju obrazovanja svakog državnog službenika o ovoj opasnosti. Svako ko vrši bilo koji posao sa državnim ovlašćenjem mora biti jako svestan svoje odgovornosti i koje su krajnje odgovornosti do kojih njihova nezakotinost može dovesti. Nikakvi ćefovi me ne zanimaju, nikakvi lokal-patriotizmi“, kaže Parivodić.
Da je obrazovanje neophodno, smatra i ekonomista Drašković, koji je upotrebio reči „odgovornost“ i „nestručnost“ kako bi opisao razlog tolikih sporova.
„Na kraju krajeva, pogledajte kako vi dobijate od nivoa lokalnih samouprava, centralne državne vlasti i ministarstava, mešane karte, gde dovodite ljude koji o tome pojma nemaju, koji prethodno nisu prošli ništa da bi o tome nešto znali. Ne žele ljudi da se nauče na greškama. Dominantna je pozicija – moja lična moć i vlast. I ja odlučujem onako kako ja mislim, ne ulazeći u to da li ste stručni da to radite.
Pitanja o ovim troškovima postavili smo Ministarstvu finansija, Ministarstvu pravde, Ministarstvu odbrane i Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali nismo dobili odgovor do emitovanja.
