Došljaci koji im otimaju posao i parking mesto

Nesreća nas koji smo napustili zemlju rođenja zarad nekog lepšeg života u belom svetu, leži u jednoj večnoj dilemi. Dilemi o pripadnosti. Sa jedne strane naši koreni, poreklo, preci, a sa druge, zemlja kojoj ostavljamo potomke, dobar deo (lepšeg?) života i porez. Ovo poslednje boli najviše.

Socijalistička navika neplaćanja poreza onog vremena, nikad se nije izgubila i biva najsurovije ugušena u krvi. Tu nemoć suprotstavljanja poreskim haračlijama okusio je čak i moćni Al Kapone.

Ovde nas tretiraju kao došljake koji žele da im uzmu posao, parče zemlje i parking mesto. A posao je često onaj koji oni ne žele da rade ili onaj koji mi radimo bolje.

Parče zemlje doživljavaju kao svoje bogomdano, a u stvari su ga surovo oteli od onih koje su kasnije smestili u rezervate. Za parking mesto im dajem za pravo, i ja poludim kad mi ga neko ispred nosa uzme a došao je posle mene.

Ovde misle da smo iz tamo neke zaostale zabiti zvane Sibirija ili Sabirija pa nas pitaju je l’ to na dalekom istoku Rusije ili na bliskom istoku? A kad im sa osećajem krivice što im stavljamo do znanja kolike su neznalice iz elementarne geografije, pokažemo na mapi, shvate da ni Evropu nisu savladali.

Ne, u njihovoj imaginaciji nema mesta za nešto što je van prostora ograničenog Kanadom i Meksikom. Ali koga briga, njima je važno da je Kolumbo stigao do Amerike i da se sada svet vrti oko njih, a ne obrnuto. Nemaju nikakvog motiva da bar za uzvrat oni otkriju Evropu a kamoli tamo neki Balkan u njoj.

Ovde nam naš tvrdi akcenat ozbiljno narušava autoritet jer nas po automatizmu u njihovim očima svrstava u manje vredne. Naše sposobnosti smatraju inferiornijim jer ono prokleto “R” nikako da ubodemo kako oni misle da treba ili apsolutno nepotrebno „the”, koje stavljamo svuda, samo ne gde treba.

A tamo, tamo smo bivši Srbi, sada Amerikanci, koji se bave najlakšim poslom na svetu, branjem zelembaća sa grana. Kad bi samo znali koliko su u zabludi.

Deset sati dnevno stajati sa podignutim rukama i brati, te muke ni Isus nije imao. Dobra vest za one koji imaju svrabež za put preko bare. Ja sam se dosta nabrao, sad sam u penziji i jedno mesto berača je ostalo upražnjeno.

Znači, na neki način nismo ni tamo ni ovamo. Ovde nas nikad neće prihvatiti jer smo im, em bolja konkurencija, em sa tvrdim „r“. Tamo su nas odbacili jer ne delimo sa njima sve blagodeti koje im je skorašnja istorija ostavila u amanet.

I tako, živeti ovde a u duši pripadati tamo, komplikovano je kao hemijska formula složenog jedinjenja. Mi smo taj Buridanov magarac koga tamo vuče srce a ovde zadržava glava. Ta iskonska potreba ljudskog roda da pripada negde, čini da se osećamo nekako razapeti između novog i starog kontinenta.

Asocijacija na Isusa je i ovde sasvim primerena. S tim što smo mi nekako raskrečeni, sa jednom nogom ovde a drugom tamo. U sada već ekstremno razvučenom položaju nepovratno smo izgubili mogućnost da se prebacimo na bilo koju stranu sa obe noge.

U nemogućnosti da se u potpunosti priklonimo jednoj ili drugoj strani, postajemo žrtve tog sukoba emocija i razuma. Tako pocepani, dualnog državljanstva i osećanja, dobijamo priliku da testiramo našu pripadnost kad gledamo sportske duele između naše nacije po rođenju i ove stečene kasnije.

I dok srce nema dilemu na čijoj je strani, mozak rezultat doživi nekako kao da smo sami sebe šutnuli ispod leđa. U slučaju pobede nacije po rođenju, ništa ne boli, u slučaju poraza, mrzimo sami sebe.

Slobodan Stojiljković, Čikago,