Statistika pokazuje da nakon usvajanja Zakona o finansijskoj podršci porodici 2018. godine diskretno raste broj roditelja koji se odlučuju za treće i četvrto dete, ali ne i prvo.
Ako bi se ostvarile najave predsednika Aleksandra Vučića da svi roditelji u Srbiji dobijaju po 5.000 evra za rođenje prvog deteta, država bi za ovu meru za povećanje nataliteta iz budžeta morala da izdvoji oko 142 miliona evra. Do ove računice dolazi se kada se broj prvorođenih beba pomnoži s obećanom finansijskom pomoći – ako su, primera radi, u 2020. godini rođena 61.692 deteta, od kojih je 28.466 bilo prvo dete u porodici, to znači da bi država trebalo da „iskešira” pomenutih 142.300.000 evra za njihov dolazak na svet. Podsećanja radi, po Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom, za dolazak prvog deteta na svet država sada roditeljima daruje 100.000 dinara, dok se za rođenje drugog deteta dobija 240.000 dinara podeljenih na 24 mesečne rate. Treće dete u porodici dobija 12.000 dinara mesečno, a četvrto 18.000 dinara do desete godine života.
Na pitanje kada će porodilje u Srbiji početi da dobijaju 5.000 evra za rođenje prvog deteta i da li će ovoj značajnoj finansijskoj pomoći prethoditi izmena Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, iz Ministarstva za brigu o porodici i demografiji odgovorili su nam „da su svi predlozi za zaustavljanje negativnih demografskih trendova za podršku porodici i dalje u fazi razmatranja, pa se ovo ministarstvo o tome za sada neće oglašavati u medijima”. Iako niko sa sigurnošću ne može da proceni kakav bi efekat na rast nataliteta imalo davanje 5.000 evra za novorođeno dete, posredni odgovor na pitanje kako finansijska stimulacija utiče na rađanje dobijamo analizom grafikona Republičkog zavoda za statistiku, koji prate trendove u natalitetu pre i nakon donošenja Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, koji je stupio na snagu 1. jula 2018. godine i kojima je povećana novčana pomoć za rađanje prvog, drugog, trećeg i četvrtog deteta.
Iz njih vidimo da svojevremeno finansijska davanja nisu uticala na rađanje prvog i drugog deteta, jer od 2018. do 2020. godine broj prvorođene i drugorođene dece opada – tako je 2018. godine rođeno 30.327 prvorođenčadi, naredne godine njihov broj je smanjen na 29.656, da bi u 2020. godini još manje prvorođenih beba došlo na svet – samo 28.466, a još manje roditelja odlučuje se na rađanje drugog deteta. Međutim, brojke pokazuju da diskretno raste broj roditelja koji se odlučuje za rađanje trećeg i četvrtog deteta nakon donošenja Zakona o finansijskoj podršci – 2018. godine na svet je stigla samo 7.771 trećerođena beba, 2019. godine njihov broj porastao je na 8.535, dok su prošle godine evidentirana 8.193 trećerođena deteta. I broj roditelja koji su se odlučili na rađanje četvrtog deteta diskretno je povećan u periodu od 2018. do 2020. godine za nekoliko stotina dece.
Iako je svaka novčana pomoć, a naročito ona koja se meri s nekoliko hiljada evra, dragocena podrška kada beba stigne na svet, stručnjaci koji se bave demografijom ističu da je, osim finansijske podrške, za planiranje ili proširenje porodice važno i usklađivanje rada i roditeljstva.
– Jedan od ciljeva Strategije za podsticanje rađanja jeste snižavanje takozvane psihološke cene roditeljstva, odnosno subjektivni osećaj majke da ima sigurnost u pogledu svog posla, karijere i uopšte budućnosti, jer majka koja je pod stresom neće se odlučiti da proširi porodicu. Istraživanje realizovano u okviru projekta „Jednaki – ka uspostavljanju rodne ravnopravnosti usklađivanjem radnog i porodičnog života zaposlenih” pokazalo je, recimo, da je jedan od osnovnih problema zaposlenih roditelja organizovanje čuvanje dece – posebno u vreme kada se dete razboli ili je na školskom raspustu. Preraspodelu radnog vremena tokom nedelje dozvoljava tek svaki šesti poslodavac, a mogućnost izbora smene na poslu nudi svega 13 odsto njih. Pandemija je pokazala da deo zaposlenih može da radi i od kuće, a da posao zbog toga ne trpi. To znači da svi pomalo mogu da pomognu roditeljima kada je u pitanju usklađivanje rada i roditeljstva – i država, i lokalna samouprava i poslodavci – ističe Gordana Bjelobrk, načelnica odeljenja za demografiju u Republičkom zavodu za statistiku.
Dragana Soćanin, predsednica udruženja „Roditelj”, smatra da je odluka o proširenju porodice veoma kompleksna i zavisi od niza faktora – počevši od toga kakvo je iskustvo majka imala na porođaju, da li su joj naknade za porodiljsko odsustvo stizale na vreme, pa do toga kakav je tretman imala prilikom povratka na posao, odnosno da li je zadržala isto radno mesto ili je premeštena na drugi manje plaćen posao.
– Ženama je izuzetno važna sigurnost – zaposlenoj majci je značajno da li je plata 50.000 ili 100.000 dinara, ali i da zna da zarada stiže određenog datuma u mesecu. Nažalost, žene su te koje češće dobijaju nepovoljnije ugovore o radu od muškaraca – one češće rade privremeno-povremene ili poslove na određeno vreme, koji ih onemogućavaju da odu na porodiljsko odsustvo jer znaju da će ostati bez posla. Poslodavci češće zapošljavaju muškarca istih kvalifikacija jer ne moraju da „brinu” da li će on otvoriti trudničko bolovanje i to je „tiha” diskriminacija koju država mora da reši. Osim toga, roditeljima je potrebna svakodnevna pomoć u balansiranju profesionalnih i porodičnih obaveza, počevši od rešavanja pitanja čuvanja male dece tokom školskog raspusta, pa sve do zbrinjavanja deteta koje se iznenada razbolelo, a to je nešto što naši očevi i majke uglavnom nemaju, a što lokalna samouprava može da reši jer ima novca na raspolaganju. Ako je jedan od roditelja nezaposlen, upis deteta u vrtić je nemoguća misija, a samohrani roditelji često su prinuđeni da rade dva posla kako bi mogli da izdržavaju dete – zaključuje naša sagovornica.
