Srbija će ovog leta na Mundobasketu igrati u znatno oslabljenom iliti podmlađenom sastavu, ali to ne umanjuje želje i nadanja da Pešićevi “orlovi” mogu do medalje. U odsustvu Jokića, Lučića, Micića i Kalinića ne treba videti strepnju, već novu nadu i nov početak srpske košarkaške reprezentacije, čiji će predvodnik biti Bogdan Bogdanović – poslednji predstavnik “stare garde”. Možda na turniru neće biti Srba koji najbolje igraju košarku, ali će na Dalekom istoku biti najboljih 12 srpskih košarkaša u ovom trenutku. I u njih treba verovati.
Nekada je nastup za košarkašku reprezentaciju Srbije bio stvar najveće časti i prestiža, vrhunac karijere igrača koji su u svojim klubovima osvajali trofeje gde god su se pojavili.
Stoga, pred svako veliko takmičenje, ko god da se nađe u nezahvalnoj ulozi selektora nacionalnog tima, javnost u Srbiji strepi u kakvom će sastavu “orlovi” napasti medalju (odličje se, nekako, podrazumeva, bez obzira na igrački kadar).
Dok jedni misle da je to stvar amerikanizacije srpskih košarkaša – najkvalitetniji igraju u NBA ligi, dok oni drugi sanjaju tamo da zaigraju, a svi znamo koliko američki košarkaši daju centi za nastup na takmičenjima koje nisu Olimpijske igre – drugi optužuju nove “zvezde” i “zvezdice” da u sebi nemaju ni trunku patriotizma i da su im milionski ugovori oduzeli i minimum želje da se dokazuju u dresu sa nacionalnim grbom.
Istina je, kao i uvek, verovatno negde između. Ali, problem je što se neodazivanje selektoru nekako najčešće dešava u sportu koji Srbija voli više od svega – u košarci.
Crne slutnje su se obistinile – Srbija će na Mundobasketu igrati bez nekolicine vrhunskih košarkaša, koji će iz različitih razloga propustiti takmičenje koje krajem avgusta počinje u Japanu, Filipinima i Indoneziji.
Nikola Jokić, najbolji igrač sveta u ovom trenutku, prema rečima selektora Pešića nije ni fizički ni mentalno sposoban da na sebe preuzme odgovornost koja se očekuje od dvostrukog MVP-ja najjačeg košarkaškog takmičenja, NBA šampiona i najkorisnijeg igrača finalne serije.
Istina, Džoker iza sebe ima fenomenalnu sezonu, koju je odigrao na nestvarnom nivou i na kraju doneo svojim Nagetsima prvu NBA titulu u istoriji kluba i sigurno je da mu je u ovom trenutku više stalo do odmora u rodnom gradu na zapadu Bačke, nego do mukotrpnih priprema i putovanja “nakraj sveta”.
Ipak, očekivalo se da će Jokić poželeti da u istoj godini, kada je ostvario nezamislive lične i klupske uspehe, pokuša da i sa reprezentacijom osvoji trofej koji zemlja košarke već predugo čeka. Ali, to je već odlika nekih starijih generacija…
Na Mundobasketu neće igrati ni Vasilije Micić, koji je prethodnih godina bio jedan od najboljih, ako ne i najbolji evroligaški igrač i koji je za svoje blistave partije u dresu Efesa nagrađen NBA ugovorom. Pored promene sredine, Vasu muči i obnovljena povreda ramena, koja je bila glavni razlog neodazivanja selektoru.
Za Srbiju ovog leta neće igrati ni kapiten Vladimir Lučić zbog operacije posle teške povrede, Nikola Kalinić zbog umora, ali ni Miloš Teodosić, koji je još prošlog leta odstranjen iz reprezentacije tokom priprema za Evropsko prvenstvo.
Svakako je izostanak ovih igrača veliki udarac za “orlove”, ali koga nema, bez njega se može i mora, pa svu pažnju treba usmeriti na momke koji žele da igraju za nacionalni tim i koji u nastupima u dresu sa državnim grbom vide veliku čast i najvažniji deo svojih karijera.
Bogdan Bogdanović prvi put će predvoditi nacionalni tim sa kapitenskom trakom, što je po ličnom svedočenju velika čast i sreća za košarkaša Atlante (amerikanizacija je u ovom slučaju, nekako, zakazala).
Bogdan je propustio prethodni Evrobasket zbog povrede kolena i sada se vraća među “orlove” kao predvodnik nove generacije srpskih košarkaša gladnih pobeda i trofeja.
Zbog te neugodne povrede, Bogdanović je propustio dobar deo sezone za nama, ali je jedva dočekao leto i mogućnost da ponovo trenira, ali i igra za Srbiju.
Nekadašnji košarkaš Partizana i Fenerbahčea je na prethodnom Mundobasketu bio najbolji strelac turnira, pa iako “orlovi” nisu došli do borbe za medalje, jasno je koliko je Bogdan motivisan kada igra u reprezentativnom dresu.
Nikako ne treba zaboraviti ni Bogdanove suze posle izgubljenog finala Evropskog prvenstva 2017. godine od Slovenije, koje su samo pokazatelj koliko je poraz sa “orlovima” teško pao novom kapitenu nacionalnog tima, ali i sa kakvom željom i žarom prekaljeni bek-šuter nastupa za Srbiju.
Istini za volju, selektor Pešić na širem spisku ima 19 imena, od kojih je većina prekaljenih evroligaških asova, koji već godinama igraju najkvalitetnije evropsko klupsko takmičenje. Možda ne kao vodeći igrači u svojim timovima, ali svakako imaju bitnu ulogu u ekipama širom Evrope.
Malo koja reprezentacija ima snažnog, ali modernog centra poput Nikole Milutinova, atleticizam jednog Nemanje Nedovića ili raznovrsnost Marka Gudurića.
Ognjen Dobrić i Dejan Davidovac imaju pozamašno iskustvo igranja u crveno-belom dresu, dok su Alen Smailagić i Aleksa Avramović ove sezone partijama u Partizanu pokazali da poseduju enorman talenat i da još mnogo toga mogu da pruže pre nego što dostignu svoj puni potencijal.
Na spisku selektora su i generacije koje dolaze – od Nikole Jovića očekuje se velika NBA karijera, Filip Petrušev nije bez razloga novi član Filadelfije, Boriša Simanić još traži svoje mesto pod košarkaškim suncem, dok će se za Mundobasket spremati i supertalentovani i još uvek maloletni Nikola Topić, koji je među svojim vršnjacima dominantniji nego Jokić među NBA zvezdama.
Sumnje svakako postoje. Nije lako odreći se toliko kvalitetnih igrača i očekivati od reprezentacije da napravi uspeh. Ali, treba verovati i pružiti maksimalnu podršku momcima koji će nas predstavljati na Mundobasketu, ko god da se nađe među Pešićevih konačnih 12.
Možda na turniru neće biti Srba koji najbolje igraju košarku, ali će u Aziji biti najboljih 12 srpskih košarkaša u ovom trenutku.
