Nažalost, kod nas je „Balkanski špijun” aktuelan, izgleda, bilo kog proleća. To je možda i najtužnija potvrda koliko je Dušan Kovačević precizno dijagnostikovao društvo. Veliki pisci se ne vezuju za vreme u kojem su pisani, oni ga prevazilaze, i zato se uvek iznova vraćamo tim tekstovima, kao da proveravamo gde smo danas u odnosu na ono što smo već jednom preživeli, kaže Olja Đorđević o gorkoj komediji Dušana Kovačevićeva koja dobija svoje novo scensko čitanje na sceni Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz. Premijera je sutra uveče, od 19 sati. Iliju Čvorovića tumači iskusni Aron Balaž, a Danicu Emina Salai Elor. U ekipi su i Lila Greguš, Ištvan Kereši, Žolt Mendrei.
Prevod je potpisao Laslo Vigi, scenograf je Ljubica Petrović, kostimograf Dubravka Skrvce, kompozitor Pavle Zvekić. Scenski pokret potpisuje Andreja Kulešević, a miks narodnih kola Marko Stanković. Predstavu su finansijski podržali Sekretarijat za kulturu Grada Novog Sada i Nacionalni fond za kulturu Ministarstva kulture Republike Mađarske.
– Tema nestabilnosti države i pritiska na pojedinca kroz medijsku propagandu danas je gotovo univerzalna. Sistematsko zastrašivanje, stalno podizanje tenzije, proizvodnja straha i nepoverenja: sve to stvara atmosferu u kojoj čovek počinje da sumnja i u sebe i u druge. U isto vreme, taj isti pojedinac vodi svakodnevnu borbu za egzistenciju, jer cene rastu, sigurnost nestaje, a osećaj kontrole nad sopstvenim životom se smanjuje. U takvom ambijentu rađa se ono što vidimo kod Ilije Čvorovića, potreba da se haos objasni, da se pronađe krivac, da se uspostavi red makar i po cenu sopstvenog raspada. To nije samo priča o jednoj državi ili jednom vremenu, već o mehanizmu koji se ponavlja u različitim društvima kada sistem oslabi, a strah postane dominantno osećanje. Zato „Balkanski špijun” danas ne čitamo samo kao našu priču, već kao ogledalo savremenog sveta. On nas podseća koliko je tanka linija između brige za društvo i paranoje, između potrebe za pravdom i potrebe za kontrolom, i koliko lako običan čovek, u želji da zaštiti ono što voli, može postati žrtva sopstvenog straha – kaže Olja Đorđević za „Politiku”.
Scenski zapravo pratimo život malog čoveka u svetu, u kojem se više ni on, ni njegova porodica ne snalaze. O tome kako se tema „špijuna” i tajnih poslova reflektuje na svakodnevni život ljudi na Balkanu, naša sagovornica razmišlja:
– Likovi u „Balkanskom špijunu” nisu karikature, nego prepoznatljivi modeli ponašanja koje i danas živimo. Duboko nepoverenje prema svemu što dolazi spolja, prema nepoznatom i drugačijem, lako se pretvara u potrebu da se ljudi obeleže kao „strani plaćenici” ili „domaći izdajnici”. To je mehanizam koji nas drži u stalnoj tenziji i strahu. U takvom sistemu, lojalnost se ne dokazuje znanjem ili integritetom, već potkazivanjem. I to je najopasniji trenutak: kada čovek, da bi dokazao da je „na pravoj strani”, počne da izdaje i one najbliže. Tu se vidi koliko istorija i politika ulaze u porodični život i razaraju ga iznutra. Sve to je dodatno podgrejano nedovoljnim obrazovanjem, ograničenim izvorima informacija i potpunim izostankom šire slike. Kada ne razumeš svet, najlakše je da ga se plašiš. A kada se plašiš, lako pristaješ na jednostavne odgovore i jasne neprijatelje. Zato je „špijun” ovde manje stvar tajnih službi, a mnogo više način razmišljanja. Ljudi počinju da žive kao da su stalno pod prismotrom, ali i kao da im je dužnost da sumnjaju u druge. Ovoj zemlji uvek prete neki spolja, a mi braneći se, rasturamo sami sebe iznutra. I to ovaj komad čini bolno savremenim.
Olja Đorđević dodaje da smatra da smo mi narod kojem je humor jedan od osnovnih mehanizama odbrane.
– Ne postoji gotovo ništa strašno što nam se kroz istoriju desilo, a da već sutradan nije pretočeno u viceve. To nije površnost, to je način preživljavanja. Kod Kovačevića humor nikada nije tu da bi ublažio stvarnost, nego da bi je ogolio. Mi se smejemo, ali vrlo brzo shvatimo da se smejemo sebi. Taj smeh nas uvlači u priču, opušta, a onda nas suoči sa onim što možda ne želimo da vidimo. Što se tiče poruke, mislim da je Kovačević isuviše veliki pisac da bi slao jednoznačne poruke. Kao i kod svih velikih autora, njegov komad funkcioniše kao ogledalo. Ne govori nam šta da mislimo, nego nas tera da se prepoznamo. A to prepoznavanje često nije prijatno. I možda je upravo u tome njegova snaga: on nas ne uči, nego razotkriva – objašnjava rediteljka.
Olja Đorđević važi za pravog majstora komedije. O tome kako humor i satira doprinose kritici društvenih i političkih problema u predstavi odgovara:
– Što se tiče scenskog čitanja, ono skida sve viškove. I tada se tačno vidi koliko je komad živ, koliko pogađa i koliko je opasan. Fokus je na teškim godinama nestašica za koje smo verovali da su iza nas. Međutim, bonovi, redovi, čekanja… sve ono što smo mislili da pripada prošlosti, ponovo počinje da deluje kao realna mogućnost. I upravo zato tekst odzvanja još jače, jer više nije samo sećanje, nego upozorenje. Satira više nije kritika ovog društva, satira je ono što živimo. Stvarnost je postala toliko apsurdna da je često nadmašila svaku pozorišnu konstrukciju. Radimo predstavu u senci realnih strahova, pa i ideje mogućeg nuklearnog rata, uz političke izjave koje zvuče kao loš tekst, ali su, nažalost, stvarnost. I onda se postavlja pitanje: da li pozorište još uvek imitira život ili život imitira lošu satiru? U tom smislu, humor više nije samo sredstvo kritike, nego i poslednja linija odbrane. Pitanje je samo: imamo li ga još dovoljno? Ili i on polako bledi zajedno sa svetom koji sve više gubi boju?
