Doba odbrane demokratije, naslov je razvijenog eseja u Forin polisiju, sa podnaslovom: Danas više nije pitanje da li se demokratija može širiti, nego da li uopšte može opstati.

To je deo bloka u broju, kojim se urednički tim oprašta od demokratije kakvu su oni voleli.

PAD DEMOKRATIJE: Konstatuje se da je “do sredine 1990-ih, otprilike 60 procenata država sveta bilo izborne demokratije”. Međunarodni poredak, koji je kreirala Amerika i nazivala ga liberalni “nesumnjivo je radio u korist demokratskih režima”.

“Demokratija” i ljudska prava su ubačeni i u Povelju UN. “Paralelno sa tim, bretonvudske finansijske institucije (Svetska banka, MMF) odražavale su duboko ukorenjeno uverenje da se liberalna demokratija i kapitalizam međusobno pojačavaju, čime su te preference ugrađene u strukturu posleratnog poretka.”

Na tome je Amerika mogla da razvija zaštitu “ljudskih prava, vladavinu prava, političke i ekonomske slobode – koje su mogle biti instrumentalizovane za potkopavanje rivalskih država. Tako je nastao svet bezbedan za demokratije. To više nije slučaj”.

Prošlo je više od tri decenije od pada Berlinskog zida i, po merama Zapada, danas “skoro tri od četiri osobe žive u autokratskim sistemima, što je najveći procenat od 1978. Broj demokratskih zemalja pao je na najniži nivo od 1996, a njihov udeo u globalnoj ekonomiji je najmanji u duže od 50 godina”. Talas opadanja izgleda nezaustavljiv.

“Demokratska zemlja” u ovom kontekstu znači da narod neke zemlje “bira” svoje vlasti tako da prvo brinu od američkom nacionalnom interesu, pa onda imaju pravo da se okrenu svom nacionalnom interesu. Izbori, po merilima Fridom hausa, nisu “demokratski” ako ne ispune taj rezultat.

Sa Donaldom Trampom se pojavila nova dimenzija – nema više demokratije ni u Americi. I kakvo god da je objašnjenje, jasno je da tonu i stubovi – zapadne demokratije.

Sloboda štampe, na primer.

Mihajlo Maricic / Getty

RASPAD MEDIJA: Magazin Ekonomist, dugovečni (osnovan 1843) neslužbeni organ liberalnog “slobodnog novinarstva”, objavljuje istraživanje Reportera bez granica (i tu NVO naziva “nadzorno telo”) gde se nalazi da je “globalni rezultat od 2014. godine pao sa 67 od 100 (gde se Amerika danas nalazi) na ispod 55 u 2025. godini (loše kao i u Srbiji). ‘Po prvi put u istoriji Indeksa, uslovi za bavljenje novinarstvom su ‘teški’ ili ‘veoma ozbiljni’ u više od polovine zemalja sveta, a zadovoljavajući u manje u jednoj od četiri'”. To je, nažalost, tačno, s koje god da ste strane onoga što je bilo uspostavljeno kao standard.

S druge strane, to uopšte nije iznenađenje.

Kad je demokratija pala na tako niske grane, to znači da je sloboda mišljenja – na kojoj je ona teorijski uspostavljena – mislena imenica. I Ekonomist se u svojoj pripovesti vraća na stara dobra vremena kad se govorilo da je”sloboda govora temeljna sloboda od koje zavise druge slobode”. Pa nas dalje podseća da je “kritičko novinarstvo suštinska kontrola državne moći. Ako moćni znaju da to zloupotrebe neće biti ni razotkriveni, verovatno će ih počiniti još zala”.

Kao u dečjim bajkama, Rotšildov Ekonomist je analizirao činjenice iz oko 180 zemalja za proteklih 80 godina, a koje je obradio švedski istraživački projekat v –dem – i utvrdio zakonitost između ućutkivanja medija i rasta korupcije.

KORUPCIJA CVETA: Lepo opisuju i kako to funkcioniše: “Političari koji žele da opljačkaju narodno dobro imaju podsticaj da ućutkaju štampu. Što više ućutkaju javnost, to je lakše krasti. Kad političari akumuliraju više opasnih tajni, to je veći njihov podsticaj da uguše buduće kritičko izveštavanje. Naši proračuni sugerišu da ako sloboda štampe padne sa ‘dobra kao u Kanadi’ na ‘loša kao u Indoneziji’, to je dobar pokazatelj da će korupcija rasti sa ‘čiste kao u Irskoj’ na ‘prljavu kao u Letoniji’.”

Korupcija jeste kancer svakog društva, a posebno demokratskog. Ona ubija osećaj i čini nedostižnom potrebu za pravednošću u čoveku. A sloboda i pravda su ono što ljude vodi kroz istoriju.

I logično biva “da kako se sloboda medija smanjuje, elite su manje sklone da ponude razumna opravdanja za svoje politike”.

Nastaje stanje u kojem mediji služe “da obični ljudi čuju mnogo hvalospeva vladajuće stranke i samo povremene naznake neslaganja. Cilj je da se moćni održe na vlasti i smanji kontrola nad načinom na koji je zloupotrebljavaju”. Šta je ovim liberalima? Pa ovo je kao zaključak marksističke levice o eksploatatorskoj klasi.

Ali, Ekonomist ide dalje u demontaži tog sistema koji je devedesetih posle pada Berlinskog zida i raspadanja SSSR sebe poistovećivao sa naslovom knjige post-proroka Frensisa Fukujame – Kraj istorije. Prohujalo s vihorom početka XXI veka. U pominjanom broju Forin polisija priznaje se i da je kontrapunkt Fukujami – Sukob civilizacija Samjuela Hantingtona – bio realan pogled na budućnost svetskog poretka.

Čak se i američki državni sekretar Marko Rubio setio  (Minhenska bezbedonosna konferencija, februar 2026)  da ih je ideologija ugurana u “Kraj istorije” Fukujame, “dovela do opasne zablude. Ušli smo u ‘kraj istorije’, da bi svaka nacija sada bila liberalna demokratija… da bismo sada živeli u svetu bez granica gde bi svako postao građanin sveta. To je bila glupa ideja koja je ignorisala i ljudsku prirodu i lekcije 5.000 godina zabeležene ljudske istorije”.

TEHNIKE KONTROLE: A Ekonomist opisuje stanje slobode štampe u svetu sumraka demokratije: “Nijedna vest nije pogodna za štampanje. Najveći pad se ne dešava u diktaturama, gde je ozbiljno novinarstvo bilo gotovo nemoguće, već na mestima koja se i dalje predstavljaju kao demokratska… usvajaju se mnoge tehnika koje smo tradicionalno viđali u autoritarnim režimima.”

Thomas Jackson / Getty

U “slobodnom društvu” gde vladaju “zakoni tržišta” te tako, kako se pripovedalo, pobeđuju najbolji – to ide ovako: “Vladini oglasi idu podobnim medijima. A veliki privatni oglašivači izbegavaju kritičke medije, iz straha da će uznemiriti političare.”

Ali novac ne koči sve nedisciplinovane. Tu se onda uključuju zakoni, sudije i sudovi “kao treći stub demokratije”. “U skoro svakoj demokratiji, sloboda izražavanja je zagarantovana zakonom. Zato bi vladama trebalo da bude teško da koriste krivično pravo kao batinu protiv novinara.” Ali rešenje je pronađeno. Idemo u građansko pravo – privatne parnice: znate ono “duševna bol”, ugrožavanje posla, itd. Tako moćni guše slabe, a pri tom imaju i javno zadovoljenje.

“Poslednjih godina u Evropi je došlo do porasta broja zlonamernih tužbi plutokrata, čiji je cilj bankrot problematičnih novinara ili ometanje medijskih kuća. Izveštaj iz 2023. nabrojao je više od 800 tužbi, dodajući da je ovo samo ‘zagrebalo površinu problema'”. A s one strane Atlantika, Tramp briljira: tuži Ej-Bi-Si, Bi-Bi-Si, Si-En-En, Njujork tajms i druge, zahtevajući i milijarde dolara odštete.

U štampu/medije tako uobručenu sve se manje veruje. Npr. “poverenje Amerikanaca u medije je na najnižem nivou ikada, prema podacima Galupa. Samo 8 odsto republikanaca u Americi veruje da će oni izveštavati fer ili tačno, što je pad u odnosu na 33 posto u 2007. godini, kada je predstavljen Ajfon, što je uvelo doba mamaca za bes”.

PRIZNANjE FRIDOM HAUSA: Internet koji je u jednom trenu zapretio slobodom – da svako može da govori šta hoće – izduvao se. Fridom Haus, američki tink-tenk, javlja da “sloboda interneta opada širom sveta već 15 godina zaredom”.

I mora da prizna Fridom Haus, ono što nikad nije priznavao: “Ovo nije samo slučaj autokrata koji isključuju internet tokom protesta (kao u Iranu u januaru) ili oko izbora (kao u Ugandi istog meseca). U prošloj godini, takav pristup je očigledan kod polovine od 18 zemalja koje su ranije označene kao digitalno ‘slobodne’ (od 72 ocenjene). Globalno, najdoslednije pogoršanje u poslednjih 15 godina bilo je oko činjenice ‘da vlada ili drugi moćni akteri manipulišu onlajn izvorima informacija’. Mnogi koriste veštačku inteligenciju da bi kreirali lažne provladine priče na lažnim sajtovima koji izgledaju kao poznati novinski mediji.”

I kad pomislite, eto suočavanja sa realnim činjenicama i na Zapadu, odjednom iskače žal što je Tramp “zamrznuo finansiranje” tzv. slobodnih evropa i slobodnih azija, medija koji  nisu odmicali ni mrvu od gole zapadne propagande. Jer, zaključuje brižni Ekonomist “Amerika je ranije finansirala stotine nezavisnih medijskih grupa u zemljama sa krhkim građanskim slobodama…zalagala se za slobodu štampe širom sveta, a više to ne čini”.

TRAMPOVE ŠTETE I KORISTI: Kakvi nezavisni mediji koje finansira Amerika? Je l’ ovo test inteligencije? Kojom se to logikom dolazi da nešto što su zapadne vlade same nekad definisale kao propagandu i nisu dozvoljavale da se to emituje i objavljuje u njihovim zemljama – može biti podloga za slobodno mišljenje. Lokalnim igračima ili samoj Americi.

Photo by Nathan Howard / Getty

Kaou onim vicevima o ludnicama i njihovim stanovnicima – obrt je komičan. Ako se Zapad sveo na medije koji su generatori korupcije, lažiranja, manipulisanja narodom i progonom neistomišljenika, u čemu je problem što je Donald Tramp obustavio izvoz tog artikla?

Uvek je taj izvoz bio antidemokratski, propagandna operacija, ali se bar iz pozicije moći mogao naturati kao neki progres. Šta je danas objašnjenje: da bi recimo bilo dobro da Rusi puste zapadne medije da po Rusiji vode besprizorne kampanje protiv njih a za demokratsku Ukrajinu? Ili Kinezi da predaju informativni front tumačenja šta je Tajvan?

Tramp je ukinuo subvencije za državne programe “poput Radija slobodna Azija, koji je emitovao program Tibetancima i Severnokorejcima kojima su nedostajale vesti. Štaviše, gospodin Tramp je jasno stavio do znanja da neće vršiti pritisak na strane vlade zbog slobode govora – osim ako se ne radi o ‘prosvećenim’ Evropljanima”.

Može se Trampu mnogo toga prigovarati u odnosu Amerike prema svetu, ali ovo ne. Šta je nekoj zemlji normalnije – da sluša vesti koje brinu o američkom nacionalnom interesu ili da se bavi sama sobom? Valjda ovo drugo. Uostalom, zbog odsustva toga se i raspada sadašnji svetski poredak. Pax Americana je otišla. Ali, naravno, da ne možemo od Rotšilda očekivati da ih ovakve promene raduju.