Žena sa bademima u očima, lagano je hodalicom prišla prozoru. Teško pomera natečene noge. Diše teško. Naslonjena je laktovima na prozorsku dasku. Ono što vidi je panorama, sa devetog sprata – vidljivi deo jezera Ontario, centar grada, nekoliko gitara okačenih iznad prodavnice muzičkih instrumenata na jednom uglu zgrade na raskrsnici ulice Kingston i Viktorija park.

Vidi i oblak belog dima nad toplanom, jedinog na plavom nebu, zatečenog sleđenim jutrom.  Blizu je kao da ga gleda dvogledom one devojke sa slike Aleksa Kolvila, To Prince Edward Island 1965.

Prozor je izlog njenog sveta. Ponekad se u tom izlogu pojavi njena kuća, bašta u kojoj sedi na panju, sa tek rođenom kćerkom u naručju, među šebojima, u senci smokve. Gleda u njene oči, usne, traži na tom licu nešto svoje. Sada na licu njene unuke kao da gleda samu  sebe, ushićena darom koji je dobila.

Svakog jutra stane na vagu izmeri težinu, popije lekove i pojede doručak. Žena sa bademima u očima sa svojom hodalicom uglavnom ne stigne da pređe na drugu stranu pešačkog prelaza a da joj se na pola puta ne upali crveno svetlo. Potrebno joj je više vremena nego što joj to semafor dopusti. Zato sve ređe izlazi iz stana.

Kada dan odvuče sunce na drugu stranu grada uplovi čudesan brod prekriven maskirnom mrežom zvezdane noći. Brod je centar grada. Ona oseća tišinu koja treperi u svetlima jarbola i palubama broda.

Vidi sebe kao kapetana tog broda na jezeru Ontario koji plovi rekom Sent Lorenc do njenog grada. Oh Bože, do njene reke u koju skače sa kesona kamenog mosta. Voda joj se još uvek cedi sa lica na prozorsku dasku. Kao suze.
Pored prozora je skoro uvek otvoren kavez sa malim, tigrastim papagajem. Upravo je sleteo na prozorsku dasku. Komično izgleda mala ptica kada trči levo–desno. Sada gleda u ženu sa bademima u očima. Zeleno–perjani papagaj je naučio da kaže, i to što je naučio. Izgovara „Šta je bilo” a žena mu odgovara „beži”. Samo to kaže, tiho, bez bilo kakvog pokreta.
„Šta je bilo” – ponavlja papagaj.
„Ništa. Vidiš li onaj brod. Ne vidiš. Jer ne znaš da je to brod sa kojim ću da otplovim. Biće ti žao kad odem. Nećeš imati društvo na prozoru”.
Papagaj je brzo dohodao na drugi kraj prozora. Gledao je neko vreme u ogradu terase na koju je sleteo golub. Pre nego što je napravio nekoliko krugova na prozorskoj dasci i odleteo nazad u kavez, ostavio je na prozoru nekoliko bombica.

Odmah je nastavio da kljuca u svoj lik u ogledalu.

„Kako si, kako si – ponavljao je neprekidno. Ne zna da li je to njegov lik ili ženka koja liči na njega.
Skoro je ponoć, ženi sa bademima u očima vreme dana nije važno ali joj je noć najgora. Obično neko vreme provede gledajući na ulicu.

Pet kratkih vagona tramvaja 503, sa raskrsnice iz ulice Kingston skreće veoma sporo u ulicu Viktorija park, do okretnice. Često prazan u to doba, a često takav ode, po redu vožnje niz Kinkston ulicu.

Ponekad neko izađe. Učini joj se tada, da je taj neko poznat i da maše obema rukama, baš njoj.

„Mama! Oh, pa to je moja mama. Evo me, mama moja. Dolazim. Brzo ću ja. Brzo. Čekaj me mama. Još samo malo”.
I žena je otišla u krevet. Jedva je podigla natečene noge. Namešta jastuk. Okreće se prema prozoru. Par puta je duboko uzdahnula. „Molim te Bože. Molim te.”
Na Duffin Meadows groblju u Pikeringu je mali plato, sa dve kamene klupe. Odmah iza tepih poljskog cveća i crvena krošnja japanskog hrasta. U blizini jezerce iz koga izvire vodoskok u bojama zapadnog  sunca ime žene sa bademima u očima je uklesano u granitni obelisk. Nekoliko zrnaca svetlucalo je na suncu.

Nekoliko kristala kvarca koji su iz ko zna kojih je dubina došli da zasvetle u njenom imenu. U dubini tih kristala zapisana je nestvarna misao. O nekom odlasku, ili o dolasku, negde.

– Jao, što je meden” – povikala je komšinica Elizabet iz Vindzor ulice kada je ugledala papagaja.

– Paziću na njega. Biće mu dobro. Imam već nekoliko ptica u kući”.
– Kako si, kako si” – ponavljao je papagaj, a Elizabet se smejala od srca.
– Vidi, vidi, pa on zna da priča. Šta je rekao?”
– How are you — to je rekao.

– Wanderful, wanderful, ponavljala je Elizabet.
– Thank you so much — doviknula je još jednom, pre nego što je sa kavezom i papagajem ušla u lift.
Iz lifta se čulo — Let’s go home, sweety.

I ono kreštavo — „Šta je bilo”

SERBIANNEWS/CANADA