TORONTO – Razgovori za stolom tokom večere, pre pandemije uglavnom su se fokusirali na temu „gde da idemo na odmor?“ Otkako je krenula pandemija COVID-19, taj dijalog se u velikoj meri promenio. Ono o čemu se sada razgovara tokom večere je: „Gde želite živeti?
Svi smo čuli priče o porodicama koje su se prešle iz urbanih centara na seoska imanja i vikendice. Međutim, morate se zapitati, hoće li ovaj potez dugoročno imati smisla? Možda.
Preseljenje nije samo ideja se kojom se blago koketira. Usijano tržište nekretnina sugeriše da su mnogi, od snova o preseljenju prešli na stvarno ostvarenje.
Ovo nije odluka koja se u potpunosti odnosi na novac. To je vrlo emocionalno. Svakako, pandemija je nekima ubrzala proces, dok su drugi pretpostavili da posao iz kućnog okruženja ostaje ovde. Presuda o radu kod kuće mogla bi biti preuranjena, budući da se mnogi poslodavci i dalje nisu voljni posvetiti takvoj vrsti organizacije.
Pozvala sam Averyja Shenfelda, glavnog ekonomista CIBC-a, zbog njegovih razmišljanja, a on mi je rekao: “Aristotel je imao pravo kad je napisao da je čovek po prirodi društvena životinja”, napisao mi je u e-mailu. “Ono što nedostaje kada radimo od kuće su oni neobavezni razgovori koji grade međuljudske odnose, mentorstvo nad novozaposlenim, razgovori koji generišu poslovne ideje, u centru mogućnosti kao model lakog upoznavanja klijenata uz kafu, ručak ili u sali za sastanke. ”
Morate se zapitati čak i ako vaš trenutni poslodavac pristane na posao iz kućnog okruženja, hoće li to želeti vaš budući poslodavac? I može li odluka o preseljenju van urbanog centra ugroziti buduće mogućnosti? Ostaje da se vidi.
Zemlje koje su dalje u procesu ponovnog otvaranja, prema Averyu, “poput Novog Zelanda koji je mnogo ranije pobedio Covid, otkrile su da su kancelarije uveliko u modi, sa malo fleksibilnosti u odnosu na dane pre Covida.”
Drugo bi razmatranje moglo biti da, oni koji odluče napuštati gradove mogu biti vođeni demografskim podacima i promenom načina života. Želja da se smanji, a ostvari profit i jednostavno uspori život.
Postavila sam teoretsko pitanje na Instagramu, kako bih procenila koliki je interes za prelazak iz urbanog centra u ruralno okruženje, a odgovor je bio pretežno, u “otkucajima srca”. To ne znači da ozbiljno razmatranje zdravstvene zaštite, plata i socijalizacije nisu bili ključni problemi koji su se stalno pojavljivali. Čini se da sporiji tempo koji nam nameće COVID-19 dovodi u pitanje mnoge njihove prethodne odluke o načinu života.
Čini se da ovaj način razmišljanja za mnoge, ali ne i za sve, uzima u obzir da se vakcina širi i naša ekonomija ponovno otvara.
Pre poteza ove prirode, postoje očigledna pitanja:
Mogu li ja to priuštiti?
Hoću li uživati?
Koliko ću biti blizak porodici i prijateljima?
Koliko su bliski sadržaji poput lekarske ordinacije, prodavnica hrane i apoteka, mesta za vežbu, pa čak i ručavanja u restoranu?
Ali postoje još veća i teža pitanja:
Hoće li mi biti dosadno i da li će mi nedostajati vreva?
Hoće li vožnja postati izazov?
Hoću li moći održavati zgrade i želim li to uopšte?
Mogu li zaista pronaći ravnotežu i kako će izgledati zime?
Hoću li se uklopiti, hoću li steći nove prijatelje, hoću li doživeti kulturni šok?
Fasciniralo me da ovo izgleda i dalje se nastavlja svakodnevni razgovor, bez obzira koliko smo daleko u ovoj pandemiji. Čini se da nikome ne smeta odustati od zagušenja i buke, ali strah od nepoznatog je stvaran.
Međutim, čini se da se mali broj žali, koji su već napravili ovaj iskorak.
Lično mi se svideo komentar koji mi je poslan putem Instagrama i slaže se sa mojim stavom. Plus: udaljavanje od gradske trke. Minus: ostati povezan sa gradskom trkom.
Za kraj, još uvek se razmišljam, ali sigurno smatram da je to zanimljivo vreme i fascinantan razgovor.
SERBIANNEWS/CANADA
