Zarađuju na bizaran način – iznajmljuju svoje kreditne kartice i istoriju ljudima koji ne mogu da dobiju kredit

Kada žena koja je nekada nosila titulu „Vlasnik proizvoda finansijskih aplikacija II“ u osiguravajućoj kompaniji, započne Tiktok video sa „ovo je najsumnjivija stvar koju radim da bih zaradila dodatni novac“, možda biste pomislili da preteruje zbog dramatizacije.

Ali, Amber Smit, dvadesetsedmogodišnjakinja iz De Moina u Ajovi, sa MBA diplomom, je mrtva ozbiljna. Ona je zamenila posao u osiguranju poslom influensera (fokusirajući svoj sadržaj na preprodaju odeće), i tu i tamo je zaradila po 40 dolara sa šemom koja zvuči prilično sumnjivo.

„Počela sam da prodajem kreditnu istoriju na mojim kreditnim karticama“, kaže Smit u videu koji je od tada privukao milione pregleda širom društvenih mreža. „U osnovi, šta je to? Ako osoba ima lošu kreditnu sposobnost, ali zna da treba da uzme hipotekarni kredit ili pozajmicu za kupovinu automobila ili nečeg drugog, plaćaju za to ovom veb sajtu“, kaže ona, misleći na Tradeline Supply Company, brokersku kompaniju sa sedištem u San Diegu. „Ova veb stranica ih uparuje sa mnom na osnovu onoga što traže i ja ih dodam kao ovlašćene korisnike moje kreditne kartice“.

Trejdlajn, za one koji nisu upoznati, je ono kako kreditni biroi (Ekvifaks, Ekspirijan i TransUnion) označavaju svaki račun kreditne kartice naveden u izveštaju o kreditnoj istoriji pojedinca. Algoritmi pretvaraju informacije u kreditnim izveštajima u kreditni rejting – najčešće FICO ocenu koja se kreće od 300 do 850.

Neverovatno je da osobe poput Smit sa jakom kreditnom istorijom mogu da zarade novac dodajući potpune strance kao ovlašćene korisnike svojih kreditnih kartica. Ovi kupci zapravo ne dobijaju pristup kartici; umesto toga, dobijaju trejdlajn ili kreditnu istoriju, plaćajući za korist koju dobijaju od povoljnih karakteristika kartice (njene dugačke istorije računa, visokog limita i besprekorne istorije plaćanja obaveza na vreme) kada se pojavi u njihovim kreditnim izveštajima. Što je bogatija istorija kartice i veća njena kreditna linija, to je veća naknada koju plaćaju. Nakon nekoliko meseci, vlasnik uklanja stranca sa kartice i otvara mesto za novog koji želi da iskoristi njegov sjajan kreditni profil.

Na veb stranici Tradeline Supply nedavno je oglašena Capital One kartica stara tri godine sa limitom od 5.000 dolara po ceni korišćenja od 322 dolara. U međuvremenu, Chase kartica stara 19 godina sa limitom od 69.700 dolara koštala je 1.955 dolara – skoro koliko i prosečna američka porodica troši na stanovanje svakog meseca.

Čini se da je uključena prilično velika marža. Smit kaže da je zaradila 40 dolara od ustupanja kreditne kartice, a Tradeline Supply je kao naknadu za upotrebu oglasio 275 dolara.

Kritike zbog mogućnosti prevare

Daren Iba, glavni operativni direktor Tradeline Supply, nije želeo da raspravlja o prihodima ili maržama kompanije, ali je posebno naglasio da kompanija ne obećava kupcima sigurne rezultate. „Mnogi potrošači greše misleći da kreditna istorija proizvoljno povećava kreditni rejting, međutim, to nije nužno tačno“, kaže on. (Dve druge veb stranice koje prodaju kreditnu istoriju, konkurenti Boost Credit 101 i Superior Tradelines, nisu odgovorili na zahteve za komentar.)

I pored Ibinog oslobađanja od odgovornosti, kupci kreditne istorije očigledno veruju da je to brz i efikasan način da hakuju svoj kreditni rejting, dobijajući privremeno poboljšanje kreditne sposobnosti koje bi ih moglo kvalifikovati za uzimanje kredita – ili nižu kamatu – u odnosu na ono što bi mogli da dobiju na drugi način. I postoje dokazi da mogu da uspeju u tome.

Takođe postoje mnogi kritičari. „Ne mislim da je ovo dobra ideja ni za kupce ni za prodavce“, kaže Beverli Hercog, stručnjak za kreditne kartice i voditelj podkasta „Vaša lična ekonomija“. „Tehnički nije nelegalno, ali kad god morate reći da nešto nije tehnički ilegalno, reč je o nečemu drugom. Uključen je veliki rizik, možete prekršiti uslove i odredbe svoje kreditne kartice, možete pomoći nekome da počini prevaru“.

Za prodavce odnosno vlasnike kartice, glavni rizik je da im kartica bude otkazana ako izdavalac otkrije prodaju kreditne istorije. Zatim postoji mala šansa, iako je zastrašujuća, da bi kupac mogao naći način da zapravo naplati kupovine na računu, čak i bez fizičkog posedovanja kartice. Teoretski, mogli bi izvesti neke trikove koristeći detalje koji se pojave u njihovom kreditnom izveštaju.

Onlajn diskusije sugerišu da je to malo verovatno, ali Smit priznaje da verovatno ne biste ni mogli da čujete da neko prizna da je prevaren na taj način. Plus, kako Hercog primećuje, prodajom kreditne istorije, prodavci možda nesvesno daju prednost prevarantima.

Blog post na Eksperijanovoj veb stranici sugeriše da bi kupci kreditne istorije mogli biti u opasnosti da postanu žrtve krađe identiteta ako se lični podaci (uključujući broj socijalnog osiguranja) koje pružaju kako bi bili dodati kao ovlašćeni korisnik budu zloupotrebljeni. Post takođe postavlja pitanje da li bi kupac trejdlajna koji se prijavljuje za zajam ili kreditnu karticu sa veštački povećanim rejtingom rizikovao „izvršenje bankarske prevare“, lažno predstavljajući svoju kreditnu sposobnost poveriocima.

Tu je i pitanje čiste prevare. Još 2013. godine, FBI je razbio ogroman krug prevare sa kreditnim karticama, uhapsivši 13 osoba u četiri države zbog šeme vredne 200 miliona dolara, jedne od najvećih u to vreme. Prevaranti su koristili ovlašćene trejdlajnove da povećaju kreditne limite na karticama povezanim sa lažnim identifikacionim dokumentima, a zatim su krenuli u kupovinu luksuznih automobila, dizajnerske odeće, elektronike i zlata. Agenti su čak pronašli 70.000 dolara u gotovini u rerni jednog osumnjičenog. Pratili su oko 60 miliona dolara poslatih u zemlje poput Pakistana, Indije i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Tek 2016. godine, 19 osoba priznalo je krivicu za učešće u ovoj masovnoj prevari koja je uključivala 7.000 lažnih identiteta i desetine hiljada kreditnih kartica, prema tvrdnjama tužilaca. Ova šema se odigrala pre nego što su čak i postojali Tradeline Supply ili Tiktok – FBI kaže da su prevaranti kupili svoje kreditne istorije na „mreži crnog tržišta preduzeća zvanih „provajderi trejdlajna“.

Šema prisutna već 20 godina

Dakle, prodaja kreditne istorije nije nova, iako je dobila novi zamah od pojave društvenih medija i veb lokacija otvorenog tipa. „Počela je pre otprilike 20 godina, ali tada je bila brendirana kao ‘piggybacking’„, kaže Rod Grifin, direktor javnog obrazovanja i zagovaranja u Eksperijanu. „Kao odgovor na to, mnogi provajderi kreditnih kartica implementirali su politike koje ograničavaju ko i koliko ljudi može dodati kao ovlašćene korisnike“, dodaje on.

Ograničenja nisu ubila tržište trejdlajna. „Za Dan zahvalnosti, ljudima ću pričati o ovome, i oni će biti u fazonu štaaaaa?! Ali to je relativno uobičajeno“, kaže Naftali Haris, suosnivač i izvršni direktor kompanije SentiLink iz San Franciska, kompanije za prevenciju prevare koju koristi 10 od 15 najvećih banaka Amerike. „Rekao bih da od [kreditnih] prijava koje vidimo, oko jedna od hiljadu izgleda kao da je iza nje kupac ili prodavac. Prevara je retka stvar uopšte, 98 ili 99% prijava koje vidimo su potpuno u redu. Dakle, jedan u hiljadu je relativno uobičajena pojava“.

Iskorenjivanje pojedinaca koji su ulepšali svoje kreditne istorije kupovinom trejdlajna je izazovno delom zbog Regulacije B Federalnih rezervi i Zakona o jednakim mogućnostima kreditiranja (ECOA) iz 1974. godine, koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu rase, pola, bračnog statusa, godina, religije, nacionalnog porekla ili statusa javne pomoći.

Pre donošenja tog zakona, banke su često zahtevale od žena da imaju muškog žiranta kako bi dobile zajam ili kreditnu karticu, a udate žene su mogle pasti u opasnu zamku kreditne istorije. Srećan par bi delio kreditnu karticu na ime muškarca, sa suprugom navedenom kao „ovlašćenim korisnikom“. Čak i ako bi ona platila neki ili sve mesečne račune kreditne kartice, banka bi izveštavala o plaćanjima samo u muževljevo ime. Zatim, ako bi se žena razvela ili postala udovica, ostala bi bez kreditne istorije ili mogućnosti pozajmljivanja.

Dakle, u Regulaciji B koja sprovodi ovaj zakon, Federalne rezerve su zahtevale da banke priznaju plaćanja kako muškarca tako i žene ovlašćenog korisnika u izveštajima kreditnim biroima. Pored toga, prilikom analize kreditne sposobnosti osobe, banke su morale da razmotre istoriju svakog računa na kojem je osoba bila ovlašćeni korisnik. Ali – i ovo je ključno – Regulacija B nije zahtevala od banaka da utvrde koji su ovlašćeni korisnici supružnici, a koji nisu. Umesto toga, ako su želele, mogle su jednostavno dati svim ovlašćenim korisnicima isti tretman koji je propisan za supružnika.

Prodaja kreditne istorije ušla i u pesmu

Ne, influenserka Smit nije otkrila ovo čitanjem Regulacije B. Umesto toga, naišla je na ideju trejdlajna dok je pretraživala Gospodin Money Mustache, popularnu FIRE (finansijska nezavisnost, ranije penzionisanje) veb lokaciju koja zagovara „finansijsku slobodu kroz badassity“ (biti gadan, raditi nešto što želiš ne obraćajući pažnju na bilo kakva pravila ili okolnosti, npr. zapaliti cigaru na času o zdravlju). Prodaja kreditne istorije postala je tako uobičajena dodatna aktivnost unutar FIRE zajednice da je čak i Tradeline Supply promoviše kao „savršeni dodatak FIRE stilu života“.

„Otišla sam na sastanke FIRE pokreta. Neke osobe tamo već su godinama prodavale trejdlajn“, kaže Smit. „Mogla sam da ih pitam da li su imali problema poput toga da su im kartice ugašene. Tako da mi je to dalo samopouzdanje da će ovo raditi. Još je malo sumnjivo, ali zaraditi 40 dolara za 15 minuta posla, meni se čini vrednim, posebno jer možete dati šansu nekome bez dobrog kreditnog rejtinga. Dobila sam komentar osobe koja je prošla kroz loš razvod i koja mi je rekla da joj je kupovina trejdlajna pomogla da ponovo uspostavi svoju kreditnu sposobnost“.

Koncept trejdlajna može odjekivati i izvan FIRE krugova. Uzmite pesmu „Tradelinе“ repera Rej Vona, repera pod etiketom Top Dawg Entertainment (nekad je tu bio i Kendrik Lamar), koja se nalazi na zvaničnom NBA 2K24 video igri. U svojim tekstovima, Von se poigrava sa idejom: „trejdlajnom konačno povećavamo rejting / ha ha / moramo dobiti ček / kao da gorim / moram zaraditi“. (Na zahtev poslat Vonu preko njegove diskografske kuće za pojašnjenje značenja njegovih tekstova nije odgovoreno.)

Možda pesma Vona pomaže da se objasni zašto je video Smitove privukao pažnju. Kupovina i prodaja kreditne istorije je subverzivna i hoda po mutnoj liniji – očigledno nije ilegalna, ali nije ni ono što neki ljudi smatraju etičkim. Na svojoj veb stranici, Tradeline Supply Company izbegava bilo kakve pravne probleme navodeći da „ne daje pravne savete i ne može definitivno reći šta je legalno, a šta nije“.

Ali u blog postu, Tradeline brani etiku ove prakse – na osnovu toga što ljudi stalno manipulišu svojim kreditnim rejtingom. Na primer, post primećuje, roditelji mogu staviti svoje osamnaestogodišnje dete na svoje najstarije kartice kao ovlašćenog korisnika kako bi mu pomogli da izgradi kreditnu istoriju. Iba daje jednu demokratsku nijansu argumentu. Većina onih koji imaju ovlašćene korisnike na svojim karticama su iz „demografske grupe s višim prihodima“, kaže on. „Verujemo da prodajemo pravo da svako treba da ima pristup, pošto se naša američka kultura razvila tako da koristi ovu strategiju kao jedan način za uspostavljanje ili izgradnju kreditne sposobnosti“.

Privremeno rešenje dugotrajnog problema

Nije iznenađujuće što kompanije za kreditne kartice nisu oduševljene razgovorom o ovom pitanju. Discover, American Express, Capital One i Chase nisu odgovorili na zahteve za komentar.

Kao i kreditni biro Eksperijan, i lider u kreditnom ocenjivanju FICO dovodi u pitanje mudrost kupovine kreditne istorije. „Pojedinci bi trebalo pažljivo da razmisle pre nego što plate da budu dodati na kreditnu karticu druge osobe kao ovlašćeni korisnik“, rekao je portparol FICO putem imejla. „Kada se to uradi, informacije o tom računu će biti na vašim kreditnim izveštajima. To bi moglo rezultirati povećanjem, smanjenjem ili nemati nikakav uticaj na vaš kreditni rejting – to zavisi od informacija na računu ovlašćenog korisnika, pored ostalih informacija pronađenih u vašem kreditnom izveštaju. Ova akcija nije bez rizika. Na primer, ako vlasnik puno plaća na kartici i poveća stanje, ta informacija o stanju će se pojaviti na vašem kreditnom izveštaju kada se račun ažurira, što bi moglo dovesti do smanjenja rejtinga“.

U prevodu: Ne postoji garancija da kupujete povećanje kreditnog rejtinga i čak biste mogli nesvesno oštetiti vaš rejting.

Ali ako trejdlajn ne bi bio efikasan u povećanju rejtinga, zašto bi ljudi sa lošim kreditnom sposobnošću ili ograničenim kreditnim istorijama, koji verovatno nisu bogati, i dalje ulagali stotine ili hiljade dolara u njih? „Postoji skok; ako vas dodaju na karticu sa 20 godina savršene istorije plaćanja, dobićete skok rejtinga“, kaže Haris iz SentiLinka.

Grifin iz Eksperijana upozorava da je, u najboljem slučaju, kupovina kreditne istorije privremeno rešenje dugotrajnog problema. „Uticaj na račun ovlašćenog korisnika je limitran i biće čak i negiran ako imamo kartice koje su dosegle limit, ako se kasni s plaćanjem ili zbog delikvencije. Jedini pravi način da popravite rejting jeste da smanjujete dugove, jer ćete u suprotnom trošiti teško zarađeni novac koji, iskreno, već dugujete drugim ljudima, na nešto što možda ne radi“.

Dodatno, kupac kreditne istorije može da bude odbijen od savesnog davaoca zajmova, upozorio je jedan hipotekarni broker koji je na mreži X komentarisao video Amber Smit o trejdlajnu. KareemBaldwin1 je napisao: „Na račune ovlašćenih korisnika se sada gleda drugačije kada se traži hipotekarni kredit. Žele potvrdu kako bi utvrdili odnose između vas i ovlašćenog korisnika, kao i izjavu o plaćanjima. Ako se pokaže da ste kupili kreditnu istoriju sigurno će vas odbiti za kredit“.

Grifin sugeriše da postoji veći problem sa ovom kreditnom šemom koji utiče na sve koji uzimaju pozajmice – a ne samo one koji kupuju svoj put do nezasluženog višeg rejtinga. „Makro problem je to što kada ovi ljudi povećavaju svoje dugove, oni koji pozajmljuju novac imaju veće gubitke“, kaže Grifin. „To povećava cenu usluga za sve ostale. Ti gubici se prenose na sve. To je pitanje koje bi sistem kreditnog izveštavanja trebalo da reši“.