Vaš savet može učiniti da se neko oseća još lošije: Gde grešite

Zamisli da neko do koga ti je stalo prolazi kroz težak period. Možda prolazi kroz bolan raskid, muči se sa stagnacijom u karijeri ili pokušava da se pomiri sa teškom dijagnozom. Poveri ti se, i negde usred svoje priče, ti osetiš onaj dobro poznati pritisak da budeš od pomoći.

Da ponudiš ili kažeš nešto utešno što će pomoći. Zato im kažeš šta bi ti uradio, Predložiš odličnog terapeuta ili knjigu koju poznaješ. I zaista to misliš. Ipak, nekako, neobjašnjivo, deluje kao da se osećaju malo lošije nego pre nego što si dao dobronameran savet.

Ovo nije retko iskustvo. Zapravo, ono je dobro dokumentovano. Istraživanja koja ga objašnjavaju su istovremeno otrežnjujuća za svakoga ko sebe smatra brižnom osobom.

Paradoks u srži „podržavajućih saveta“

Prva stvar koju treba razumeti jeste da je odnos između pružanja podrške i stvarnog pomaganja mnogo slabiji nego što većina ljudi pretpostavlja.

Jedna studija iz 2009. objavljena u časopisu Psychological Science, ispitivala je podršku među 67 parova koji žive zajedno koristeći metod dnevnih izveštaja. U izveštaju su partneri svakodnevno beležili pruženu i primljenu podršku. Njihov ključni nalaz bio je kontraintuitivan: iako je percepcija da je podrška dostupna bila povezana sa pozitivnim ishodima, stvarno primanje podrške od bliskog partnera često je bilo povezano sa negativnim ishodima.

Istraživači su utvrdili da je podrška bilo koje vrste, bez obzira na to da li je primalac svestan nje ili ne, korisna samo kada odgovara onome što je toj osobi zaista potrebno. I kada prenosi da davalac iskreno razume i brine o njenoj konkretnoj situaciji.

Problem sa većinom dobronamernih saveta je u tome što u potpunosti preskaču ovaj korak. Oni dolaze pre nego što je uspostavljeno razumevanje, pre nego što se osoba koja se muči zaista oseti saslušanom. I time promašuju suštinu. Ono što osobi u teškoćama obično prvo treba nije rešenje. To je iskustvo da je neko vidi i razume.

Šteta nepoželjenih saveta

Ovaj fenomen primanja saveta bez osećaja da smo zaista viđeni postaje još izraženiji kada savet uopšte nije ni tražen, što je, ispostavlja se, najčešći slučaj.

Jedna studija iz 2015. objavljena u časopisu Journal of Social and Personal Relationships, ispitivala je kako učesnici reaguju na hipotetičke izraze uznemirenosti prijatelja koji nisu tražili savet. Nezatraženi saveti davani su u približno 70 odsto slučajeva, i obično su nuđeni veoma rano u interakciji, često pre nego što bi osoba koja deli problem uopšte završila objašnjenje šta nije u redu.

Poriv da se savetuje je brz, automatski i izgleda da potiče iz nečega toplog: bliskosti. Autori studije su utvrdili da što su se učesnici osećali bliže osobi u nevolji, to je bila veća verovatnoća da će ponuditi nepoželjan savet. Kao da sama intimnost pokreće taj refleks „da se problem popravi“. Upravo su oni koji se najčešće nepozvani uključuju u davanje mišljenja ujedno i ljudi čije mišljenje ima najveći uticaj na to kako primalac doživljava sebe.

Ovo je važno jer davanje saveta često nosi implicitnu poruku da osoba kojoj se savet daje nema dovoljno znanja ili sposobnosti da sama izađe na kraj sa situacijom. Time se odnos postavlja asimetrično, pri čemu davalac saveta, iako to možda ne želi, zauzima poziciju nekoga ko „zna bolje“.

Za osobu koja se već bori, ta asimetrija može zvučati kao presuda. Ona može čuti nešto poput: „Ne nosiš se s ovim dovoljno dobro. Evo šta bi trebalo da radiš umesto toga“. U ekstremnim slučajevima, nepoželjan savet može čak dodatno pogoršati stres, depresiju i usamljenost primaoca. Upravo ona osećanja koja je trebalo da ublaži.

Zašto ipak nastavljamo da dajemo nepoželjne savete?

Deo odgovora je u tome što davanje saveta deluje kao iskrena podrška onome ko ga daje. Kada neko koga volimo pati, nelagodnost zbog toga da samo sedimo s tim bolom, a da ništa ne preduzimamo, može biti velika. Davanjem saveta ublažavamo sopstvenu nelagodnost jednako, a ponekad i više nego njihovu. Pokušaj da „popravimo“ problem delimično je način da i sami regulišemo svoja osećanja.

Tu je i pristrasnost u proceni sopstvene kompetentnosti. Većina ljudi precenjuje koliko dobro razume šta je osobi koja pati zapravo potrebno u datom trenutku. Skok od „uznemireni su“ do „evo šta treba da urade“ podrazumeva niz pretpostavki: o prirodi problema, o tome u kojoj fazi suočavanja se osoba nalazi i da li joj je potrebna analiza ili prisutnost. U većini slučajeva, te pretpostavke se gotovo nikada ne provere pre nego što se savet iznese.

Shutterstock/VGstockstudio

Pored toga, u mnogim kulturama – naročito onima koje cene samostalnost i efikasnost – slušanje bez rešavanja problema može delovati gotovo kao luksuz ili besposlica. Sedeti tiho pored nečijeg bola, nudeći samo pažnju i toplinu, može izgledati kao da ne radimo ništa. Čak i kada dokazi pokazuju da je to često najmoćnije što možemo da pružimo.

Šta zapravo pomaže umesto saveta

Najefikasnija podrška ne zavisi od toga šta dajete (npr. savet ili zagrljaj), već od toga kako to dajete. Pomenuta studija iz 2009. u časopisu Psychological Science sugeriše da je „responsivnost“, odnosno osećaj da smo zaista viđeni i shvaćeni, jedini kriterijum koji je zaista važan. Evo kako to možete primeniti sledeći put kada vidite da neko koga volite pati:

Zlatno pravilo. Nikada ne nudite rešenje dok ne proverite da li osoba zaista želi pomoć u njegovom pronalaženju.

Pitanje za proveru podrške. Jednostavno pitajte: „Da li želiš da ti pomognem da nađeš rešenje ili ti samo treba da se izjadaš?“.

Dajte prednost prisutnosti. Vaša pažnja je vrednija od vaše stručnosti. Oduprite se porivu da „popravite“ situaciju i pokušajte da budete uz tu osobu. Čak i kada je neprijatno i vama i njoj.

Ništa od ovoga ne znači da savet nikada nije primeren. Postoje trenuci kada neko zaista želi smernice, kada su praktične informacije ono što situacija zahteva, ili kada je najbrižnije reći: „Mislim da bi trebalo da uradiš to i to“. Problem nije u samom savetu, već u refleksnoj potrebi da se ponudi rešenje pre nego što je razumevanje uopšte uspostavljeno.

Istraživanja nas podstiču da razmotrimo manje prijatnu mogućnost: da najvažnija podrška koju možemo pružiti nekome ko pati nisu naše znanje, perspektiva ili iskustvo – već naša pažnja. To je teži dar od saveta. Zato što zahteva da podnesemo neizvesnost, ostanemo u neprijatnosti i odolimo potrebi da rešimo ono što nije naše da rešimo.