Kada džin miriše na Pešter i Kopaonik
Kraft džin u Srbiji više nije egzotika, već ozbiljan talas koji tek dobija snagu. Naša kleka, od Peštera do Kopaonika, daje osnovu za autentičnu, lokalnu verziju tog planetarno popularnog pića. „Juni 93” je među pionirima u toj branši, i to od prvog srpskog džina, nastalog pre šest godina, do laboratorije u kojoj gosti sami kreiraju piće po sopstvenom ukusu, objašnjava za BIZLife Nikola Kozomora, menadžer brenda „Juni 93”. Prema njegovim rečima, „London dry gin”, odležan u klekinom buretu, a za kvalitet nagrađen u San Francisku, pokazuje koliko daleko ta priča danas ide.
Nikola Kozomora, Juni 93
-
Da li je proizvodnja kraft džina u Srbiji zaista u ekspanziji ili je to samo subjektivan utisak?
Jeste, apsolutni je hit. Pre nekoliko godina kraft džin nije bio ni približno toliko popularan koliko je danas, a broj domaćih destilerija stalno raste. Tendencija je jasna: potražnja se povećava, a sve je više potrošača koji žele da probaju lokalne proizvode od autentičnih biljaka, citrusa i botanika iz različitih delova Srbije. To je trend koji će, po svemu sudeći, nastaviti da raste u narednih 10‒15 godina.
-
Da li je razlog za to, u stvari, što smo mi „Bogom dano tlo” za samu osnovu?
Tako je. Kleka je matična sirovina, odnosno glavni sastojak džina, a kod nas i u Albaniji raste kleka izuzetnog kvaliteta – eterična i bogata uljima. Mi je beremo na području od Peštera do Kopaonika, što se smatra najboljim regionom za uzgoj ove biljke. Potrebno je oko dve godine da žbun sazri i donese pun plod, a berba kleke obično se obavlja od oktobra do novembra.
-
Otkud vi uopšte u ovom svetu?
Džin je deo mene, da tako kažem. Hteli smo da napravimo nešto autentično i lokalno, nešto što potiče iz Srbije, a da to podignemo na svetski nivo. Želeli smo da predstavimo naš proizvod u Srbiji, ali i u regionu i u inostranstvu, kako bi ljudi probali jedan dobar srpski proizvod. Sve ono što radimo, sve što je u boci, deo je puta koji smo razvijali godinama. To je prvi srpski džin, nastao pre šest godina, a pre toga smo na recepturi radili još dve godine. Nije bilo lako doći do kvalitetne sirovine i napraviti dobar džin. Uvek mi je bila želja da napravim nešto naše što će biti svetskog kvaliteta.
-
Kako ste uopšte došli do toga da danas imate i pravu laboratoriju za proizvodnju džina?
Želeli smo da napravimo laboratoriju – mesto gde džin nećemo praviti po šablonu, već gde možemo da eksperimentišemo, testiramo nove varijante i u potpunosti se posvetimo mirisima, ukusima i karakteru biljaka. Trebalo nam je vremena za to da ljudi shvate da tako nešto postoji i u našoj zemlji, a na šta smo veoma ponosni. Naš cilj je bio da stvorimo autentičan proizvod, ali i da napravimo neke dalje korake u budućnosti kroz ovu laboratoriju.
-
Po čemu je laboratorija specifična?
Laboratorija funkcioniše kao radionica u kojoj posetioci mogu da nauče više o džinu, da probaju single shotove i džin-tonike, ali i da sami izaberu biljke koje im odgovaraju – citruse, botanike, začine, čajeve – i da kreiraju džin po sopstvenom ukusu. Bocu koju naprave na kraju procesa mogu da ponesu sa sobom.
-
Da li razmišljate o proizvodnji bezalkoholnog džina?
U svetu je primetna tendencija rasta proizvodnje bezalkoholnih pića, ne samo džina; prošle godine zabeležen je rast od oko 30 odsto. Razmišljamo o tome, ali je ta ideja još uvek „na dugačkom štapu”. Proces dealkoholizacije, odnosno destilacije, fermentacije i vakuumske obrade aroma, znatno je skuplji od proizvodnje klasičnog džina. Bezalkoholni džin nastaje drugačijim postupkom: kuva se na nižim temperaturama kako bi se sačuvale arome i karakteristike pića, samo bez prisustva alkohola.
Juni 93
-
Šta je to posebno zanimljivo u „London dry ginu”?
Veoma smo ponosni na taj projekat. Kada smo počeli da eksperimentišemo, otkrili smo da samo tri destilerije u svetu primenjuju odležavanje u buretu od kleke, što nas je dodatno motivisalo da napravimo nešto lokalno i autentično iz Srbije. Imamo i našu „rodoljupsku” bačvu od 100 litara, koju je izradio pinter upravo za ovu namenu i koju posetioci mogu da vide u laboratoriji. Bačva je manja jer je kleka žbun, pa nije moguće izraditi veći sud.
Klekino drvo samo po sebi ima aromatičan karakter – smolaste note i posebnu strukturu ukusa. Nakon odležavanja, džin dobija zlatnu boju i balsamički miris, kao i potpuno novu dimenziju ukusa, karaktera i jačine. Procenat alkohola mora biti nešto viši, jer je kleka vrlo intenzivna. Godine 2019. ovaj džin osvojio je srebrnu medalju u San Francisku, i to po kriterijumima čistoće alkohola, tj. po dobro izbalansiranom džinu.
Juni 93
-
Da li je korektna i zdrava konkurencija u proizvodnji kraft džina u Srbiji?
Zdrava konkurencija je neophodna kako bi se domaće tržište razvijalo i kako bi konzumenti imali veći izbor – različite džinove, stilove, citruse i botaničke varijante. Ona podiže svest da i ovde možemo da napravimo nešto dobro i autentično. Čim postoji potražnja, otvaraju se i nove destilerije. Pre desetak godina to je bila retkost, a danas u Srbiji ima zaista mnogo kvalitetnih proizvođača sa novim idejama i zanimljivim dizajnom boca, što je veoma važno za prodaju. Izgled je bitan, posebno kada boca stoji na šanku, u vinoteci ili na polici nekog bara.
-
Razvili ste i domaći tonik, kao logičan korak u razvoju brenda. Kakvi su vam planovi za budućnost?
Napravili smo domaći tonik, koji je prirodni partner našem džinu – ne gubi na ukusu, već daje dodatni balans piću u koje se dodaje. Tonik je bez šećera i bez veštačkih boja, a voda prolazi kroz višestepenu filtraciju, što mu daje posebnu mekoću i finoću. Može da se pije samostalno, kao čist napitak, ali i da se koristi u raznim miksovima: najčešće za džin, votku i druga pića, po želji konzumenata.
Želimo da razvijamo program i u saradnji sa kompanijama koje se bave igrama na sreću – pripremamo poseban projekat gotovih koktela u flašicama, džin-tonik i votka-tonik, sa različitim ukusima, ali nižim procentom alkohola. Verujemo da je budućnost u niskoprocentnim alkoholnim pićima i bezalkoholnim varijantama, samo je potrebno vreme da se tržište u potpunosti probudi i da ljudi shvate da i taj segment postoji i da se razvija.
Hristos se rodi!
Mir Božiji-Hristos se rodi!
Redakcija Srpskog Poslovnog Imenika, svim saradnicima i čitaocima čestita praznik rođenja Bogomladenca Hrista, uz radosni pozdrav: Hristos se rodi!
Celim bićem diše banatski
U Temišvaru živi mnogo nacionalnih manjina na jednom mestu, u lepom, ušuškanom okruženju – bez svađa, kavgi, povišenih reči, grubosti, kaže glumac Marko Adžić
Марко Аџић (Фото: лична архива)
Glumom sam se zarazio na srpskom jeziku, ali umetničku karijeru spletom okolnosti gradim u Temišvaru, na rumunskom govornom području. Zapravo, pozorište nema jezik, njegove priče i poruke su univerzalne. Moji koreni su iz živopisne Pive nadomak Nikšića, odakle potiču Adžići. Moj deda je još kao student stigao u Beograd. Bavio se ekonomijom i novinarstvom, a nedugo zatim izabrao Banat za novo mesto življenja. Razlog je više nego romantičan. Zaljubio se u moju baku, lepu Banaćanku. Zaljubio se u Banat, a to je obeležilo i mene, govori nam glumac Marko Adžić svoju životnu priču obojenu uspešnom uzlaznom karijerom u Temišvaru.
Ovaj energični, samosvojni dramski umetnik za koga ne postoje granice bio je domaćin ansamblu Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici, koje je tragediju u pet slika „Predstave Hamleta u selu Mrduša Donja” Iva Brešana izveo u samoj završnici manifestacije „Dani srpske kulture” u Temišvaru.
Imali smo priliku tim povodom da sa Markom Adžićem podelimo utiske iz banatskog podneblja. Adžić predvodi pozorište za decu i mlade „Merlin”, stalno je angažovan i u temišvarskom Narodnom pozorištu „Mihaj Eminesku”, rukovodi srpskim pozorištem „Talija” u Temišvaru. Igra sa velikom radošću i u pozorištu „Sterija” u Vršcu. Publika ga je upamtila po ulogama u delima „Montevideo, Bog te video”, u kojem je igrao rumunskog reprezentativca, „Heroji Halijarda”, „Aleksandar od Jugoslavije”, „Povratak”, „Afterparti”, „Razbojnici Banata”…
– Tražio je moj deda da ga sahrane po banatskim običajima. Otuda je u meni Banat i prejak. Celim bićem dišem banatski, ovde sam rođen. Ovde sam sve damare osetio, a budući da su Vršac i Temišvar u Banatu, to podneblje smatram najzdravijim. Ovde živi toliko nacionalnih manjina na jednom mestu, u lepom, ušuškanom okruženju. Bez svađa, kavgi, povišenih reči, grubosti, ljudi mirno žive, poštuju se i vole. Šta je više od toga potrebno za radost i lepotu postojanja. Dete sam devedesetih godina prošlog veka. Moj otac je u turbulentnom periodu, još 1996. godine shvatio da je za njegovu decu zapravo bolje da makar malo promene sredinu. Bilo je to u vremenima posebno lošim za Srbiju, svi znamo i pamtimo šta je bilo. Potražio je novo mesto življenja, ali ne toliko daleko od kuće – priča Marko Adžić i dodaje:
– Rumunija je u tom trenutku počela da ide napred. Već 1999. godine, koja je za nas bila tragična, imala je snažnu odskočnu dasku. Osetila se velika razlika u standardu, životnim okolnostima, uopšte. I baš kada je krenulo bombardovanje i sve što je to zloslutno vreme pratilo, moji roditelji su jednostavno odlučili da se definitivno preselimo u Temišvar. Odluka naravno nije bila laka, niti je doneta preko noći. Tešilo nas je to što je Temišvar udaljen nekih 70 kilometara od Vršca. Radile su emocije, nostalgija… Svakog vikenda smo se vraćali u Vršac, tako da to nije bio toliko bolan premeštaj. Natenane smo se navikavali na ovaj lepi grad na Begeju i njegova životna pravila, okolnosti. I kada me pitaju smatram li se Temišvarcem, mogu da kažem – da.
Polako, ali sigurno u Vršcu, konstatuje naš sagovornik, postaje stranac, sve manje poznaje ljudi u svom rodnom gradu. Igra u tamošnjem pozorištu. Privilegija mu je da u rodnom Vršcu, ipak, nešto radi.
– Nažalost, i moja baka je došla sa nama u Temišvar, druga je preminula. Sa njenim odlaskom se i moja priča o Vršcu završila, jer baka je bila ta nit koja nas je spajala sa rodnim podnebljem. Odlazimo tamo, podstiče nas familija, ali Temišvar je moj dom.
Marko Adžić je od malih nogu nosio strast prema umetnosti, posebno prema glumi. Prvo se, ipak, bavio slikarstvom. Već u petom razredu crtao je skice gimnazijalcima koji su upisivali likovnu akademiju.
– Moji stariji drugovi su sa tim skicama i crtežima, mapama prolazili na prijemnom na likovnoj akademiji. Pomagao sam im kao klinac sa svega 12, 13 godina, ali me nije držalo mesto. Jer za slikanje moraš da sediš sam, a samoća ubija. Mene to nije doticalo, ne mogu mnogo da boravim na jednom mestu. Potrebni su mi ljudi, oni me inspirišu, volim društvo. Teško je biti sam, užasavam se samoće tako da sam talenat koji sam imao za slikarstvo samo kanalisao na scenu. Upisao sam glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Temišvaru. Kada sam se preselio u grad na Begeju, upisao sam najpre srpsku gimnaziju, bilo je tada ovde Srba koliko hoćete. Nije mi čak ni bilo potrebno da znam rumunski jezik, tako sam i završio srednju školu ne znajući ga. Tada sam shvatio da ipak moram da naučim rumunski jezik – priča Marko Adžić, koji je posebno radostan što je uspeo posle velike borbe 2019. godine da „ustoliči” profesionalnu srpsku scenu u Temišvaru. Prethodilo je tome, saznajemo, dugo godina borbe.
– Nekada mi je teško o toj borbi da pričam, oslabio mi je imunitet od nervoze jer je bila neophodna velika upornost koja je trajala više od 10 godina. Onda je usledila globalna finansijska kriza. Ipak, držimo se, Temišvar je zbog toga i postao evropska prestonica kulture, upravo zbog multikulturalnosti. I mi Srbi ovde u gradu pospešili smo taj projekat, jer je Temišvar jedini grad na svetu sa tri jezika teatra: rumunski, nemački, mađarski, a od 2019. godine i srpski.
Naše pozorište „Talija” ima svoju tradiciju dugu 55 i više godina, ali je tek kasnije dobilo i svoj profesionalni status. Mađari i Nemci su bili ozbiljniji, organizovaniji. Oni su uspeli da naprave profesionalno pozorište, ali zapostavili su amaterizam. Mi sada imamo profesionalnu scenu, ali negujemo i amaterizam – besedi Marko Adžić, koji ne zna za predah.
Uveliko ovih dana priprema i izvodi predstave za malu publiku u dečjem pozorištu „Merlin”. Snima od Bukurešta do Zagreba, a koliko je zanimljiv kao glumac, najbolje govori podatak da savremeni dramski autori sve češće pišu komade u kojima grade likove upravo za Adžićevu energiju i karakter.
Može li jedan tretman da podmladi kožu lica
Individualno prilagođeni medicinsko-estetski tretmani, poput skin bustera, blagih lasera ili biorevitalizacije, mogu biti podrška, ali je važno ne izgubiti lični identitet
Мирјана Павловић (Фото лична архива)
U svojoj suštini, estetska medicina namenjena je suptilnom unapređenju i očuvanju prirodne lepote. Stručnost u ovoj oblasti prepoznaje se upravo po meri, nenametljivosti i poštovanju individualnih crta lica, a ne po praćenju prolaznih trendova, koji često dovode do preteranih i neprirodnih rezultata, neretko i vulgarnog izgleda. Zlatno pravilo u estetici glasi – „Manje je više”.
Najtraženije intervencije danas su one koje licu vraćaju odmoran i svež izgled, bez gubitka mimike i identiteta. Među njima se izdvajaju tretmani botulinum toksinom (botoks), koji ublažavaju bore nastale mimikom, poput mrštilica između obrva, smejalica oko očiju i bora na čelu, kao i hijaluronski fileri, koji se koriste za vraćanje izgubljenog volumena i blago redefinisanje kontura, ali u umerenim količinama i sa ciljem očuvanja prirodnih proporcija lica.
Mnogi pred doček Nove godine odlučuju da urade neki tretman kako bi im lice „zasijalo” u najluđoj noći. Neki imaju i nerealne želje da mogu za sat vremena nekog tretmana da se potpuno podmlade…
Kako ističe dr Mirjana Pavlović, dermatovenerolog, jedan tretman može doneti vidljivo osveženje, takozvani instant glou, ali ne i potpuno podmlađivanje u pravom smislu te reči. Postoje procedure koje brzo popravljaju izgled kože, ali je njihov efekat uglavnom prolazan.
– Dubinske promene u strukturi kože zahtevaju vreme. Osnova lepog i zdravog izgleda uvek je pravilna i dosledna nega kože, koja se usvaja od najranijih godina, a ne tek u zrelijem životnom dobu, kada se već primećuju promene zbog kojih se pacijenti najčešće i javljaju dermatologu – pojašnjava dr Pavlović.
Dosta dama se odlučuje za ulepšavanje takozvanim skin busterima. O čemu je reč?
– To su injekcioni tretmani na bazi hijaluronske kiseline, čiji su osnovni ciljevi dubinska hidratacija i unapređenje kvaliteta kože. Oni ne menjaju oblik lica i ne dodaju volumen, već deluju direktno na kožu, čineći je elastičnijom, sjajnijom i zdravijom. Savremeni pristup estetici podrazumeva da svaki estetski plan počinje upravo negom i poboljšanjem kvaliteta kože, uz individualni pristup svakom pacijentu. Tek kada je koža zdrava, hidrirana i negovana, može se razmatrati primena botoksa i filera kao završni korak. Oni nikada nisu osnova, već poslednji detalj u celokupnom procesu.
Kao i svi injekcioni tretmani, i skin busteri moraju se primenjivati stručno, uz korišćenje registrovanih i proverenih preparata, koji se smatraju bezbednim i daju minimalne, prolazne neželjene reakcije – kaže dr Pavlović.
Naša sagovornica napominje da su traženi i laserski tretmani, koji predstavljaju važan deo savremene dermatologije. Kada su pravilno indikovani i kada ih izvodi stručno lice, oni su bezbedni i veoma efikasni.
– Laserima se može poboljšati tekstura i tonus kože, ublažiti fine bore, smanjiti ili ukloniti pigmentacije i vidljive kapilare, kao i podstaći prirodna proizvodnja kolagena. Svaki laserski tretman započinje detaljnom analizom kože, nakon čega se bira odgovarajuća tehnologija i intenzitet. Posebna pažnja posvećuje se nezi nakon procedure, koja je ključna za postizanje optimalnih i dugotrajnih rezultata – dodaje dr Pavlović.
Jedan od tretmana koji privlači veliku pažnju žena su hemijski pilinzi, koji predstavljaju kontrolisanu obnovu kože. Njihovom primenom, kroz proces eksfolijacije, uklanja se površinski sloj kože, čime se podstiče regeneracija, ujednačava ten, poboljšava tekstura i postiže svežiji izgled. Pravilno odabrani hemijski pilinzi, u skladu sa tipom i stanjem kože, imaju važnu ulogu u dugoročnoj nezi i često predstavljaju osnovu svakog ozbiljnog estetskog plana.
– Dosta se primenjuje i mezoterapija, medicinsko-estetski tretman koji podrazumeva ubrizgavanje malih količina aktivnih supstanci direktno u kožu, najčešće u njen srednji sloj. U zavisnosti od indikacija, preparati mogu sadržati hijaluronsku kiselinu, vitamine, minerale, aminokiseline i antioksidanse. Njena osnovna uloga je revitalizacija kože – poboljšanje hidratacije, mikrocirkulacije i metabolizma ćelija, što se spolja manifestuje kao svežija, sjajnija i zdravija koža. Posebno je korisna kod umorne, dehidrirane i beživotne kože, kao i kao dopuna drugim estetskim tretmanima. Mezoterapija ne menja oblik lica, niti zateže kožu u klasičnom smislu, već deluje kao podsticaj koži da bolje funkcioniše. Efekti su suptilni i postepeni, u skladu sa savremenim principima estetske medicine – navodi dr Pavlović i dodaje da kada se izvodi u medicinskim uslovima, sa proverenim preparatima i pravilnom tehnikom, mezoterapija se smatra bezbednom procedurom. Moguće su blage i prolazne reakcije, poput crvenila, otoka ili sitnih modrica, dok su ozbiljnije komplikacije retke i uglavnom povezane sa nestručnom primenom.
Zimski period predstavlja dodatni izazov za kožu zbog niskih temperatura, vetra i suvog vazduha u zagrejanim prostorijama. Kod žena u perimenopauzi i menopauzi ovaj problem je izraženiji zbog hormonskih promena, prvenstveno pada nivoa estrogena.
– Estrogen ima ključnu ulogu u zdravlju kože jer utiče na stvaranje kolagena, elastina i hijaluronske kiseline. Njegov pad dovodi do smanjene sinteze kolagena, što se klinički ispoljava kao tanja, suvlja i manje elastična koža, sa izraženijim borama i sporijim obnavljanjem. Zbog toga je u ovom životnom periodu neophodna bogatija, ciljano odabrana nega, sa fokusom na dubinsku hidrataciju, jačanje kožne barijere, antioksidativnu zaštitu i očuvanje kolagena.
Preparati sa hijaluronskom kiselinom, ceramidima, nijacinamidom, peptidima i blagim retinoidima mogu značajno doprineti kvalitetu kože, uz obaveznu UV zaštitu tokom cele godine. Mi dermatolozi često kažemo da je prvi pravi antiejdž upravo krema sa zaštitnim faktorom, koja je kupljena u apotekama. Umereni, individualno prilagođeni medicinsko-estetski tretmani, poput skin bustera, blagih lasera ili biorevitalizacije, mogu biti dobra podrška, ali cilj uvek ostaje isti – zdrava, hidrirana i negovana koža, bez preterivanja i gubitka ličnog identiteta – zaključila je dr Pavlović.
Kina: otkriveno više od 30 grobnica starih oko 3.000 godina i dragoceni predmeti
Među predmetima su artefakti od bakra, žada, kamena i školjki
Arheolozi u severozapadnoj kineskoj provinciji Šansi otkrili su kompleks od 31 grobnice stare gotovo 3.000 godina, što predstavlja značajan nalaz za proučavanje političkog i društvenog razvoja tog perioda, a u grobnicama je pronađeno više stotina predmeta, među kojima su artefakti od bakra, žada, kamena i školjki.
Grobnice su deo arheološkog lokaliteta Čangčun u okrugu Fuping, u gradu Vejnan, gde se iskopavanja sprovode od avgusta 2022. godine u saradnji Instituta za arheologiju provincije Šansi, Muzeja Vejnan i lokalne uprave za kulturu i turizam, prenosi danas Sinhua.
Tokom istraživanja pronađeno je i pet jama sa ostacima bojnih kola i konja.
Prema rečima Li Janfenga iz Instituta za arheologiju Šansija, grobnice se, na osnovu oblika i strukture, mogu podeliti u četiri kategorije koje ukazuju na jasne hijerarhijske razlike.
Grobnice označene kao M1 i M2 pripadaju višem društvenom rangu i sadrže po tri sloja kovčega.
Iz tih grobnica iskopano je više od 300 predmeta, među kojima su artefakti od bakra, žada, kamena i školjki.
Posebno se ističu ukrasi od žada sa motivima ljudi i zmajeva i kameni muzički instrumenti.
U manjim grobnicama pronađeni su samo pojedinačni kovčezi, bez bronzanih predmeta, dok su arheolozi otkrili uglavnom keramičke posude i ukrase od školjki, što ukazuje da su u njima verovatno sahranjeni obični ljudi.
Upoređivanjem keramičkih i bronzanih predmeta, kao i analizom na ljudskim ostacima iz grobnica M1 i M2, utvrđeno je da nalazi potiču iz srednjeg do kasnog perioda Zapadne Džou dinastije (1046–771. godine pre nove ere).
Iako se grobnice razlikuju po rangu, one su raspoređene na uređen način, što ukazuje na porodični sistem sahranjivanja i centralizovano javno groblje, naveo je Li, dodajući da zbog nedostatka natpisa na pronađenim predmetima identitet sahranjenih još ne može biti sa sigurnošću potvrđen.
Kako je istakao, ovo otkriće pruža važne materijalne dokaze za proučavanje političkog i društvenog uređenja Zapadne Džou dinastije u tom regionu, prenosi Tanjug.
Kraj hemioterapije? Svetlost uništila 99 odsto ćelija raka
Zvuči kao naučna fantastika, ali dolazi iz laboratorija jednih od najuglednijih američkih univerziteta. U njima su naučnici otkrili način da unište ćelije raka koristeći isključivo svetlost, bez hemioterapije, bez lekova i bez razornog zračenja, koje često ostavlja teške posledice po organizam.
U laboratorijskim uslovima, uspešnost ove metode dostigla je čak 99 odsto, a zdrave ćelije ostale su netaknute.
Istraživanje su sproveli naučnici sa Rajs univerziteta u Hjustonu, u saradnji sa kolegama sa Texas A&M University i Univerziteta Teksas, a rezultati su objavljeni u prestižnom naučnom časopisu Nature Chemistry. Metoda se zasniva na potpuno novom principu – mehaničkom razaranju ćelija raka pomoću svetlosno aktiviranih molekula, koje su istraživači slikovito nazvali „molekularni čekići“.
Ovi posebno dizajnirani molekuli imaju sposobnost da se selektivno vezuju za membrane ćelija raka, ignorišući zdrave ćelije. Kada se pacijentovo tkivo izloži bliskoj infracrvenoj svetlosti, molekuli počinju da vibriraju izuzetno velikom brzinom. Te vibracije nisu hemijske, već fizičke i dovoljno su snažne da doslovno pocepaju membranu maligne ćelije, koja se potom urušava i umire.
(Printscreen/Instagram)
(Printscreen/Instagram)Mehanička terapija zasnovana na rezonanciji
Za razliku od hemioterapije, koja ubija i zdrave i bolesne ćelije, ova tehnologija deluje precizno i lokalno, bez toksičnih supstanci i bez sistemskog oštećenja organizma. Naučnici ističu da je ključna prednost metode to što se ne oslanja na biohemijske procese, već na čistu mehaniku, zbog čega ćelije raka ne mogu da razviju otpornost, što je čest problem kod savremenih terapija.
U dosadašnjim eksperimentima metoda je pokazala visoku efikasnost kod više tipova raka, uključujući rak dojke, melanom i druge agresivne tumore, što otvara mogućnost da se u budućnosti razvije univerzalna terapijska platforma primenljiva na širok spektar malignih oboljenja.
Glavni autori studije, među kojima je i poznati hemičar Džejms Tur sa Rajs univerziteta, naglašavaju da se radi o fundamentalno novom pravcu u onkologiji. Umesto da se ćelija „truje iznutra“, ona se fizički uništava, brzo i efikasno, bez kolateralne štete.
Uparivanjem boje koju je odobrila FDA sa svetlošću bliskog infracrvenog zračenja, naučnici su konstruisali molekule koji uništavaju ćelije raka putem čiste rezonance – mehanički razbijajući maligne membrane iznutra, dok zdravo tkivo ostavljaju netaknutim.
Kada je izložena svetlosti bliskog infracrvenog (NIR) zračenja (~808 nm), boja aminocijanin ulazi u vibronsko stanje pobuđivanja, spajajući elektronsku i molekularnu vibracionu energiju. Ovo uzrokuje da molekul osciluje na terahercnim frekvencijama (~10¹² Hz), stvarajući intenzivno lokalizovano kretanje koje mehanički ometa membrane ćelija raka, bez stvaranja toplote ili hemijske toksičnosti. Ovo nije fototermalna terapija, već nejonizujuća, mehanička ablacija zasnovana na rezonanciji.
NIR prodire do 10 cm u tkivo, što omogućava ciljanje dubokih tumora.
Podaci pokazuju da je 99 odsto ćelija ljudskog melanoma bilo uništeno in vitro, a da je kod polovine laboratorijskih miševa tumor nestao nakon jednog tretmana. Preostali tumori značajno su bili smanjeni, bez primećenog recidiva tokom perioda studije.
Odvojeno, istraživači na Univerzitetu Aston su pioniri u primeni „uvijene” svetlosti za neinvazivno snimanje kroz tkivo. Ovi zraci mogu da se primene za rano otkrivanje upale i neoplastične aktivnosti, praćenje glukoze u krvi bez igle i snimanje tkiva visokom rezolucijom bez zračenja ili kontrastnih sredstava.
O ovom revolucionarnom otkriću pisali su brojni strani mediji i naučni portali, dok je vest dodatno odjeknula na društvenim mrežama i LinkedIn-u, gde su istraživači i naučnici isticali da bi ovakva tehnologija mogla zauvek da promeni način na koji posmatramo terapiju raka.
Iako su rezultati za sada potvrđeni u laboratorijskim uslovima, sledeća faza uključuje još ispitivanja na životinjama, a zatim i klinička ispitivanja na ljudima. Ako se dosadašnji rezultati potvrde, budućnost lečenja raka mogla bi da izgleda potpuno drugačije, sa svetlom kao glavnim oružjem.
Preminuo muzičar Ljuba Ninković
Muzičar Ljuba Ninković (1950-2026), poznat po radu sa sastavima “S vremena na vreme” i “Tunel”, preminuo je u 76. godini
SMEDEREVO – Muzičar Ljuba Ninković (1950-2026), poznat po radu sa sastavima “S vremena na vreme” i “Tunel”, preminuo je u 76. godini, javljaju prijatelji i poznanici muzičara.
“S velikom tugom obaveštavam ljude iz sveta muzike i brojne zajedničke prijatelje da nas je napustio naš Ljuban. Moj divni Smederevac velikog srca i predivne duše”, napisao je voditelj Radio Beograda 1 Željko Stefanović na svojoj fejsbuk strani.
Stefanović je istakao da su pesme koje je gitarista i pevač Ninković napisao i snimio “bile ogledalo njegove plemenite duše”.
Ninković je sa akustičarskim sastavom S vremena na vreme osnovanim sedamdesetih godina objavio nekoliko albuma i brojne singlove, među kojima se ističu njegove autorske pesme “Moj svet”, “Tema Classica”, “Čudno drvo” i “Kao vreme ispred nas”.
Tokom osamdesetih godina, Ninković je sa basistom Vladom Jankovićem Džetom vodio rok sastav Tunel, a kasnije je objavio i nekoliko samostalnih albuma među kojima su “Hodač” (2017) i “Retromet” (2020).
Ninković je bio dugogodišnji muzički urednik i autor mnogih emisija Radio Beograda 1 i Beograda 202, a bavio se i pisanjem i izvođenjem muzike za dečje televizijske emisije, serije i pozorišne predstave, kao i komponovanjem za emisije Radio Beograda.
Sarađivao je sa muzičarkom Biljom Krstić na etno-projektu Bistrik, a među ostalim njegovim brojnim projektima bili su Stupovi sa kojima je snimio album sa duhovnom i tradicionalnom muzikom u modernim aranžmanima, preneo je Tanjug.
Titov lift – izum koji je promenio istoriju ski-skokova
Direktor Nordijskog centra „Planica” Jelko Gros otkriva ulogu predsednika Jugoslavije u izgledu modernih skakaonica. – Kako je nastala glad za rekordima i da li je moguć let preko 300 metara…
Панорама Нордијског центра „Планица” (Фото:: НЦ „Планица”)
Dok smo se iz podnožja skijaške letaonice na Planici vozili kolima ka vrhu sa kojeg najbolji ski-letači napadaju svetski rekord krajem marta svake godine, direktor Nordijskog centra „Planica” Jelko Gros otkrio nam je zanimljivu priču od tome kako je upravo na tom mestu, početkom 70-ih godina prošlog veka, nastao prvi kosi lift na svetu za takmičare.
– Pojava kosog lifta bila je jedna od važnih prekretnica u istoriji Planice, ali i ski-skokova ukupno – rekao je Gros, jedan od najvećih svetskih autoriteta u ovom sportu. – Takav lift napravljen je uoči jednog dolaska Tita, tadašnjeg predsednika Jugoslavije. Rečeno je da mu ne bi prijalo da pešači uzbrdo kozjim stazama. Kad se liftom popeo gore, skakači su uvideli da je to dobro i za njih. Tako je nastao izum koji se brzo proširio i na ostale najbolje nordijske centre u svetu.
Veliki pronalazač Stanko Bloudek
Imali smo privilegiju da sa Grosom provedemo dan na Planici i da iz neposredne blizine vidimo u čemu je tajna uspešnih letova, ali i organizacije tako jednog zahtevnog takmičenja. Sve je zapravo počelo pre bezmalo jednog veka, kada je slovenački inženjer i pronalazač Stanko Bloudek (1890-1959) otvorio novo poglavlje skijaških skokova, koji su kasnije prerasli u letove.
Njegova vizija bila je jednostavna i prkosna: da čovek poleti bez ikakvih tehničkih pomagala. Iako je projektovao avione, automobile i sportske objekte, njegova najveća ostavština nije imala motor – već hrabrost i umeće da se priroda iskoristi do krajnjih granica. Zahvaljujući njemu, pre 92 godine (4. februara 1934) Planica je dobila skakaonicu kakvu svet dotad nije video. Samo dve godine kasnije, 15. marta 1936, austrijski takmičar Jozef Bradl ušao je u istoriju sa skokom dužim od 100 metara. Bio je to svetski rekord od 101,5 m.
– Ski-skokovi došli su u Jugoslaviju, u Sloveniju 1920. godine. U Bohinju je bilo prvo državno prvenstvo – kaže Gros. – Ubrzo zatim inženjeri su počeli da traže područje gde bi mogli da se postižu svetski rekordi. Bloudek, Rožman i Gorec bili su ključni ljudi tog vremena. Rožman je bio više iz građevinske struke, a Bloudek i Gorec su tražili prostor. Izabrali su Planicu, jer je Klub Ilirija ovde već imao svoj hotel. Druga stvar koja je bila još važnija jeste železnička veza, što iz današnje perspektive ne deluje kao nešto važno. Cilj je bio da se napravi nešto što niko na svetu nije napravio.
Već na prvom takmičenju, 25. marta 1934, Norvežanin Birger Rud je sa 92 metra postavio svetski rekord. Bio je to znak da je Planica pronašla svoju sudbinu. Dve godine kasnije, Bradlov let od 100 metara otvorio je i prve rasprave o bezbednosti takmičara: Nordijski savez Norveške odbijao je da šalje svoje skakače, smatrajući ovako velike skakaonice opasnim. Planica im je odgovorila istorijom.
Ova ušuškana dolina u Julijskim alpima ubrzo je dobila mističnu privlačnost, a reč „skakaonica” zamenjena je novom: letaonica! Na Planici je postavljeno ukupno 39 svetskih rekorda, od čega 18 uzastopnih između 1987. i 2005. godine.
– Prvu skakaonicu su iznova produžavali svake godine, dorađivali i tražili način da se ruše rekordi. Kao graditelj aviona, Bloudek je sve to posmatrao iz naučnog ugla. Nije mnogo mario za olovku i proračune, već je dosta toga golim okom analizirao. Sa strane je postavljao staklo i crtao tačkice gde su skakači u vazduhu, da bi tako lakše došao do zaključka šta je potrebno da bi odleteli još dalje. Bio je opsednut time da čoveku otvori put ka nezamislivim daljinama – objašnjava Gros koji nam je pokazao kako se skače u virtuelnoj „skakonici” u centralnom objektu Nordijskog centra „Planica”.
Norvežani kupuju tajnu formulu
Slovenci su stvorili savršenu pozornicu za rekorde, ali još dugo nisu imali takmičare sposobne da ih ruše. I to se vremenom promenilo…
–Dugo nam je trebalo da zaokružimo čitav proces – kaže Gros. – Prvo smo postali svetska sila u konstrukciji skakaonica, a tek kasnije i u sportskom smislu. Na kongresu FIS-a u Helsinkiju, mislim da je bilo 1952. godine, dozvoljeni su letovi radi proučavanja. Svima je bilo jasno da će Planica postati centar ski-letova. Ako se kaže da inovacije u skokovima dolaze iz Norveške, onda je u letovima to Slovenija.
Posle Drugog svetskog rata, najveća skakaonica (letaonica) na svetu još uvek je bila na Planici. Bloudekova velikanka držala je primat do 1948, kada su se pojavili Oberstdorf, Tauplic i kasnije Vikersund u kojem je Austrijanac Rejnhold Bahler u martu 1967. postavio svetski rekord od 154 metra. Bloudek je pedesetih godina znao da je za veće domete potrebna nova skakaonica, na novom terenu. Nakon njegove smrti 1959, ideju su nastavila braća Gorišek – Vlado i Janez. Njih je jedan meštanin odveo na kosinu koja je, prema Bloudeku, bila idealna za novi projekat.
– Sve velike letaonice, osim Oberstdorfa, koji ima veštačko zaletište, građene su tako što su naslonjene na brdo – objašnjava Gros i naglašava da su ski-letovi visokotehnološki sport iza kojeg stoji ozbiljna nauka, nalik Formuli 1. – To je značilo da se uz manje sredstava može brzo napraviti izmena. Ove letaonice nikad nisu bile, kako bih rekao, napravljene do kraja. Kao da su sve vreme bile spremne na sledeće povećanje. I tako je došlo do svojevrsne borbe ko će prvi dostići 200 metara…
Na „Letaonici braće Gorišek”, otvorenoj 6. marta 1969, Toni Nijeminen je 1994. ušao u istoriju sa letom dužim od 200 metara (203 m), a dan kasnije Espen Bredesen je upisao novi svetski rekord – 209.
– Goldberger je prvi prešao 200 metara, ali je dotakao tlo. Više puta sam pričao s njim i često se pitao šta mu je trebalo da rukom dodiruje tlo. Samim tim Svetska federacija (FIS) to ne priznaje kao rekord, ali ljudi priznaju. Ako to priznaju ljudi, onda je reč o važnom dostignuću – ističe Gros, ponosan na to što je Slovenija danas svetska sila u skijaškim letovima, i u muškoj i u ženskoj konkurenciji.
Za takav status Slovenije pobrinula se čuvena porodica Prevc. Prvi let u istoriji od 250 metara izveo je Peter Prevc (14. februar 2015) ali ne na Planici, već u Vikersundu koji je po svaku cenu želeo da preuzme primat u ovom sportu. Norvežani su ubedili Janeza Gorišeka da im otkrije tajnu svoje „krive”, a on nije mario što bi time vrlo verovatno ostavio svoju domovinu bez svetskog rekorda. Posle tog dogovora, u Vikersundu je od 2011. do 2017. zabeleženo šest uzastopnih rekordnih daljina, od 243 metra (Johan Evansen) do 253,5 (Štefan Kraft).
– Dve godine nakon što se Vikersund dogovorio sa Gorišekom nameravali smo da popravimo našu letaonicu. Zato smo dve godine kaskali za njima. Bežali su nam za 1,5 metar. Čekali smo odluku FIS za povećanje visinske razlike između odskočnog mosta i one linije koja označava tačku pada, sa 135 na 140 metara, što bi omogućava poboljšanje svetskog rekord za 10 do 15 metara.
Planica, ipak, nije dugo čekala na novi rekord. Dogodilo se to posle ovog našeg razgovora sa Grosom, 30. marta 2025, kada je Domen Prevc dostigao let od 254,5 metara. Kroz glavu nam je prošlo i pitanje s kojim smo se rastali sa Grosom – da li je moguće da čovek u bliskoj budućnosti preleti 300 metara?
-To je potajni cilj pred kojim svi stojimo. Za takav let potrebno je da se visinska razlika u odnosu na tačku pada poveća na barem 160 metara. To bi najboljim letačima dalo šansu za let preko 300 metara. Nadam se da ću to doživeti i da će se to desiti na Planici – kazao je Gros od koga smo čuli i to da organizacija jednog takmičenja na ski-letaonici košta oko tri miliona evra.
Oko 40.000 ljudi gleda rekorde
Kraj sezone u ski-letovima tradicionalno je rezervisan za Planicu i poslednji vikend u martu. Kada je lepo vreme i kada se zna da postoji šansa da padne svetski rekord, na takmičenje u ovom nordijskom centru okupi se oko 40.000 gledalaca.
Košarkaši Crvene zvezde večeras dočekuju Valensiju
