Nojeva barka u Kanadi ? Pogledajte kako izgleda najveći privatni bunker pripreman za Sudnji dan ( FOTO+VIDEO)
Bruce Beach oduvek je smatrao da će on lično doživeti kraj sveta, a da će on novi svet započeti iz svog sigurnog i, prostranog podzemnog bunkera.
Ovaj čovek je proveo pola svog života pripremajući se za on bude postapokaliptični Noje, u svom domu, u Horning’s Millsu, malenoj zajednici van Orangevillea, ON.
Osamdesetih je zakopao 42 školska autobusa i povezao ih, i stvorio najveće svetsko privatno sklonište , i nazvao je ovo mesto “Nojeva barka 2”. Tada je regrutovao prijatelje, porodicu i kolege, koji bi tu preživeli, sastavio planove za ponovno pokretanje društva nakon udara nuklearnih bombi i počeo razvijati univerzalni jezik koji bi navodno ujedinio čovečanstvo kroz zajednički jezik.
Sve je to učinio pod pretpostavkom da će svet uskoro nestati i da će on biti u blizini kako bi započeo novi život na planeti . Video pogledajte ovde.
No, život Bruce-a Beach-a završio se, nakon što je u 87. godini doživeo srčani udar. Beach je umro 10. maja, ostavivši za sobom bolesnu suprugu, petoro odrasle dece, masivni bunker, neke napola gotove planove za novi svet i bez uputstva kako dalje bez njega.
Sada se njegova porodica, prijatelji i sledbenici suočavaju pitanjem: Šta dalje? Hoće li neko nastaviti Beachovu misiju do i nakon nesigurnog Sudnjeg dana ili će ideja biti pokopana sa svojim Nojem?
Beach je u vestima i istraživačkim emisijama bio poznat kao “tip iz bunkera”, ekscentrični vernik Sudnjeg dana, koji je svoj život posvetio apokaliptičnoj teoriji.
Ali oni koji su ga poznavali kažu da on nije takav, kao što mnogi misle. Kažu da je Beach bio nezavisni mislilac, humanitarac i veliki sanjar koji je jedan od svojih najvećih snova, bunker, pretvorio u stvarnost.
“Ovaj je momak živeo neverovatan život, a sklonište za bombe samo je jedno poglavlje”, rekao je režiser Paul Kell, koji je proveo osam godina snimajući dokumentarac o Beachu. “Bio je to najuspješniji, najobimniji svetski neuspeh koji se može zamisliti.”
Beach se zapleo u apokaliptične teorije zavere protiv vakcina, ali bio je i velikodušan čovjek koji bi otvorio svoj dom i svoj bunker bilo kome.
“Ne bi uzimao novac od vas sam po sebi, ali … ako želite njegovo vreme, morate dati i svoje vreme”, rekla je Bahia Eldner, najstarija Beach-ova kći iz njegovog drugog braka.
Beach bi često tražio da ljudi cepaju drva za njegove peći, pre nego što ih pusti u sklonište. Radoznali posetioci i povremeni novinari platili bi tu cenu samo da bi pogledali strukturu, dok bi istinski vernici nudili više svog vremena samo da bi bili deo Beach-ovog projekta
“Ljudi su uvek mogli doći i obedovati, a posle su radili u skloništu”, rekao je Eldner.
“Imao je misiju da služi i poboljša stvari i obnovi ih”, rekao je Adam Himer, 30-godišnji inženjer koji je decenijama pomagao Beach-u u bunkeru.
Himer kaže da je bunker bio “simbol” ambicija Beach-a, jer ga je izgradio da spasi stotine ljudi, ne samo svoju porodicu. To je bila ta “humanitarna” osobina koja je privukla mnoge druge u njegovu svrhu, prema Antoniji Lau, istaknutom članu Beach-ove zajednice.
“Najviše sam voleo kod njega što je inspirisao mnoge, da više brinu i o drugima, a ne samo o svojoj porodici”, rekao je Lau.
“Bio je prilično napredan mislilac … sjajan pregovarač, sjajan domaćin”, rekao je gradonačelnik opštine Melancthon Darren White, čija zajednica uključuje Horning’s Mills. “To je gubitak za zajednicu, neko ko je imao tako jak karakter.”
U početku
Beach je bio najpoznatiji po bunkeru za kraj sveta, koji je sagradio i održavao na svom imanju, ali njegova priča započela je daleko i davno, pre skloništa za bombe i straha od nuklearnog rata.
Beach je rođen 1934. u Kansasu, gde je odrastao. Trasirao je put u američko ratno vazduhoplovstvo sa 17 godina i studirao na računarima, i učio ekonomiju i filozofiju u kasnim tinejdžerskim godinama i ranim 20-ima. Oženio se svojom prvom suprugom Maxine pedesetih godina i otprilike u to vreme radio kao učitelj i prodavac opreme za skloništa. Par je imao četvoro dece.
Beach i Maxine razveli su se 1961. godine, a on se kasnije preobratio u Baha’i religiju, nakon što mu je velika nesreća na skuteru nekoliko meseci onemogućavala da ne može ništa da pomeri. Oporavio se i upoznao svoju buduću drugu suprugu Jean u bahajskom hramu u Ilinoisu 1962. godine, a njih dvoje su se ubrzo venčali. Imali su troje dece.
Par se na kraju preselio u Kanadu da živi na Jean-ovom porodičnom imanju u Horning’s Millsu. Nekoliko godina je predavao informatiku, razvio laptop uređaj nazvan Lightwriter u ranim 1970-ima, a zatim je počeo da smišlja planove za bunker i univerzalni jezik u drugoj polovini te decenije, dok su njegovi strahovi od nuklearnog udara, nadahnuti situacijom sa hladnim ratom kod njega potpuno postali dominantni.
Beach je takođe obezbedio i otprilike 50 miliona dolara poreske olakšice od kanadske vlade krajem 70-ih, prema Kell-u, koju je iskoristio za kupovinu i adaptaciju starog trajekta za istraživanje dubokog mora. Beach je poduhvat nazvao kanadskom korporacijom Tomorrow Discovery Corporation, a planirao je pronaći potopljeno blago koje će finansirati njegove planove za univerzalni pomoćni jezik, ideju za kojom je jurio veći deo svog života.
Na kraju je propao projekt istraživanja dubokog mora, preuređeni trajekt je uništen i Beach je izgubio gotovo sve. Preostalo mu je samo suprugino imanje u Ontariju i prvih nekoliko komada autobusa za ” barku”.
Bunker je stvoren
Beach je proveo otprilike šest godina kupujući školske autobuse, adaptirajući ih i zakopavajući na mestu ” barke” počevši od 1979. godine.
Pokušao je obezbediti bunker za nekoliko stotina ljudi, većinom dece, da bi preživeo potencijalni nuklearni rat, ali to je uvek bio posao. Sklonište je bilo sklono curenju i kvarenju, što ga je činilo stalnim projektom za Beach-a i njegove saveznike. Provodio je veći deo svog vremena, trudeći se da ostane polufunkcionalno, a često bi angažirao i druge da mu pomognu u održavanju.
“Bruseova vizija barke bila je, da ona bude utočište za ljude u nuklearnom ratu”, rekao je Kell. “Zamišljao je to kao sirotište koje će biti naseljeno uglavnom decom, tako da će oni biti budućnost nakon nuklearnog rata.”
Nejasno je, kako je tačno Beach finasirao bunker, iako Kell sugeriše da je to uglavnom bilo kroz ono što je sam platio tokom operacije sa trajektom. Himer sumnja da je Beach rano imao “veliki start” i da je trampom, vodio računa o manjim potrebama kako su godine prolazile.
Global News nije uspeo utvrditi tačan trošak izgradnje bunkera.
Bunker nikada nije bio u potpunosti operativan, ali lokacija je postala središte za Beach-a i one koji su ga sledili. Ljudi bi se redovno pojavljivali na radovima na bunkeru, a poslednjih decenija Beach bi svakog leta održavao pripremna okupljanja sa stotinama pristalica.
Takođe se često borio sa lokalnim političarima i vatrogascima, zbog zabrinutosti da bunker nije siguran za upotrebu, jer nije izgrađen prema provincijskim zakonima.
“Stav grada je bio da možete koristiti imovinu, ali ljudi ne mogu biti u bunkeru”, rekao je gradonačelnik Melancthona White. “To generalno nije sprečilo Bruce-a da ljude ima u bunkeru.”
Stvar je izazvala puno sukoba početkom 2000-ih, kada je lokalni šef vatrogasaca rekao da njegovi timovi neće reagovati na pozive sa tog mesta.
“Vatrogasni šef bi izašao tamo i zatvorio celo mesto”, rekao je White.” Ovo “mirno zaobilaženje” trajalo je dugi niz godina, sve dok White na kraju nije posetio lokaciju tokom jednog od pripremnih događaja 2015. White nije ušao u bunker, ali je otišao sa odlukom da strukturu, uključi u obaveze vatrogasaca .
„Ja sam gradonačelnik. Predstavljam sve, bez obzira jesmo li ili nismo imali problema – rekao je.
Zadnja vremena
Adam Himer kaže da Beach nije planirao smrt, jer je mislio da će nadživeti neposrednu katastrofu. To znači da njegovi prijatelji i porodica sada mogu samo nagađati o njegovim namerama za bunker, i sve ostalo što je imao na umu.
“Bio je uveren da će se (apokalipsa) dogoditi za vreme njegovog života”, rekao je Himer.
Beach-ova kčer kaže da ona i njena braća i sestre ostavljaju sebi neku zaostavštinu od svog oca, a verovatno će se formirati odbor za podelu najzanimljivijih projekata. Ali za sada nema očiglednog naslednika bunkera.” Ko zna što će se sada dogoditi sa skloništem?” rekao je Eldner.
Njegovi sledbenici nastavili su pomagati u njegovim projektima, sve do njegove smrti, a neki su željni da to nastavi i ubuduće, ako porodica odluči da bunker nastavi raditi.
Dugogodišnja prijateljica, Antonia Lau, kaže da je preuzela bilten koji je vodio dugi niz godina. Vodila je i GoFundMe kampanju za Beachovu udovicu kako bi pokrila troškove njegove sahrane i za novu peć na drva, za njihov dom. Što se tiče bunkera, njegova sudbina nije njena odluka.
Nada se da će bunker ostati uz Beach-ovu porodicu, iako priznaje da se tamo treba puno raditi.
“Nisam sigurna da li porodica želi izdvojiti to vreme”, rekla je. “Potreban je popravak.”
Gradonačelnik White kaže da ne žuri sa zatvaranjem bunkera, sada kada osnivača više nema.
“U ovom trenutku nemamo nameru donositi jednostrane odluke”, rekao je. Dodao je da će bunker verovatno otežati prodaju imovine, a bio bi “prilično značajan” projekt iskopavanja ili zatvaranja.
“Radićemo sa porodicom”, rekao je.
Lau kaže da nije sigurna što će se dogoditi sa bunkerom, ali sumnja da će porodica provoditi vreme, kao što je to radio Bruce Beach.
“Pokopan je na mestu pokraj bunkera, pored sina koji se ranije upokojio”, rekla je.
Sledbenici Bruca Beach-a kažu da žele da se projekt ” barka” nastavi i nakon njegove smrti, jer se nikada nije radilo o odnosu samo jednog čoveka i apokalipse.
SERBIANNEWS/CANADA
