Naša tela su toliko komplikovana da čak i najvitalniji i dobro proučeni sistemi i dalje iznenađuju naučnike. Studija sprovedena na miševima otkrila da ćelije krvi sisara možda potiču iz dva različita izvora.
Istorijski gledano, ljudi su verovali da većina naše krvi potiče od veoma malog broja ćelija koje na kraju postanu krvne matične ćelije, takozvane matične ćelije hematopoeze, objašnjava provesor Fernardo Kamarago, molekularni biolog sa Univerziteta Harvard, koji je učestvovao u istraživanju.
Mora se utvrditi da li isto važi i za krv ljudi
„Bili smo iznenađeni kada smo pronašli još jednu grupu progenitornih ćelija koje ne potiču od matičnih ćelija. One čine većinu krvi u fetalnom periodu, sve do mladog odraslog doba, a zatim postepeno počinju da se smanjuju“, dodaje Kamarago. Ove ćelije su poznate kao embrionalni multipotentni progenitori (eMPP).
Matične ćelije hematopoeze se formiraju u ranom razvoju iz ćelija koje oblažu arterije. Ranije se smatralo da se eMPP odvajaju od ovih ćelija u nekom trenutku u ranom razvoju.
Koristeći nedavno razvijene tehnike genetskog barkodiranja, biomedicinski naučnik sa Harvardskog univerziteta Sašin Patel i njegove kolege uspeli su da prate ćelije koje se dele kako bi videli da matične ćelije hematopoeteze i eMPP nastaju iz iste obloge.
Da bi to uradili, istraživači su ubacili delove DNK sekvenci koje je lako detektovati na mesto u genomu ćelije miša koje bi se prenelo na sve njihove ćelijske potomke.
Ovo im je omogućilo da prate poreklo svih svojih ciljnih ćelija, otkrivajući eMPP podeljene na ćelije odgovorne za većinu limfoidnih ćelija (određeni tip belih ćelija) kod miševa u razvoju. Čini se da su ove eMPP ćelije majke mnogih imunoloških krvnih zrnaca, uključujući bela krvna zrnca (B i T ćelije).
Porodičnom stablu krvnih ćelija potrebno je dodati još jednu granu predaka
Dok matične ćelije hematopoeteze takođe mogu proizvesti ove imune ćelije (kao što se vidi na ilustraciji), one to rade na mnogo ograničeniji način. Oni imaju tendenciju da proizvode više ćelija koje dovode do megakariocitnih delova krvi – ćelija koje čine komponente potrebne za zgrušavanje krvi.
„Pratimo da pokušamo da razumemo posledice mutacija koje dovode do leukemije posmatrajući njihove efekte i na krvne matične ćelije i na eMPP kod miševa“, napominje Kamargo. „Želimo da vidimo da li se leukemije koje nastaju iz ovih ćelija različitog porekla razlikuju.“
Štaviše, čini se da doprinos eMPP-a snabdevanju krvlju vremenom opada, što može objasniti dugogodišnju misteriju zašto naš imuni sistem slabi kako starimo.
Patel i tim su takođe testirali kako ovo novo znanje može poboljšati transplantaciju koštane srži, otkrivši da eMPP transplantacije nisu dale trajne rezultate kod miševa.
„Ako bismo mogli da dodamo nekoliko gena da bismo eMPP dugoročno usadili, oni bi potencijalno mogli biti bolji izvor za transplantaciju koštane srži“, objašnjava Kamargo.
„Oni su češći kod mlađih davalaca srži nego matične ćelije krvi, i pripremljene su da proizvode limfoidne ćelije, što bi moglo dovesti do bolje rekonstitucije imunološkog sistema i manje komplikacija nakon transplantacije.“
Naravno, sve ovo će važiti samo ako su nalazi isti kod ljudi. Razvojni putevi ne važe uvek za različite vrste sisara.
Tim nastavlja istraživanje i nada se da će njihova otkrića dovesti do novih tretmana za jačanje imunološkog sistema koji slabi s godinama.
