Do kraja aprila, svakog jutra pre svitanja na jugoistočnom delu neba moći će da se vidi pravi nebeski spektakl – relativno retko poravnjanje Jupitera, Venere, Marsa i Saturna koji će se nalaziti raspoređeni po nebeskoj dijagonali. Njima će se zatim pridružiti i Mesec.

Videti planete Sunčevog sistema poređane u pravoj liniji jedno je od mnogih doživljaja koji izazivaju strahopoštovanje kada se radi o posmatranju zvezda – a do kraja aprila ćemo imati priliku da to vidimo svojim očima.

Od sredine meseca, kada se posmatra sa severne hemisfere, pred zoru mogu da se vide Saturn, Mars, Veneru i Jupiter, sve poređane u skoro savršenom planetarnom poravnanju.

Poravnanje je počelo da se formira oko 17. aprila, ali je bilo najvidljivije ujutru 20. aprila.

Na horizontu, pod uslovom da su uslovi za posmatranje dobri, trebalo bi da se vide sve četiri planete poređane u nebeskom redu, iako bi, kao što su neki istakli, Jupiterova blizina horizontu mogla da otežava uočavanje.

Kao što strastveni posmatrači zvezda verovatno već znaju, Saturn, Mars i Venera su zapravo počeli da se „okupljaju“ još od kraja marta, ali se Jupiter pridružio zabavi tek sredinom aprila.

Oko 23. aprila – poravnanje bi trebalo da postane još spektakularnije, jer će im se sa desne strane pridružiti Mesec koji je nedavno bio pun, a sada je u opadanju.

Ovakav raspored nebeskih tela, naravno, vidi se samo kada se posmatra sa Zemlje. Posmatrano sa druge lokacije u svemiru, položaj svake planete bi bio potpuno drugačiji.

Mesec će se pridružiti ovom spektaklu 24. aprila
Sunčev sistem je efektivno ravan, pri čemu svaka planeta kruži oko Sunca unutar iste ravni, tako da je svako uočeno poravnanje samo trik perspektive, u zavisnosti od toga gde i kada se nalazite.

Ipak, planetarna poravnanja su neverovatna stvar za posmatranje, i ne dešavaju se često – barem ne sa poravnanjima koja uključuju toliko planeta kao što je ovo.

Ipak, ovomesečno usklađivanje, iako retko samo po sebi, je zapravo samo predjelo za još neverovatniji događaj koji će se dogoditi u junu ove godine.

Tog 24. juna sve ostale planete Sunčevog sistema – Merkur, Venera, Mars, Jupiter, Saturn, Neptun i Uran – udružiće se u još veće planetarno poravnanje, iako će nam za to posmatranje verovatno trebati dvogled ili teleskop, kako bismo videli Neptun i Uran. Poravnanje će se takođe protezati preko većeg dela neba, što će otežati razaznavanje ili fotografisanje.

Uprkos ovim izazovima, velika planetarna poravnanja poput ovog, vidljiva ljudskom oku, su veoma, veoma retka i dogodila su se samo tri puta od 2005. godine, tako da zaljubljenici u astronomske pojave sigurno ne žele ovo da propustite.

Istraživači su otkrili dve vrste moždanih ćelija koje igraju važnu ulogu u formiranju našeg sećanja. Ove ćelije u mozgu  su ustvari zadužene za naše uspomene. I igraju značajnu ulogu u podeli kontinuiranog svesnog iskustva na različite segmente kojih se u budućnosti sećamo. Krećući se iz prošlosti, kroz sadašnjost u budućnost, formiramo autobiografska sećanja – referentne tačke nas samih na određenom mestu i vremenu.

Ova sećanja su nabijena i imaju jasne početke i krajeve, a mi spajamo te niti i formiramo neprekinuti narativ o sebi.

Slično kako opažamo objekte i entitete u svetu oko nas, naša sećanja imaju jasne granice, a u novoj studiji neuronaučnici su pokušali da odgonetnu da li neurofiziološka formacija sećanja odražava karakter sećanja u našem svesnom iskustvu.

Tim je prikupio podatke od pacijenata sa epilepsijom kojima su elektrode hirurški implantirane u mozak kako bi utvrdili u kom delu mozga dolazi do napada.

Uz pristanak, pacijenti sa epilepsijom često učestvuju u neuronaučnim studijama zbog ovih korisnih intrakranijalnih elektroda. Dozvolili su istraživačima da snime aktivnost pojedinačnih neurona dok su gledali filmske snimke sa „kognitivnim granicama“.

Granične ćelije i ćelije događaja
Iako ove granice u našem svakodnevnom životu mogu biti nijansirane i manje očigledne, naučnici su se u istraživačke svrhe fokusirali na ono što su nazvali „tvrdim“ i „mekim“ granicama.

“Primer meke granice bi bila scena u kojoj dvoje ljudi hodaju hodnikom i razgovaraju, a u sledećoj sceni im se pridružuje treća osoba, ali to je i dalje deo istog narativa“, objašnjava Juli Ruthauzer, neurohirurg u bolnici u Los Anđelesu, direktor Centra za neuronauku i medicinu i koautor studije.

“Razlika između čvrstih i mekih granica je u veličini odstupanja od narativa koji je u toku. Da li je to potpuno drugačija priča ili kao nova scena iz iste priče?“

Istraživači su uspeli da pronađu dve vrste ćelija koje su reagovale na ove kognitivne granice: “granične ćelije “, koje su reagovale i na meke i na tvrde granice, i “ćelije događaja” koje su reagovale isključivo na čvrste granice.

Rutishauzer i njegov tim veruju da kada aktivnost događaja i graničnih ćelija dostigne vrhunac, nakon čvrste granice kada se obe ćelije aktiviraju, mozak ulazi u stanje kreiranja nović sećanja.

“Granični odgovor je kao kad otvorite novi folder u računaru Onda u njega možete da ubacujete podatke. A kad dođete do određene granice, zatvarete prvi i otvarate novi folder” , dodaje Ruthauzer.

Treba pronaći pravi folder
Kada mozak pokušava da pronađe te podatke, vrhunac neuronske aktivnosti se odvija na granicama pronalaženja pravog foldera.

“Kada pokušavamo da se setimo nečega, to izaziva paljenje moždanih ćelija. Memorijski sistem zatim upoređuje ovaj obrazac aktivnosti sa svim prethodnim pikovima moždanih aktivnosti koji su se desila na određenim granicama. Ako pronađe nešto slično, otvara taj folder. Na sekund se vraćate do te tačke u vremenu, i stvari koje su se tada dogodile dolaze u fokus”, kaže Ruthauzer.

Istraživači su zatim testirali svoju teoriju pitajući učesnike da su ili ne videli određene slike u filmskim klipovima. Potvrđujući pretpostavke istraživača, bila je veća verovatnoća da će se učesnici prisetiti slika koje su blisko pratile čvrstu ili meku granicu, na mestu formiranja novog sećanja.

U drugom testu, učesnicima je postavljeno pitanje koju su sliku od dve ponuđene prvo videli dok su gledali filmske klipove. Učesnicima je bilo teže da se sete tačne sekvence ako su se slike pojavile na suprotnim stranama čvrste granice, što sugeriše da je mozak segmentirao te slike u odvojena sećanja.

Dve različite uloge u struktuiranju sećanja
“Zajedno, ovi nalazi sugerišu da granične ćelije i ćelije događaja igraju dve uloge u epizodinoj memoriji – strukturiraju sećanja tokom kodiranja i služe kao markeri za vremenske periode koji se kasnije ponovo uspostavljaju“, navode autori.

Štaviše, kada se ćelije događaja aktiviraju na vreme sa jednim od unutrašnjih ritmova mozga, teta ritmom – talasnim oblikom neurološke aktivnosti koji je povezan sa učenjem, pamćenjem i orijentacijom – učesnici su mogli bolje da se sete redosleda slika koje su videli.

“Smatra se da su teta ritmovi ‘vremenski lepak’ za epizodno pamćenje“, napominje Ćije Džang, rukovodeći autor studije sa Harvardskog medicinskog fakulteta.

„Mislimo da aktiviranje ćelija događaja u sinhronizaciji sa teta ritmom gradi veze zasnovane na vremenu u različitim memorijskim folderima“. Stoga se čini da ćelije događaja pomažu da uspostavimo vremenski poredak naših sećanja, dok su granične ćelije više uključene u prepoznavanje sadržaja sećanja.