Svaki izbori su u određenom smislu i referendum o samoj demokratiji. Kada je izlaznost velika, mi to shvatamo kao znak da je demokratski proces zdrav. Kada je nizak, brinemo i pokušavamo pronaći načine da ga povećamo sledeći put.
Na nedavnim izborima u Ontariju, izlaznost je pala na istorijski nizak nivo od 43 posto. Zagovornici su rezultat nazvali ” jasnom krizom “. Već prvog dana predizborne kampanje u Kvebeku, postoji bojazan da će i ovdašnji birači slegnuti ramenima na dan glasanja.
Provincija ima svoj deo velikih problema — bilo da se radi o zdravstvenom sistemu pogođenom pandemijom , klimatskim promenama ili pravima manjina — ipak izbori nisu izazvali malo uzbuđenja, možda zato što mnogi veruju da je ishod već gotov.
Svaka urađena anketa pokazala je da vladajuća koalicija Avenir Québec (CAQ) vodi sa značajnom razlikom. Prema većini kolumnista u pokrajini, ostaje da se utvrdi samo većina.
“Jedan efekat koji bi ovo mogao imati je da bi izborna kampanja mogla biti dosadna”, rekla je Valérie-Anne Mahéo, profesorka političkih nauka na Univerzitetu Laval, u intervjuu za CBC News.
“Ova kampanja bi mogla imati negativan učinak na demokratiju.”
Pojavljuje se novi sistem
Prethodni izbori u Kvebeku, 2018., sada se smatraju među najvažnijim u modernoj istoriji pokrajine.
François Legault, koji je predvodio stranku koju je osnovao samo sedam godina pre, smenio je Liberale, koji su bili na vlasti gotovo neprekidno od 2003. godine.
Želja za promenom, naravno, nije neuobičajna u izbornim demokratijama. Ono što je bilo neobično za Quebec je da su dve nasleđene stranke — Liberali i Parti Québécois — pretrpele velike gubitke, dok su dve nove stranke — Legaultov CAQ i Québec Solidaire — ostvarile velike dobitke.
U Mahéoovoj nedavnoj knjizi Le Nouvel Électeur Québécois , u koautorstvu s nekoliko drugih vodećih politikologa, tvrdi se da su izbori 2018. označili kraj suverenističko-federalističkog podela u politici Kvebeka i uspon poznatije progresivno-konzervativne osovine.
Sa postepenim opadanjem interesovanja za ustavni status Kvebeka, dozvoljeno je da u politički prostor uđu i druga pitanja, posebno ona koja se tiču efekata globalizacije. Kao konzervativni nacionalista, Legault je bio u dobroj poziciji da ima koristi od biračkog tela koje se manje bavi pitanjima suvereniteta, a više brine o imigraciji i identitetu.
Svoju pobedu 2018. je ostvario zahvaljujući podršci birača koji su bili stariji, pretežno muška populacija, manje obrazovani i verovatnije koji žive van Montreala, prema autorima Le Nouvel Électeur Québécois.
Legault je možda obećao da će vladati ” za sve u Kvebeku podjednako kada je položio zakletvu, ali kada je došao na vlast, fokusirao se na sprovođenje politike koja je u skladu s percipiranim vrednostima njegove baze.
To je značilo smanjenje poreza za srednju klasu, milione za nove autoputeve i puteve i oprezan pristup društvenim pitanjima, poput legalizacije kanabisa (Kvebek je jedina provincija u kojoj morate imati 21 godinu da biste kupili travu.)
S druge strane, Legault je pokazao malo interesovanja za slušanje opozicionih stranaka, kao i manjak zabrinutost za manjinske grupe, kojima nedostaje zastupljenost u zakonodavnom telu Quebeca.
Zakon o sekularizmu , kontroverzni zakon kojim se zabranjuju verski simboli u nekoliko sektora državne službe u pokrajini, usvojen je 2019, nakon što su konsultacije prekinute, uprkos prigovorima pravnih stručnjaka, grupa za građanska prava i onih koji su najviše pogođeni ograničenjem, muslimanima .
Premijer je uporno odbijao da prizna postojanje sistemskog rasizma , uprkos ponovljenim zahtevima starosedelaca i drugih BIPOC grupa.
Pandemija je bila i njegovo opravdanje za kršenje obećanja o uvođenju izborne reforme koja bi urbanim centrima dala proporcionalniju zastupljenost.
Opozicione stranke se bore u novoj klimi
Dok je CAQ napredovao u novom političkom okruženju Kvebeka, opozicione stranke su se borile da se prilagode.
Bez velike ustavne krize, potreba za bedemom postala je manje hitna za federalističke birače. To je ostavilo liberale donekle nesigurne u pogledu onoga što nude. Pod novim liderom Dominiqueom Angladeom, stranka je pokušala i nacionalistički i progresivni zaokret . Rezultat je da su birači zbunjeni kuda se stranka vodi.
Situacija je još sumornija za Parti Québécois. Stari ratni konj suverenističkog pokreta rizikuje da bude bez velikog uticaja u oktobru, ako se poslednja predviđanja pokažu tačnima.
Poslednjih godina, stranka je pokušala trgovati svojim suverenističkim uverenjima kako bi se pozicionirala kao pouzdaniji branilac nacionalističkih razloga, poput identiteta i jezika.
Ali to je značilo napuštanje statusa levičarske stranke, u korist Québec Solidaire-a, dok se činilo previše radikalnim da bi pridobio glasače CAQ.
Čak se i Québec Solidaire, čiji progresivni program dobro uklapa u novu podelu levo-desno, suočio s izazovima.
Kao prvo, njegova baza – mladi ljudi – obično imaju nižu stopu izlaznosti. QS takođe može biti teško, ponekad, da pomiri svoje progresivne ideale sa suverenističkom stranom svog programa.
Stranka se, na primer, trudila da objasni autohtonim zajednicama zašto je glasala za predlog zakona 96, novog zakona kojim se povećava zaštita francuskog jezika za koji lideri domorodačkih naroda kažu da će dodatno ugroziti njihove jezike.
Usred sve konfuzije, nekoliko manjih stranaka je ušlo u borbu. Od njih, konzervativci iz Kvebeka su ti koji će najverovatnije ostaviti trag.
Odlučni, slobodarski program stranke izdvaja se od ostalih, ali i njena lista kandidata, uključuje više od deset teoretičara zavere .
Loše dosadno ili dobro dosadno?
Dosadni izbori s vremena na vreme daleko su od najgore stvari koja se može dogoditi demokratiji.
Visok odziv, poput nivoa postignutog na referendumima 1980. i 1995. godine, u nekim slučajevima može biti znak da je politika dostigla kriznu tačku. Iz te perspektive, dosadni izbori izgledaju kao prvi svetski problem.
Ali postoje nezanemarljive opasnosti od dosadnih izbora u ovom konkretnom trenutku političkog razvoja Kvebeka, kada se pojavljuje novi partijski sistem i formiraju novi politički identiteti.
Možda je najneposrednija briga da bez angažovane javnosti, političari nemaju dovoljno podsticaja da iznađu kreativna rešenja za tvrdoglave političke probleme.
Koliko puta stranka može obećati da će zaposliti više doktora ili medicinskih sestara pre nego što problemi sa kojima se zdravstveni sistem susreće izgledaju nerešivi?
A šta se dešava ako taj osećaj postane raširen i ljudi izgube veru u sposobnost demokratske politike da se bavi pitanjima života i smrti?
Opasnost je da privremena nezainteresovanost postane trajna.
SERBIANNEWS/CANADA
