Za mršavljenje je, kažu stručnjaci, najgore puno jesti pre spavanja. Posebno će akumulaciji kilograma doprineti ugljeni hidrati, šećer i skrob – poput pirinča, hleba, krompira i slatkiša.
Milijarde su u igri: Koje reprezentacije najviše vrede na Euro 2024?
Ceo jun, ali i deo jula fudbal će biti u centru pažnje javnosti, pogotovo one koja voli sport i najvažniju sporednu stvar na svetu.
Priliku da od 14. juna do 14. jula ove godine bude domaćin 17. izdanja Evropskog prvenstva u fudbalu dobila je Nemačka još 2018. godine.
Godinu ranije UEFA je objavila da su dve zemlje, Nemačka i Turska ponudile da budu domaćini prvenstva, na kraju je u Švajcarskoj sa 12 glasova za i jednim suzdržanim (Turska je dobila četiri glasa), Nemačka izabrana za domaćina EP 2024.
Ovo će biti treći put da Nemci organizuju Ligu najvažnije sportsko takmičenje na starom kontinentu.
Navijači širom Evrope sa nestrpljenjem očekuju svaku utakmicu, nadajući se da će njihova reprezentacija podići prestižni trofej. Rezultat je neizvestan i o njemu je nemoguće u ovom trenutku diskutovati kao i bilo šta sa sigurnošću pisati, ali ono što je poznato je vrednost nacionalnih ekipa, koje ćemo gledati punih 30 dana.
Najveći deo vrednosti reprezentacije dolazi od igrača.
Klubovi redovno plaćaju ogromne sume za najtalentovanije među njima, ali ne treba zanemariti ni marketinške faktore kao ni rezultate, koji u svom zbiru podižu renome jedne zemlje, odnosno njene reprezentacije.
Foto: Shutterstock/fifg
Foto: Shutterstock/fifgFrancuska reprezentacija na primer važi za jednu od najvrednijih na Evropskom prvenstvu.
Sa zvezdama kao što su Kilijan Embape, Antoan Grizman i Pol Pogba, tržišna vrednost ekipe je izuzetno visoka. Francuska je osvojila Evropsko prvenstvo 1984. i 2000. godine, a 2018. postala je svetski šampion.
Nemačka, zemlja domaćin, četvorostruki svetski prvak i trostruki evropski, takođe ima značajnu vrednost, kao i Belgija.
Engleska je neizostavna u elitnom fudbalskom timu, kao i Španija, koja je trostruki evropski prvak. Zanimljivo je da će ona u svojim redovima imati Laminea Jamala, mlado fudbalsko čudo, kako mu tepaju sportski stručnjaci.
Ovaj 16-godišnji krilni igrač ne silazi sa naslovnica, etablirao se kao važan deo Barselonine napadačke linije i očekuje se da će biti vrlo uticajan i na predstojećem Evropskom prvenstvu u Nemačkoj.
U nastavku je lista 10 najvrednijih reprezentacija koje će se takmičiti u Nemačkoj:
Engleska |
1,52 milijarde evra |
Francuska |
1,23 milijarde evra |
Portugal |
1,05 milijardi evra |
Španija |
965,5 miliona evra |
Nemačka |
851 milion evra |
Holandija |
845 miliona evra |
Italija |
705,5 miliona evra |
Belgija |
584,5 miliona evra |
Norveška |
479,6 miliona evra |
Danska |
415,5 miliona evra |
Stari Grci su govorili da je ovo najlekovitija biljka: Štiti od raka, poboljšava varenje i jača imunitet
Ova biljka ima neverovatne efekte i možete je posaditi kod kuće.
Origano je začin koji je kod nas prilično zastupljen. Možete ga posaditi u bašti ili na balkonu, uspeva i u zatvorenom prostoru. Kao začin origano se koristi svež i osušen. Svež dodajemo salatama, jelima od mesa, divljači i ribe. Osim što pruža divan ukus, origano donosi i izuzetne zdravstvene prednosti.
Kako origano utiče na telo?
Origano sadrži vitamine A i C, gvožđe, selen i kalcijum. Stari Grci su verovali da origano deluje kao protivotrov. Korišćen je za lečenje kožnih osipa i infekcija. Takođe su verovali da krave na ispaši proizvode ukusnije meso. Origano se uzimao i za bolji san.
I danas mnogi kažu da je ulje divljeg origana najmoćniji prirodni antibiotik koji uspešno deluje protiv više od 25 vrsta bakterija, gljivica i virusa. Aktivni.si prenosi da je ulje divljeg origana antioksidans 337 puta jači od zelenog čaja, 130 puta jači od limuna i 30 puta jači od belog luka. Osim toga, ulje divljeg origana može ojačati imuni sistem, usporiti starenje i čak zaštititi od raka.
Origano se koristi i kao čaj za jačanje organizma, lečenje probavnih tegoba (posebno dijareje) i respiratornih oboljenja, a koristi se i spolja protiv raznih upala kože i sluzokože. Eterično ulje divljeg origana efikasno je kod infekcija grla i usta, ublažava kašalj i jača imuni sistem.
Kako uzgajati origano kod kuće?
Origano je divan ukras u bašti jer privlači leptire i pčele. Sadrži prirodne insekticide, pa mu nije potrebna dodatna zaštita od štetočina. Dolazeći iz mediteranske klime, origanu je potrebno mnogo sunčeve svetlosti i raste na rastresitom i suvom tlu. Biljka nije preterano zahtevna u pogledu zalivanja; potrebno je zaliti tek kada je zemlja potpuno suva na dodir.
Ako sadite origano na otvorenom, proleće je preporučeno vreme. Kada biljka dostigne visinu od oko 15 cm, potrebno je skratiti vrhove za 5-7 cm da bi se stimulisao rast bočnih grana. Cveta od jula do avgusta.
Zbog njega su se žene po Beogradu bacale pod kola: Prvi Srbin koji je postao svetski poznat, a danas je zaboravljen
Svetislav Ivan Petrović bio je prvi Srbin u istoriji koji se proslavio na velikom platnu svetske kinematografije. Bio je poznat kao naslednik fatalnog zavodnika Rudolfa Valentina, a malo ko zna da je zbog njega daleke 1928. godine, jednog dana u Beogradu vladala opšta histerija.
Kako u njegovoj zvaničnoj biografiji piše, Svetislav Ivan Petrović rođen je davne 1896. godine u Novom Sadu, odnosno u tadašnjoj Austrougarskoj. Ceo svoj život tvrdio je da je rođen u Novom Sadu iako je dobro znao da je rođen u Budimpešti, a to je činio jer je bio neizmerno ponosan što je Srbin. U prilog tome govori i činjenica da se potpisivao isključivo ćirilicom, a govorio je pet jezika.
Foto: cineclassico / Alamy / Alamy / Profimedia
Foto: cineclassico / Alamy / Alamy / ProfimediaU Budimpešti je studirao politehniku, ali brzo je napustio studije i posvetio se glumi. Pored glume pokazivao je talenat za pevanje, svirao je violinu, bavio se sportom (najviše plivanjem) i učestvovao je na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. Kao veoma mlad preselio se u Nemačku, gde je snimio veliki broj filmova, a potom i u Ameriku, gde je njegova karijera nastavila da teče uzlaznom putanjom.
U Holivud je zakoračio tokom dvadesetih godina XX veka, kada je snimio veliki broj nemih filmova, a njegov moćan glas omogućio mu je „preživi“ prelazak na zvučni film, za razliku od mnogih velikih zvezda nemog filma čije su karijere propale zbog ove inovacije. Bio je visok, markantan i uglavnom igrao aristokrate, oficire, sveštenike, ali i fatalne ljubavnike. Partnerke ispred kamere bile su mu neke od najčuvenijih lepotica u svetu filma, poput Marlen Ditrih ili naše Ite Rine.
U biografiji Svetislava Ivana Petrovića nalazi se veliki broj uloga, a među njima su i one u ostvarenjima: „Sisi: Mlada kraljica“, „Lift za vešala“, „Mađioničar“, „Alahova bašta“, „Tri stradanja“, „Žena suncokret“, „Homo immanis“, „Zvezda Damaska“… Snimao je u Austriji, Mađarskoj, Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Francuskoj, Kraljevini Jugoslaviji, a njegova bogata karijera trajala je čak četiri decenije.
Krivac za prvu histeriju Beogradu
Kralj Aleksandar Karađorđević ga je već pomenute 1928. odlikovao Ordenom Svetog Save 1. reda za doprinos popularizaciji filmske umetnosti. I pre same te svečanosti svaki trenutak njegovog boravka u otadžbini ukazivao je na neverovatnu slavu koju uživa.
U zemlju je došao u žutom „delažu“ iz Nice vozeći pet dana drumovima Francuske, Švajcarske, Austrije i Mađarske. Ali u Novom Sadu, u kom su živeli tada njegovi roditelji, nije mogao da predahne. Tačnije, nije uspeo ni do svoje kuće da se približi, jer su je bukvalno opkolili obožavatelji, piše kaldrma.rs.
Njegov boravak u Kraljevini Jugoslaviji bio je iniciran premijerom filma „Alahov vrt“ u prestoničkom bioskopu „Kasina“.
To ostvarenje iz 1927. reditelja Reksa Ingrama mu je uz „Čarobnjaka“, snimljenog godinu ranije, donelo ogromnu popularnost u Americi.
Svetislav je 7. septembra te godine krenuo put Beograda. Luksuzni automobil je stavljen na vagon, a filmski superstar se dovezao istim vozom. Tadašnje novine su pisale „da oduševljena gomila zamalo što ga nije zadavila svojim nadiranjem. Izgledalo je kao da u nastupu ljubavi želi da ga linčuje“.
Ljudi su ga dodirivali, vukli, čupali… Izvukao se bez povreda, ali njegovoj sestri, zabeleženo je, neko mu je u toj masi ukrao paket sa novim skupocenim cipelama.
U Poenkareovoj (danas Makedonskoj) ulici ga je čekalo bezmalo isto toliko uzbuđenih fanova, a jedna devojka je uspela da mu izvuče iz džepa mirišljavu maramicu dok je ulazio u zgradu „Politike“.
I tu nije kraj histeriji… Sutradan se provozao gradom u svom „delažu“ i obožavateljka mu se bukvalno bacila pod točkove. Srećom, tragedija je izbegnuta.
Foto: IFA Film / United Archives / Profimedia
Foto: IFA Film / United Archives / ProfimediaNaslednik Rudolfa Valentina
U Jugoslovenskoj kinoteci je pre nekoliko godina održana izložba posvećena Svetislavu Ivanu Petroviću, a tom prilikom je upravnik arhiva Jugogoslovenske kinoteke, Aleksandar Erdeljanović za „Blic“ otkrio zanimljive pojedinosti o najvećoj glumačkoj evropskoj zvezdi sa naših prostora, koja je danas skoro sasvim zaboravljena.
– U ovom trenutku on je zasigurno najuspešniji glumac sa ovih prostora u svetskom filmu, čini mi se čak i u odnosu na Radeta Šerbedžiju, jer je Ivan Petrović u velikom broju filmova igrao glavne uloge. Između dva rata je sa Itom Rinom bio jedina međunarodna zvezda odavde. Koliko je bio uspešan govore imena nekih reditelja sa kojima je radio, recimo Georg Vilhelm Pabst, Paul Vegener, Luj Mal, Mihalj Kertes. Njegov pretposljednji film bio je „Lift za gubilište” (1958) Luja Mala, sa Žanom Moro i Linom Venturom. I tu je igrao jednu od glavnih uloga –rekao je za „Blic” Aleksandar Erdeljanović, upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke.
Bio je izvanredan glumac ali i izuzetno zgodan muškarac, dodaje on, koji je igrao sa najlepšim glumicama svoga vremena: Marlen Ditrih, Lijanom Hajd, Kler Loto, Polom Negri, majkom Magdom i ćerkom Romi Šnajder…
– U jednom trenutku trebalo je da nasledi Rudolfa Valentina, posle njegove smrti 1926. Bio je viši i muževniji od Valentina, bio je slovenski tip ljubavnika. Snimio je tri filma sa Reksom Ingramom, američkim rediteljem koji je stvorio Valentina, ali, nažalost, Petrović je imao jak akcenat engleskog jezika i zbog toga nije uspeo u Holivudu – objasnio je Erdeljanović.
Odbačen od svog naroda
Iako u Holivudu nije mogao da se istakne zbog svog „uprljanog akcenta“, u Evropi je bio zvezda bez premca, ali ni to nije dugo potrajalo. Isti onaj narod koji se zbog njega bacao pod točkove, sada ga je odbacio, a razlog je bila – politika. Ovdašnje komunističke vlasti ga nisu „mirisale” jer je pre i za vreme Hitlera u Nemačkoj snimio blizu 40 filmova (premda su svi bili uglavnom ljubavnog žanra).
Foto: SZ Photo / SZ-Photo / Profimedia
Foto: SZ Photo / SZ-Photo / ProfimediaKako navodi kaldrma.rs, priča se da je bio prisiljen da 1940. godine snimi jedini propagandni film u svojoj karijeri „Neprijatelji“ Viktora Turžanskog kojim se opravdava okupacija Poljske. Već iduće godine snimio je antiratno ostvarenje Geze Radvanjija „Evropa ne odgovara“, ali to mu nije pomoglo u kasnijem periodu da ga narod u Jugoslaviji, postradao od nacističke i fašističke ruke, gleda kao umetnika.
On je za njih bio sluga neprijatelja, a tu ulogu mu je dodatno nametala Komunistička partija.
Pokušao je ipak da u domovini ostvari posleratnu karijeru. Uspeo je dobaci samo do „Dalmatinske svadbe“ Geze fon Bolvarija iz 1953. Bio je to jedan od prvih kolor filmova snimljenih kod nas.
Od 1945. pa do smrti uglavnom je dobijao u Zapadnoj Nemačkoj neke manje uloge, gde je vodio i jednu emisiju Radija Slobodna Evropa. Njegovo ime našlo se i na špici čuvenog francuskog ostvarenja „Lift za gubilište“.
Preminuo je pet godina kasnije od kancera. Sahranjen je u Minhenu. Do kraja svog života je govorio da je rođen u Novom Sadu, umesto u Budimpešti, jako je voleo Vojvodinu, Beograd i uopšte celu Jugoslaviju, u kojoj je bio velika zvezda.
Želje zaposlenih Srba, Hrvata i Slovenaca – mladi bi brz uspeh, stariji bolje radno okruženje
Fleksibilnost radnog mesta, manje stresa i instant uspeh – to je ono što žele mladi u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji, pokazalo je veliko regionalno istraživanje o iskustvima zaposlenih. Starijima je prioritet stabilnost i finansijska sigurnost, a po ambicijama se više razlikuju generacije od nacije.
Želje zaposlenih Srba, Hrvata i Slovenaca – mladi bi brz uspeh, stariji bolje radno okruženje
Ako ste menadžer to jest šef u Srbiji, Hrvatskoj ili Sloveniji savet je da više razgovarate sa zaposlenima, stvorite dobru radnu atmosferu i da umete da ih pohvalite. Tek onda na red dolazi plata.
Ovo su neka od zapažanja studije profesorke Danijele Lalić sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu i Martine Sokač Saraga iz konsultantske kuće MSS Puls iz Zagreba.
Kako su u autorke studije navele u izveštaju o rezultatima regionalnog istraživanja, nove generacije su na tržište rada donele nova pravila igre, a generacijski jaz je sve izraženiji, što današnjim menadžerima nameće nove izazove.
U istraživanju sprovedenom na uzorku od 2000 zaposlenih iz Srbije, Hrvatske i Slovenije, ispitanici su otkrili šta ih motiviše, a šta frustrira. Istraživanjem su bile obuhvaćene sve starosne kategorije zaposlenih iz različitih sektora i delatnosti.
Prof. dr Danijela Lalić
Prof. dr Danijela Lalić koja je sprovela istraživački deo za Srbiju napominje da su razlike izraženije po generacijama, nego po zemljama, ali kako kaže, i standardi utiču na prioritete.
Zaposlenima do 27 godina, takozvanoj generaciji zed, koja će po proceni Svetskog ekonomskog foruma do 2025. godine činiti četvrtinu zaposlenih, u sve tri zemlje prioritet su fleksibilnost rada i plata, a kao najveći izazov vide nesigurnost zaposlenja i fleksibilnog rada.
Profesorka Lalić za Internet portal RTS-a napominje da mlade generacije pod fleksibilnošću podrazumevaju rad na daljinu, ali i fleksibilno radno vreme, odnosno fleksibilnost u obavljanju zadataka u toku dana.
„Jedna dominantno gen zed kompanija sa kojom smo razgovarale, imala je izazov da uspostavi fleksibilan sistem rada, pa su odlučili da zaposleni moraju dnevno od 10 do 14 časova biti pored računara, a preostala četiri sata mogu da biraju odakle žele da rade i kada. Suština je da oni koji vode organizacije, moraju isprobavati različite modele i eksperimentisati“, ističe profesorka.
Martina Sokač Saraga dodaje da lideri, menadžeri i vlasnici biznisa moraju uzeti u obzir specifičnosti svake generacije.
Martina Sokač Saraga
„Na primer generacija zed ceni fleksibilnost, jasnu svrhu radnih zadataka i želi da učestvuje u kreiranju pravila igre, a ne samo da igra po pravilima. Srednje generacije žele podršku kolega, a oni zreliji prilike za učenje i razvoj. Ono što je zajedničko svima je to da sve generacije žele priznanje za rad“, napominje Sokač Saraga.
Svet se menja, pa tako moramo i mi. Generacijske razlike su prirodne i uvek su postojale, ali danas su sve izraženije zbog generacije koja je rođena i odrasta u digitalnom dobu.
„Ovo je činjenica koja se mora uzeti u obzir, a to je da generacija zed odrasta uz instant rešenja, počevši od crtanog filma na zahtev. Posledice su, kao i uzroci brojne, a jedna od njih je i da mladi očekuju i instant uspeh. To nije realno za većinu. Sve su ovo važni uvidi na koje će se lideri morati da obrate pažnju“, zaključuje koautorka studije.
Ono što je mladim generacijama sloboda to je zrelijima sigurnost i pozitivni odnosi u radnom okruženju, ističu autorke istraživanja. Za one koji imaju između 44 i 59 godina, takozvanu generaciju iks, uočena je jasna težnja ka stabilnom i podsticajnom radnom okruženju, finansijskoj sigurnosti, kao i pozitivnim međuljudskim odnosima i osećaju zajedništva na radnom mestu.
Mentalno zdravlje i podrška, kao i priznanje nadređenih, univerzalni su motivatori, dok se izazovi razlikuju od stresnih rokova do prevelike radne opterećenosti.
Istraživanje je pokazalo da u sve tri zemlje, starijima od 59 godina (bejbi bumerima), na prvom mestu je mogućnost da izraze sopstveni potencijal, kao i kolegijalnost i prilike za učenje.
„U ovim često zanemarenim generacijama leži veliki potencijal za povećanje produktivnosti organizacija. Dobar deo njih je demotivisan, pre svega zbog nedostatka priznanja za rad. Uz malo ljudskog angažmana, priznanja nadređenih i savremih alata za rad, kod ovih generacija se značajno može povećati zadovoljstvo, motivacija, kao i produktivnost. Njihova prednost, u odnosu na mlađe generacije je i to što ulaze dublje u materiju“, navodi profesorka Lalić.
Ova generacija vrednuje autonomiju u radu, dobre međuljudske odnose i priznanje za svoj rad. Izazovi s kojima se suočavaju uključuju komunikacijske prepreke, radno opterećenje i u nekim slučajevima finansijske brige.
Plata nije jedini motivator
Ispitanici generacije zed u Sloveniji i Hrvatskoj na prvo mesto dobrobiti u radnom okruženju navode platu u skladu sa radnim doprinosom, dok u Srbiji više cene rad bez stresa. Ostale starosne kategorije platu ne smatraju odlučujućom.
„Plata je važna, račune treba plaćati, ali ako ne postoji egzistencijalna ugroženost, nije ključni motivacioni faktor. Za svaku generaciju je to nešto drugo, ali srednjim generacijama je najvažnije priznanje za rad. Iza većine nezadovoljnih zaposlenih stoji nedostatak priznanja za rad od njihovih prvih nadređenih. Ovo je jako važno da zna svako ko vodi ljude“, naglašava prof. dr Danijela Lalić.
Na jedino otvoreno pitanje: „Da sam ja svoj šef, šta bih drugačije“ najviše ispitanika iz svih zemalja osvrnulo se na bolju komunikaciju sa zaposlenima.
„Stvar je jednostavna. Već mnogo znači otvorena i redovna komunikacija, tzv. feedback. Pojedinci su se žalili da dobiju povratnu informaciju samo kada loše urade posao, a kada ga urade dobro, podrazumeva se da su za to plaćeni. I opet se vraćamo na potrebu priznanja za rad. Dakle otvorena komunikacija je alat koji je jednostavan, besplatan i dostupan svima. Zaposleni su odlični konsultanti, vide mnoge stvari na svim nivoima. Pričajte sa njima, slušajte ih“, poručuje Martina Sokač Saraga.
Iako pod terminom dobrobit i metalno zdravlje u radnom okruženju ispitanici ističu važnost usklađenosti plate i doprinosa, isplivao je još jedan zanimljiv podatak. Gotovo sve generacije u svim zemljama su na pitanje šta misle da bi najviše doprinelo mentalnom zdravlju u radnom okruženju, odgovorile – podrška psihoterapeuta.
„Iznenađeni odgovorima pitali smo pojedine kompanije koje su osigurale podršku psihoterapeuta za zaposlene o rezultatu. Kažu da su zaposleni doslovno procvetali. To se odrazilo i na njihovu motivaciju, kao i na profit kompanije“ dodaje konsultantkinja iz MSS Pulsa.
Svi zaposleni procenjuju da se maksimalno zalažu na poslu
Ispitanici u svim zemljama smatraju da daju veliki doprinos na poslu, što ocenjuju ocenom četiri.
Isto tako smatraju da imaju visoku svest o tome sa kojim se sve izazovima nose poslodavci (konkurencija, poslovni modeli, zadovoljstvo zaposlenih), a ponajviše su, kako u samoproceni tvrde, toga najsvesniji ispitanici u Srbiji ( 77.5%).
Martina Sokač Saraga napominje da i globalna istraživanja pokazuju da 95 odsto ljudi smatra da je samosvesno, odnosno da ima realnu sliku o sebi, a da je u praksi svega njih 15 odsto.
„Možda tu leži pojašnjenje. Biće zanimljivo čuti kako to tumače menadžeri i lideri. Ono što je naša želja je da im rezultati ovog istraživanja pomognu u boljem razumevanju generacijskih razlika i motivacionih faktora“, zaključuje Martina Sokač Saraga.
REGIONALNO ISTRAŽIVANJE O ISKUSTVU ZAPOSLENIH
Pet misterioznih drevnih artefakata koji još uvek zbunjuju arheologe
Arheolozi često svoja otkrića opisuju kao „zapanjujuća“ ili „zbunjujuća“. Ali stručnjaci u suštini vrlo dobro razumeju namenu većine istorijskih artefakata. Međutim, postoji nekoliko izuzetaka od ovog pravila.
Pet misterioznih drevnih artefakata koji još uvek zbunjuju arheologe
Profesor Nataša Harlou sa Univerziteta u Notingemu napravila je listu od pet intrigantnih i misterioznih predmeta za koje arheolozi nisu do kraja uspeli da dokuče čemu su služili. Ovi predmeti su ujedno i odličan primer zašto istraživanje arheologa i dalje fascinira kako profesionalce, tako i obične ljude.
1. Neolitske kamene kugle
Jedna od misterija su precizno isklesane kamene kugle pronađene pretežno u Škotskoj, koje datiraju iz kasnijeg neolita (oko 3200 – 2500. godine p. n. e.).
Pronađeno je preko 425 kamenih lopti. Uglavnom su veličine lopte za kriket i napravljene su od različitog kamenja. Njihove površine su izvajane, ponekad imaju izdignute kružne diskove, a ponekad duboke useke koji reljefno definišu kvrge i režnjeve. Dekoracija je u obliku spirala ili koncentričnih oblika, bliska ornamentima pronađenim na grnčariji i monumentalnim kamenim spomenicima iz tog doba.
Neki su pronađeni u grobnicama, drugi u naseljima. Vrlo retko, gotovo nikada nisu pronađene dve identične kugle, a većina je pronađena pojedinačno, tako da izgleda da nisu bile deo većeg skupa. Čini se da su pojedine izrađivane tokom dužeg vremenskog perioda.
Prvobitna upotreba ovih kamenih kugli bila je izvor mnogih debata, počev od njihovog najranijeg otkrića u 19. veku. U većini slučajeva pronalažene su slučajno ili su bile u posedu kolekcionara koji nisu znali ništa o njihovom poreklu, i retko su pronalažene u arheološkom kontekstu.
Da li je to bilo oruđe za odvraćanje predatora i štetočina? Ratno oružje? Igračke? Ili možda tegovi za merenje, kućni ukrasi, mnemotehnički uređaji, kugličnih ležajeva za pomeranje megalita ili držača za predivo? Arheolozima odgovor i dalje izmiče.
2. Rimski dodekaedri
Ovi intrigantni predmeti su nedavno dospeli na naslovne strane medija, a novo otkriće Norton Diznija u Linkolnširu izazvalo je mnogo diskusija o njihovoj funkciji.
Dodekaedri datiraju iz rimskog perioda u Britaniji (43 – 410. godine). Oko 130 je pronađeno širom severozapadnih provincija bivšeg Rimskog carstva, od kojih je svaka fino izrađena od legure bakra.
U antičkoj umetnosti ili književnosti nisu poznati nikakvi prikazi ovih predmeta. Ne odgovaraju standardnoj veličini i ništa ne ukazuje na njihovu namenu.
Neki kabinetski stručnjaci će reći da su ih koristile žene za pletenje rukavica, ali arheolozi su još uvek neodlučni o njihovoj nameni.
3. Neolitski bubnjevi od krečnjaka
Godine 1889, tri izrezbarena cilindra izrađena od krečnjaka otkrivena su u dečjem grobu u Folktonu, severni Jorkšir. Imaju geometrijsku dekoraciju i nešto što bi moglo da podseća na oči, nos i obrve. Četvrti, neukrašeni bubanj pronađen je u Lavantu u zapadnom Saseksu 1993. Još jedan, veoma kitnjast, primerak iskopan je u istočnom Jorkširu 2015. godine.
Ovaj poslednji bubanj je pronađen u grobnici zajedno sa sa loptom od krečnjaka, iglom od kosti i ostacima troje dece – od kojih je jedno datirano u 3005 – 2890. pre nove ere.
Motivi na bubnjevima deo su estetske tradicije pronađene i na neolitskim kamenim kuglama. Uprkos svom imenu, malo je verovatno da su bubnjevi od krede korišćeni kao muzički instrumenti i nema tragova habanja koje bi ukazalo na upotrebu udaraljki.
Neki istraživači su povezali njihov obim sa standardizovanom merom dužine poznatom kao „duga stopa“. Neki misle da su na njima ubeležene oznake za kvarljivu robu koja je odlagana u drvene sudove. Drugi su pokušali da povežu geometrijske oznake sa astronomskim posmatranjima.
Ali čini se da njihovo prisustvo u grobovima pažljivo sahranjene dece ukazuje na mnogo suptilnije objašnjenje.
4. „Prstenovi“ iz bronzanog doba
Bronzano doba je bilo vreme izuzetne obrade zlata. Visoko dekorativni lični ukrasi izrađivani su od zlatnog lima i žice. Ovi mali (otvoreni) prstenovi datiraju iz kasnog bronzanog doba (oko 1000 – 800. godine p. n. e.) i pronađene su u Irskoj, Britaniji i delovima Francuske.
Često otkriveni u parovima koji se podudaraju, mogu biti jednostavni ili sa delikatnim, geometrijskim gravurama.
Nedavna tumačenja sugerišu da je to možda bilo prstenje za nos, minđuše ili ukrasi za kosu. Nijedno od ovih objašnjenja nije potpuno zadovoljavajuće, jer bi različiti elementi njihovog dizajna učinili prstenje teškim ili neprijatnim za nošenje.
Ono što je arheolozima potrebno je kontekst – poput nedavnih otkrića u Bončuklu Tarli, u Turskoj, gde su pokojnici sahranjivani sa nakitom na licu pronađenim u blizini lobanja.
5. Rimsko-britanski kozmetički avan sa tučkom
Kozmetički avani sa tučkom su mali kompleti izrađeni od legure bakra. Jedna polovina je „avan“ (dugačka i zakrivljena posuda sa žljebom), a druga je „tučak“ (bilo u obliku šiljatog štapića, ili sa zaobljenim krajem u obliku „klackalice“). Često su opremljeni kukicom za kačenje i ukrasnim prorezima u obliku čoveka ili životinje.
Čaplje i goveđi rogovi su bili uobičajeni ukrasni motivi koji se takođe nalaze na drugim upotrebnim predmetima iz tog perioda. Falusna simbolika na pojedinim kozmetičkim kompletima podstakla je asocijacije na plodnost.
Ovi kozmetički setovi su tipični za prostor Britanije i vrlo retko se nalaze u kontinentalnoj Evropi. Datiraju iz kasnog gvozdenog doba do ranog rimskog perioda (oko 100. do 200. pre nove ere) i mogu se naći na celoj teritoriji.
Pili smo najskuplju kafu na svetu, koju neki nikada ne bi probali
Potiče sa Balija, pravi ljubitelji kafe spremni su da izdvoje i do hiljadu evra za sto grama ovog napitka, dok je drugi nikada ne bi probali jer je proces nastanka za njih bizaran. Kopi luvaku je najskuplja kafa na svetu, a nastaje iz izmeta jedne životinje iz porodice mačaka.
Na tursku kafu podseća i završni deo procesa proizvodnje, međutim, početak je mnogo drugačiji i za mnoge – šokantan. Odvija se u stomaku životinje. U pitanju je cibetka, zver iz porodice mačaka, koja živi u Aziji, a u nešto manjem broju i u Africi.
Stanište su joj džungle Indonezije. Spava danju, aktivna je noću. Omiljena poslastica su joj crvene bobice kafe, a bira samo najkvalitetnije. Ipak, ne može da ih svari i tu počinje priča o najskupljoj kafi na svetu.
Vrednost joj daju enzimi iz želuca kojima cibetka pokušava da svari zrnevlje. Zahvaljujući tome, zrno fermentira i poprima ukus sličan čokoladi, a onda iz digestivnog trakta prelazi nešto niže i završava u izmetu ove životinje.
Izmet se sakuplja, a onda se cela zrna čiste, peru, obrađuju i dalje tretiraju kao i svaka druga kafa. Međutim, ukus je za mnoge izvanredan, toliko da su za 100 grama ove kafe spremni da plate od 200 do hiljadu dolara.
Cena zavisi od toga da li cibetke žive slobodno u džungli i same biraju zrna, ili kafa potiče sa farmi na kojima se drže u kavezima.
Zbog takvih surovih uslova, udruženja za zaštitu životinja sve češće apeluju na ljude da ne piju više Kopi luvak, što je naziv za ovu kafu, jer se na indnežanskom kafa kaže kopi, a cibetka luvak.
Miki Manojlović: Nikada nisam kucao ni na jedna vrata, nigde
Jugoslovenska kinoteka je 6. juna prilikom obeležavanja jubileja, 75 godina rada, dodelila prestižno priznanje, „Zlatni pečat“ za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti Predragu Mikiju Manojloviću, koji je gostujući u emisiji „Jedan dobar dan“ govorioo svojoj karijeri, o nagradama, životu.
Poznajemo ga po brojnim filmovima i serijama: Otac na službenom putu, U raljama života, Samo jednom se ljubi, Otpisani, Jagode u grlu, Vuk Karadžić, Nešto između. Ostvario je preko 70 filmskih uloga i igrao u preko 40 pozorišnih predstava. Dobitnik je najvećih glumačkih priznanja i radio je sa najvećim rediteljima sa ovih prostora – Emirom Kusturicom, Goranom Paskaljevićem, Goranom Markovićem, Rajkom Grlićem, Lordanom Zafranovićem, Srđanom Karanovićem…
Jedna sjajna nagrada za vrhunski doprinos filmskoj umetnosti, a pritom ste je dobili od institucije kulture koja je zaista jedinstvena ne samo kod nas, nego i u regionu. Rekli ste da je došla na vreme. Mislite li da je mogla i ranije?
– Dobro je da nije posthumna, ali ne, ne mislim da je trebalo ranije. Mihiz je rekao, ‘Nagrade su potpuno nepotrebne kad ih imate’. A kad ih nemate, onda ste u problemu, onda želite da ih imate.
Ima li neka uloga po kojoj vas najviše prepoznaju? Da li biste uopšte mogli reći koja uloga je obeležila vašu karijeru?
– Od 80 filmova koje sam snimio, teško je reći. Postoje filmovi koji su izdržali iskušenje vremena. Mnogi filmovi vremenom zapravo nisu više relevantni, nešto izgube. Ali postoje filmovi koji ne gube. To su oni filmi koji ostaju i takvih primera ima dosta u našoj kinematografiji, kao i svuda.
Dakle, ja sam imao, ne mogu da kažem sreću, u iskustvu imam nekoliko filmova, ili više filmova, koji su izdržali probu vremena. Eto, to se računa.
Vi ste već kao mlad glumac ostvarili značajne uloge. To je i talenat, ali koliko je važan i rad, i taj odnos sa rediteljem.
– Postala je jedna generacija tada, ima i danas takođe takvih pojedinaca, ali tada je to bila jedna stvar koja je bila jedno opšte stanje duha. A ono je sledeće, ako govorite o filmskim rediteljima, da su oni veoma pratili kulturnu scenu bivše Jugoslavije. Kulturna scena je sve. Znači, pratili su pisice, slikare, izložbe, sve. Pozorište.
Tako da, starija generacija koja je izašla iz Drugog svetskog rata i koja je stvorila crni talas i na koju se naslonila ‘praška škola’, i svi neki koji su se kasnije naslonili, sa manje ili više uspeha, su zapravo bili ljudi koji su odlazili i znali, vrlo dobro, posećivali pozorište i videli. Dakle, ako govorite o mojim početcima, oni su vezani zapravo za pozorište.
Već kada sam imao 20 godina postojali su ljudi koji su pratili moj rad u pozorištu, koji nije bio mali, i zahvaljujući pozorištu sam zapravo dobio tu mogućnost da ljudi koji su smatrali da u meni postoji nekakav dar sa kojim mogu da se razmenjuju, su mi dali tu mogućnost.
Imao sam na sreću da snimim Otpisane. Kad sam snimio samo devet epizoda Otpisanih, a oni su nastavili da snimaju Otpisane i Povratak otpisanih, prvi, drugi, treći, a ja sam za to vreme radio u pozorištu. I u pozorištu sam imao jugoslovenske uspehe, što su znali svi, od Vardara pa do Triglova. I tako dolazim, recimo, do Vatroslava Mimice, koji je vrlo bitan. Tako dolazim do Živojina Pavlovića, velikog umetnika, onda ponovo dolazim do Srđana Karanovića, Rajka Grlića, Emira Kusturice, Markovića i Paskaljevića i na kraju Lordana. Evo, sad, prošle godine smo završili taj film. Što se tiče naše zemlje.
Dakle, ti filmovi, ako govorimo o filmu, oni su, neki od njih, su bili veoma, veoma uspešni u inostranstvu. Kad kažem uspešni, ne misli samo po boksu, po inputu, po novcu. Oni su bili veoma viđeni i oni su otvorili vrata meni svuda.
Kako ste doživeli taj prelaz, taj uspeh na međunarodnoj sceni?
– Dakle, film koji je otvorio vrata, ali nije ih zalupio širom. Kad se otvore ono, pa se zalupe na suprotnu stranu, je bio film Samo jednom se ljubi, Rajka Grlića. To je bio prvi film. Drugi film koji je zalupio ta vrata i zakucao ih na suprotnu stranu zida je zapravo bio Otac na službenom putu. I od tada do danas su ta vrata otvorena i ja nikada nisam kucao ni na jedna vrata, nigde.
Jednom ste isto rekli da kad radite sa Kusturicom, ni on ni Vi ne znate šta će tada tu sve da se desi. Da li je tako i sa drugim rediteljima ili to samo postoji kod Kusturice?
– To je najbolje. I kod drugih ima, ali sa njim je tako. Bila je jedna generacija u sportu, veoma velika naša, jedna od mnogih košarkarskih generacija, Moke Slavnića i čitave te ekipe. Meni je Moka ispričao nešto što možda može da bude vama zanimljivo, a to ima veze sa ovim što pitate.
Mi smo gubili od Rusa pre toga jako dugo, dok nije došla ta generacija. Onda smo počeli da ih deremo i da ih uništavamo u sportu koji se zove košarkar. I kada je tajm-aut, Moka mi je to ispričao, oni imaju tajm-aut, gube, pukovnik Gomeljski je bio njihov trener, a mi smo menjali trenere – profesor Aca, Žeravica, Novosel i tako dalje. Moka je bio jedan mangup, ali bio je simpatičan. Kad kažem mangup, nisam mislio prestupnik. Umeo je da priđe njihovom tajm-autu i kaže: „Ljudi, šta se dogovarate da igrate, pa ni mi ne znamo šta ćemo da odigramo“. Tako su naši igrali košarku i osvajali sve.
Ima veze sa ovim što ste pitali. A to su procesi koji su u mikronima podsvesti, koji se događaju u delićima, sekunde. To je nešto što ne možete da objasnite što se dogodi. I onda se desi.
Uvek sam želeo da pitam, kada pričamo o filmu Podzemlje, gde ste crpeli tu inspiraciju za kafanu, za skidanje sata. Da li je to tokom komunikacije sa rediteljem ili nešto što ste vi doživeli u kafani?
– Niste primetili još jedan detalj, ako govorite o toj sceni. Pre nego što sam skinuo taj sat, ja sam onog koji me je jako nervirao, ja sam ga pljuno. To se vidi na velikom ekranu. Znači ja sam ga pljuno, onda on zažmuri, i onda sam ga udario. Šta da kažem? Mašta radi svašta, a i život mi nije bio baš… Ja sam gradski pacov, tako da sve mi je poznato.
Sada, kada se osvrnete, da li možete da kažete da ste zaista zadovoljni i da ste srećni? Ipak ste imali priliku da radite sa velikim rediteljima, ali i sa druge strane, imali ste tu poziciju da birate šta hoćete da radite?
– Lepo ste to rekli. To je istina. To je velika sreća. Na toj sreći moram biti zahvalan. I zahvalan sam svima njima, ovima o kojim smo govorili, a i ljudima u inostranstvu. Ovo ne govorim zbog inostranstva, nego govorim zaista zbog vrednosti tih ljudi, kakav je, recimo, Žan Žak Beneks bio, koji je veliki reditelj. Kakav je Fransoa Ozon, veliki francuski reditelj, velika, sad više srednja nada. I kakav je Piter Bruk, recimo, s kojim sam radio u pozorištu. To su velika duhovna, ozbiljna i opasna duhovna putovanja i preispitivanja.
Odlično govorite francuski jezik i bilo Vam je lako na tom području, ali ste odbili Holivud i orijentisali se na Francusku i Evropu?
– Ma, ne, ne, nikada nisam dobio ponudu koju nisam mogao da odbijem. Nisam dobio tu konjsku glavu u krevet, nikada. Bile su samo dve ponude iz Holivuda. Prva je bila za jedan film koji se zove Peacemaker (Mirotvorac), Džordž Kluni i fantastična glumica i žena, Nikol Kidman. Nisam mogao da to radim.
To je bilo velika uloga. Znači, zgodna fantastična CIA hvata ludog Balkanca u zadnjem trenutku i tako dalje. Da vam ne pričam detalje toga. Kad smo razgovarali o tome, oni su stalno tražili motivaciju koja će se ipak završiti nekakvim realističnim završetkom. I kad smo govorili o tome, oni su stalno govorili: ‘Pa dobro Miki, zašto vi tražite… Ovo je fikšn, ovo je fikšn’.
Ako je fikšn, onda nek digne tu zgradu Ujedinjenih nacija u vazduh, ako je fikšn. A znate ko to u Holivudu radi? Tarantino to stalno radi. On oživi Hitlera i ubije ga. I Geringa… Igra se sa time na jedan način koji nije igra samo, nego koji ima veliki simbolizam i koji ima značaj, i koji ima umetnički nivo.
Ali to nije razlog zašto sam odbio. Jer ja nisam mogao da zarađujem tolike pare, što su mi zamerili moji najbliži, na krvi naroda Federativne Republike Jugoslavije.
Kako danas vidite filmsku umetnost i njenu ulogu u društvu u kojem živimo?
– Da, da sam ja netko? To ljudi znaju, samo možda se nema vremena. Vidite u kakvom vremenu živimo. Sve ide tom brzinom, kao i ovaj razgovor koji će proći, i više se niko neće sećati ovoga. Da sam ja netko, znao bih da je, nažalost, na nesreću, u poređenju sa drugim umetnostima, film u ogromnoj prednosti. Ali naša Akademija ne priznaje film. To je sedma umetnosti, a vi nemate nijednog sineastu kao člana SANU.
Dakle, film probija mnogo brže nego najbolji romani koji su prevedeni, nego Ivo Andrić, nego bilo ko, Dragoslav Mihajlović, nego Danilo Kiš. Film ide brže nego naša muzika. Ide brže od ‘Bijelog dugmeta’, ide puno brže od ‘Lajbaha’. Govorimo o ljudima koji su se probili napolju. I da sam ja netko, shvatio bih to.
Interesi kulturološki i svi drugi interesi Sjedinjih ameriških Država, između ostalog, se nalaze i u filmskoj industriji, što oni i ne kriju i kažu, da je njihova druga industrija po važnosti, filmska industrija. Ne samo zbog novca koji donosi, koji je sigurno manji od oružija i droge koje se valja, nego je važna zbog uticaja, zbog prezentacije zemlje, kulture itd. Uticaja i menjanja sveta. Zato je film važan!
Spomenuli ste uloge koje ste odbili, hvala za sve te uloge koje niste odbili. Hvala vam mnogo što ste izdvojili malo vremena za nas danas, za našu publiku i naravno naše čestitke, još jednom, za Zlatni pečat.
– Hvala vama što ste se setili ovoga Zlatnog pečata. To je velika nagrada. I kao što ste rekli, ovo je bila jubilarna, 75. godina, od kada je drug Tito potpisao ukaz i stvorena je Kinoteka koja je veoma važna ustanova.
Minhenska arena – svetleće čudo koje će Srbija dobro upoznati
“Minhenska arena”, poznatija kao “Alijanc”, jedan je od najgrandioznijih i najmodernijih fudbalskih stadiona na svetu. Dom velikog Bajerna biće stecište šest utakmica Evropskog prvenstva, među kojima su i dva meča reprezentacije Srbije.
Minhenska arena – svetleće čudo koje će Srbija dobro upoznati
Čuvena “Alijanc arena” će tokom Evropskog prvenstva nositi ime “Minhenska arena” pošto Uefa i Fifa ne dozvoljavaju reklamiranje kompanija koje nisu zvanični sponzori šampionata.
“Minhenska arena” je jedan od najmodernijih i najlepših stadiona na svetu, a smeštena je u severnom delu Minhena. Otvorena je 2005. godine i u poređenju sa drugim nemačkim stadionima smatra se novijim.
Drugi po veličini stadion u Nemačkoj, posle onog u Dortmundu, sa više od 70.000 mesta, smanjio je kapacitet na 66.000 tokom prvenstva Evrope.
Njegov grandiozni eskterijer sa svetlećim plastičnim panelima svojevrsno je čudo arhitekture i prepoznatljiv ukras koji po potrebi menja boje. “Minhenska arena” je prvi stadion na svetu čija spoljašnjost u potpunosti menja boje.
Odluka o izgradnji novog stadiona u Minhenu donesena je nakon referenduma na kojem je dve trećine navijača i stanovnika grada glasalo za tu opciju pre nego za renoviranje starog Olimpijskog stadiona.
Fudbalski klub Minhen 1860. je 2006. prodao 50 odsto svog vlasničkog udela Bajernu za 11.000.000 evra, kako bi se spasao bankrota. Dozvoljeno mu je da igraju na tom terenu do 2025. godine, ali dogovor nije ispunjen do kraja, pošto su dva kluba 2017. godine raskinula ugovor o zakupu, pa je Minhen 1860. morao da se iseli.
A Flourish mapDebi na velikim takmičenjima “Minhenska arena” je imala na Svetskom prvenstvu 2006. godine. Veliko otvaranje bilo je upravo u Minhenu, gde je Nemačka savladala Kostariku.
Na istom prvenstvu reprezentacija tadašnje Srbije i Crne Gore poražena je na minhenskom stadionu sa 3:2 od Obale Slonovače.
Neće biti prvi put da se na “Minhenskoj areni” igraju mečevi Evropskog prvenstva jer je tokom specifičnog Evra 2020, koji je odložen za 2021. zbog pandemije koronavirusa i odigrano u 11 gradova širom Evrope, Minhen bio domaćin sva tri meča reprezentacije Nemačke u grupnoj fazi, kao i četvrtfinala u kojem je potonji prvak Italija nadigrala Belgiju sa 2:1.
Što se tiče klupskog fudbala, pored brojnih istorijskih utakmica Bajerna, najznačajniji događaj na “Minhenskoj areni” bilo je finale Lige šampiona 2012. u kojem je Čelsi savladao Bajern posle penala.
Reprezentacija Srbije će čak dve utakmice na Evropskom prvenstvu odigrati u Minhenu – protiv Slovenije 20. juna i Danske 25. juna.
Raspored utakmica na “Minhenski areni”:
14. jun: Nemačka – Škotska 21.00 (Grupa A)
17. jun: Rumunija – Ukrajina 15.00 (Grupa E)
20. jun: Slovenija – Srbija 15.00 (Grupa C)
25. jun: Danska – Srbija 21.00 (Grupa C)
2. jul: 1E – 3A/B/C/D 18.00 (osmina finala)
9. jul: P45 – P46 21.00 (polufinale)
“Orlovi” krenuli na put koji su čekali 24 godine
