Na obali Sene

Pariski grafiti

Ukoliko odlučite da besciljno bazate Parizom, pre ili kasnije uvući će vas neka od ulica koja je od krovova do pločnika prekrivena grafitima. Grafita i stencila ima posvuda, od dečjih žvrljotina do pravih umetničkih dela i konceptualnih postavki s promišljenim društvenim i političkim porukama.

Poslednjih decenija neki od autora grafita su, poput Banksija, prešli put od kriminalaca do priznatih umetnika. Većinu njih grad je, kako bi ih sprečio da šaraju po Luvru ili Trgu Konkord, uputio da mlaz spreja usmere ka nekom od zidova u manje važnim ulicama.

Ulica grafita u Parizu

A u takvim ulicama je prilično živo. Ljudi sede na trotoarima i razgovaraju, piju kafu, popravljaju motore ili razglabaju o politici postavljajući idealnu scenografiju za umetnost bunta koja se, nekako, iz predgrađa Filadelfije, preko njujorškog metroa, proširila na ostatak sveta.

Parižani danas smatraju da su grafiti deo urbane kulture i posle policijskih potera za njihovim autorima osamdesetih godina zaslužili su mesto u galerijama, rame uz rame s Pikasom, Dalijem, Miroom…

Nas je, čim smo zašli u jednu od uličica u koju nas je lukavo namamila Guglova navigacija, napala gigantska žuta aždaja, da bismo nekoliko trenutaka kasnije, na putu ka alzaškoj kafani, otkrili čitav kvart išaran najrazličitijim porukama.

Grafit na uličnom zidu u Parizu

Sloboda Palestini

Politička kriza koja već mesecima potresa Francusku, zbog Olimpijskih igara pala je u drugi plan, iz koga se ponovo pomalja s najavama da će se rat iz Pojasa Gaze izvesno proširiti na Liban, a moguće i na ostatak Bliskog istoka.

Između uzvika podrške srpskih i italijanskih navijača Novaku Đokoviću i Lorencu Musetiju na polufinalnom meču olimpijskog teniskog turnira, s tribina stadiona nazvanom po Filipu Šatrijeu čuo se urlik: „Sloboda Palestini!“ Samo jednom, ali dovoljno glasno da sudija zatraži tišinu. Tišinu o aktuelnom bliskoistočnom ratu u vreme Olimpijade povremeno remete i anonimni ulični autori, ispisujući ime Palestine po pariskim zidovima.

Parola “Sloboda Palestini” na mostovima Sene

Sveži grafiti i natpisi po mostovima, te stotinjak demonstranata koji se nekoliko puta nedeljno u znak solidarnosti s Palestincima okuplja u centru Pariza, do petka su bili jedini pokazatelj da Francuska zaista strahuje od širenja rata. U petak je, međutim, francuska vlada pozvala svoje građane da hitno napuste Liban, tek nekoliko oktava tiše nego što su to učinili Amerikanci, koji su uz reči „hitno“ i „napuštanje“ dodali i: „Na bilo koji način“. Od početka Igara, izraelski sportisti i navijači bili su u nekoliko navrata meta uvreda propalestinskih aktivista.

Veliki broj Parižana odlučio je da napusti grad u vreme trajanja Olimpijskih igara, zbog gužve i vanrednog stanja u prestonici. Ali ima i onih koji su odlučili da Igre bojkotuju iz drugih razloga. „Naravno da nisam u Parizu. Bez Rusije, a sa Izraelom, to su lažne igre“, rekao mi je jedan francuski novinar.

Istovremeno, „Sloboda Palestini“ su jedini natpisi na zgradama koje Francuzi pokušavaju da izbrišu.

Zastava Palestine na ulicama Pariza

Klošarska opera

Pre početka Olimpijskih igara, po rečima gradskih vlasti, u Parizu je bilo bezmalo 80.000 beskućnika, ali je veliki broj njih bez preterane buke odvezen put Marselja i Liona, kako ne bi ružili spektakularne olimpijske kulise francuske prestonice. Jedan broj njih je ostao u gradu.

Tako, na tridesetak centimetara širokom betonskom ispustu ispod prozora lokalne mehaničarske radnje stoji složena čitava imovina jednog od hiljada beskućnika koji spavaju po pariskim ulicama. Prezrene i odbačene, turisti ih zaobilaze u širokom krugu. Preko dana mirno sede u prljavim ćoškovima stanica podzemne železnice ili prolazima između baroknih zgrada koji spajaju pariske ulice.

Pariski beskućnik

Nije najjasnija etimologija francuske reči „klošar“ (clochard), koja je ušla u mnoge jezike, pa i u naš. „Klošant“ na francuskom jeziku označava čoveka koji šepa, dok u lokalnom slengu „kloše“ predstavlja izraz za nebo. Hrome ili nebeske, čini se da klošare niko ne želi. Kasno uveče izmile iz svojih skrovišta i po kantama za đubre prebiraju po otpacima nekih vedrijih života.

U imaginarijumu Pariza pak, klošari nisu uvek imali negativnu konotaciju. Do pre pedesetak godina u književnosti i na filmu često su predstavljani kao zlosrećni rođaci ispeglanih prolaznika, koji su, s obzirom na to da nemaju ništa, slobodni kritičari društvenih zbivanja u Francuskoj. Kao takvi, bili su idealan kalup za bar dve decenije kinematografije, pa su ih glumili velikani filma, poput recimo Simona Mišela ili Denisa Lavana.

Veseli, duhoviti i dobroćudni klošari su prestali da budu negde u vreme kada je svet zahvatila velika finansijska i svaka druga kriza, pa su, najednom, od maskote grada postali smetnja i opasnost. Pripisivani su im kriminal, droge, silovanja i sve svinjarije koje je moguće zamisliti.

Na pariskim pločnicima

Promenjeno im je i ime. Od klošara su postali beskućnici, dok je, ako je verovati Francuzima, promenjen i ton kojim im se naziv izgovara, pa je sada u rangu s „bitangama“ i „crnjama“.

Takvi nemaju šta da traže na Olimpijskim igrama i gotovo ih je nemoguće sresti u blizini borilišta. Prethodnih nedelja nekoliko različitih organizacija je upozoravalo da policija, koja se u Pariz sjatila u hiljadama, neprestano zastrašuje beskućnike, prostitutke i sve ostale koje bi trebalo sloniti sa ulica u vreme Olimpijade da ne bi ružili grad. U nekoliko navrata pominjani su i policijski psi, teške uvrede, dok su snage reda iz pariskih ćumeza izbacivali žene migranata ne dozvolivši im da se prethodno ni obuku.

Ruski kamen za Napoleonov grob

S druge strane, likovi dvojice najpoznatijih Francuza, ukoliko se izuzmu Asteriks, Obeliks i Zinedin Zidan, mogu se videti svuda po Parizu – po njima se zovu kolači, ulice, avenije, stanice metroa, aerodrom, podzemni i nadzemni prolazi. Knjige s njihovim likovima su u svakoj knjižari, njihove slike vise po muzejima. Nema nikakve sumnje da su dva vojnika, Napoleon Bonaparta i Šarl de Gol, svako na svoj način, najistaknutiji ljudi koji su se ikada rodili u Francuskoj.

Devetnaest godina posle njegove smrti, 1840, ostaci Napoleona Bonaparte prebačeni su sa ostrva Sveta Jelena, gde je umro, u veliki crvenkasti sarkofag u Palati invalida u Parizu. Državnik, heroj, veliki vojskovođa ili čovek koga su preterane ambicije oterale u propast, položen je u grob načinjen od 80 tona crvenog kvarca, koji je Francuskoj poklonila carska Rusija. Car Nikolaj Prvi je, navodno, smatrao da Napoleon smrt treba da provede okružen kamenom iz zemlje koju je pokušao da osvoji. Francuzima je pak ovaj crvenkasti kamen bio neophodan kako bi uopšte napravili ovaj grandiozni mrtvački sanduk.

Napoleonov sarkofag u Palati invalida u Parizu

Kvarc za Napoleonov grob oblikovan je punih sedam godina, pa ni arhitekta Luj Viskonti nije poživeo dovoljno dugo da ga vidi završenog. Istim kamenom prekriven je pod Ermitaža i Petropavlovskog sabora u Kazanju.

Nedaleko od Napoleonovog sarkofaga, šestorica bronzanih vojnika nose kovčeg maršala Ferdinanda Foša, najvećeg francuskog vojskovođe u Prvom svetskom ratu i komandanta savezničkih snaga na Zapadnom frontu. Spomenik je izradio Pol Levandovski, najčuveniji po ogromnom Hristu Spasitelju koji raširenih ruku čuva Rio de Žaneiro.

De Golovo nasleđe

Za razliku od Napoleona, telo Šarla de Gola položeno je u jednostavan grob na groblju u mestu Kolombe-le-Dez-Egliz. Iznad njega je postavljen dvostruki krst, koji su posle nemačke invazije 1940. godine i stvaranja Višijevske države za simbol uzeli Slobodni Francuzi.

Mada je sahranjen 250 kilometara istočno od Pariza, De Golov glas još uvek odzvanja hodnicima prestonice. „Šta god da se dogodi, plamen francuskog otpora ne sme i neće biti ugašen“, čuvene su reči kojima je De Gol, preko talasa Bi-Bi-Sija, iz Londona pokušao da ohrabri netom poraženu naciju koju je 1940. pregazila nacistička Nemačka. Snimak nije sačuvan, ali je dnevnik „Mond“ u saradnji s naučnicima i tehnološkim kompanijama prošle godine uspeo da rekonstuiše čitav govor, koji se danas redovno pušta u nekoliko francuskih muzeja.

Fotografija Šarla de Gola u muzeju njemu posvećenom u Parizu

Poput Napoleona, i De Gol je slavljen i osporavan. Prvi put je prokazan kada ga je vlada u Višiju, zbog odluke da iz izgnanstva nastavi borbu protiv Nemaca, lišila francuskog državljanstva i osudila na smrt. Drugi put neposredno posle oslobođenja Francuske, kada se utopio u političkim igrama i povukao u nadi da će ga uskoro pozvati kako bi u red doveo haotičnu državu.

Pristalice smatraju da je De Gol po drugi put spasao Francusku 1958. godine, kada se država zbog pobune u Alžiru nalazila pred političkim kolapsom. Još jednom je pokazao ozbiljnu političku veštinu i manevrima uspeo da redefiniše politički sistem, uvede predsednički model i osnuje Petu republiku.

Na koncu, povukao se sa političke scene deset godina kasnije, kada je posle pobede na izborima raspisao i izgubio podršku na referendumu o reformama.

De Golov spomenik u Parizu

Uspeo je da preživi čak trideset pokušaja atentata. Najbliže smrti bio je 22. avgusta 1968. godine, kada su „ajkulu“ u kojoj se vozio napadači zasuli mecima u predgrađu Pariza. Ispaljeno je ukupno 87 metaka, a De Gol je kasnije pričao da je preživeo jer su atentatori bili „loši strelci“. Organizator atentata Žan-Bastijen Tiri, član Tajne oružane organizacije koja se protivila nezavisnosti Alžira, bio je poslednja osoba koja je streljana u Francuskoj. De Gol je, prethodno, odbio da ga pomiluje.

Tirijeva organizacija je, u dva navrata, plastičnim eksplozivom pokušala da ubije i filozofa Žan Pola Sartra. Takođe zbog Alžira.

Pariski metro

Pariz je poslednja među svetskim metropolama koja je dobila metro, mahom jer lokalne vlasti i čelnici dvadeset arondismana nisu uspevali da se dogovore na koji je način najbolje spojiti sve te silne delove grada. U igri su, sve do svetske izložbe 1900. godine, bili obični vozovi, autobusi i razni drugi predlozi. Kako bi izbegli bruku, tri godine pred početak izložbe ipak su odlučili da brzinom svetlosti prokopaju tunele ispod grada.

Emanuel Makron na novoj stanici metroa u Sen Deniju, otvorenoj uoči Olimpijade, 24. juna 2024.

Kopali su tako brzo da se jedna od ulica obrušila u tunel, povlačeći za sobom drveće i svetiljke, ali je na dan početka Svetske izložbe 19. jula sve bilo spremno – posetioci su iz tada potpuno novog Gran palea, ili Velike palate, ulazili u ganc novi metro, koji je s vremenom postao jedan od najefikasnijih sistema javnog prevoza u svetu. Pre desetak godina, gradski čelnici su čak uspeli da dotadašnjih 2.000 različitih tarifa za gradski prevoz utope u samo jednu kartu.

Stanice su s vremenom menjale ime, pa su stanice „Berlin“ i „Nemačka“ početkom Velikog rata 1914. godine preimenovane u „Žores“ i „Lijež“. Čast da dobiju stanice metroa, kasnije, dobili su i Šarl de Gol i Frenklin Delano Ruzvelt.

Kada je dvadesetih godina prošlog veka postao deo svakodevice Parižana, oko pariskog metroa počela je da se plete i urbana mitologija, često bizarna. Tako u to vreme nastaje legenda o tajanstvenoj ženi od glave do pete odevenoj u crninu koja pariskim metroom navodno svakog dana prolazi tačno u 18 časova i prska prolaznike kapljicama sveže krvi. Izgleda da je niko nikada nije video, ali je legenda svejedno preživela čitav vek, pa se Parižani i dalje oprezno kreću hodnicima podzemne železnice.

Pariski metro

Na legendu o ženi u crnom nadovezala se potom misterija prvog ubistva u metrou, koje se desilo maja 1937. Reč je o nikada nerazjašnjenom ubistvu izvesne Leticije Ture, a u misteriju oko njene smrti upleteni su strast, špijunaža i radikalne desničarske grupe. O tome se godinama spekulisalo, pisale se knjige i snimale serije. Maštu je raspaljivala činjenica da je na dosije o istrazi ubistva stavljena zabrana objavljivanja – do 2038. godine.

Zastrašeni napisima iz crnih hronika, stranci se, kažu, plaše napada pariskih razbojnika, džeparoša i secikesa. Oni su, međutim, poput dobrog dela stanovnika ovog grada, nekako iščezli iz Pariza tokom održavanja Olimpijskih igara. Namesto njih, na skoro svakoj stanici metroa odjekuje muzika svirača-amatera iz čijih mikrofona i instrumenata stižu najrazličitije melodije – španske, italijanske, prilično neubedljivi pokušaji operskog pevanja i tek poneka francuska pesma.

Preimenovana stanica metroa “Bercy”

Sviraju i pevaju po čitav dan nadajući se da bi im neko od nezainteresovanih prolaznika mogao udeliti koji novčić, ili snimak nastupa podeliti po društvenim mrežama, što će ih učiniti slavnim. Možda su i u pravu, mnogi su postajali slavni i sa mnogo manje truda.

U vozovima se jasno razlikuju dve vrste ljudi – turisti koji unezvereno gledaju u trasu metroa strahujući da bi mogli promašiti stanicu ka kojoj su krenuli, i pospani Parižani, koji dremaju glava naslonjenih o prozore sve do trenutka kada im neka unutrašnja sila uputi signal da su stigli na odredište. Tada naglo skaču sa sedišta i izleću iz voza.

Uspavani Parižanin u metrou

Pariski metro dugačak je 214 kilometara, ima 16 linija i 303 stanice, i dnevno njim prođe 4,175 miliona putnika. Ukoliko ne zalutate, stanica podzemne železnice nalazi se najviše desetak minuta hoda od mesta na koje ste krenuli. Možda, tako, nehotice stignete i do stanice Port Dore, na kojoj se pre 87 godina okrvavljena srušila Leticija Ture.

„Rugla“ Pariza

U nadzemnom gradu, Parižani tvrde da ih je izgradnja tri objekta koji su danas simboli grada, u trenutku kada su nikli, navodila na povraćanje – Ajfelov toranj, Centar „Žorž Pompidu“ i staklena piramida ispred Luvra. Decenijama kasnije, sva ta mesta nezaobilazni su deo svake turističke posete gradu.

U čast Olimpijskih igara, Centar „Žorž Pompidu“ odeven je u ogromni LED ekran sa kojeg neprestano iskaču „Najkijevi“ sportisti jarkih boja, što zgradu, koja neobično podseća na gigantski klima-uređaj, čini još manje privlačnom. Gotovo da ne poželite da ikada kročite u nju.

LED ekrani na “Pompiduu”

Ukoliko vas šljašteća pokretna reklama za patike ne odbije, naći ćete se u svetu u kojem se sreću Korto Malteze, Pablo Pikaso, Salvador Dali, Gustav Klimt i Simon Hantai, uz mesto odakle puca najlepši pogled na grad.

Na nekoliko zidova prvog sprata poređani su crteži Korta Maltezea, koga je Hugo Prat 1913. godine, razapetog na sklepani splav, poslao u potragu za misterioznim ostrvom Eskondida.

Korto u Boburu

Na spratu iznad, Luj Viton je svetu koji nema para za besmisleno skupe torbe i kofere omogućio da vidi dela Simona Hantaija, mađarskog umetnika koji se, mahom peške, nekako dokopao Pariza i koristeći čudnu tehniku presavijanja platna, zaslužio jedno od centralnih mesta u „Pompiduu“, ali i u svetu umetnosti.

Oko njega, hodnik za hodnikom, stoje dela Pabla Pikasa, Salvadora Dalija, Pjera Mordijana, Gustava Klimta, ali i besmislena izložba futurističkih patika, koje su mudro sklonjene daleko od radova velikana svetske umetnosti.

Hantai u Boburu

Igla za pletenje oblaka

Čak i da probate, nikako nećete uspeti da zaobiđete ogromni falusni toranj koji je zarad Svetske izložbe podignut 1889. godine na zgražavanje Parižana.

„Mi, pisci, vajari, slikari, arhitekte, strastveni ljubitelji do ovog trenutka netaknute lepote Pariza, protestujemo svim svojim snagama i svom svojom ogorčenošću, u ime potcenjenog francuskog ukusa, u ime ugrožene francuske umetnosti i istorije, protiv podizanja, u srcu naše prestonice, beskorisne i čudovišne Ajfelove kule“, navodi se u pismu koje su pariski intelektualci na početku gradnje tornja uputili vlastima. Među potpisnicima bio je i Gi de Mopasan, koji je godinama kasnije redovno ručavao u restoranu tornja – i to zato što je to bilo jedino mesto u gradu s kojeg se taj objekat nije video.

Ajfelova kula

Kako su godine prolazile, Parižani su se polako navikavali na toranj, koji je prvobitno podignut kao spomenik genijalnosti francuskih inženjera, da bi kasnije dobijao drugačije namene. Bilo je to jedno od retkih mesta do kojeg je Adolf Hitler, tokom rušilačkog pohoda po Evropi, doputovao samo kako bi se ispred njega slikao, da bi potom tu bio napravljen klub u kojem su zabavljani američki vojnici. Poslednjih godina, mesto na Trgu Trokadero ograđeno je kako bi se od fotografisanja odvratili neonacisti i razni drugi poludeli desničari.

Danas stoji uzdignut usred Pariza, kako je to opisao Anri Kale, kao „velika prijateljska mršavica, odevena u parisku čipku“. Ili, kao ogromna čelična igla za pletenje oblaka. Kako se kome dopadne.

Prostor ispred Luvra

Miteranova megalomanska prevara

I na koncu, poput Ajfelovog tornja i Bobura, Parižane je osamdesetih godina zgrozila ideja da se u dvorištu Luvra podigne velika staklena piramida uokvirena čeličnim stubovima.

„Megalomanska prevara predsednika Miterana“, kako su je tada zvali, postala je nezaobilazan deo svake posete Parizu, pa je s vremenom dobila i mitsku istoriju, pošto su pisac Den Braun i holivudski režiseri koji su snimali filmove po njegovim delima u njeno podnožje, ničim izazvani, smestili grob Marije Magdalene.

Staklena piramida ispred Luvra

Luvr je, otkad ga je kralj Šarl Peti proglasio kraljevskom palatom, bio zapaljen i obnavljan, neko vreme napušten, pa preuređen u opersku dvoranu, služio je i kao sklonište skitnica, bio je centar sveta i ćorsokak monarhije, nazivan je dosadnim, ali bio i obožavan. Sličnu sudbinu doživela je, za znatno kraće vreme, i staklena piramida. Bez nje više nije moguće zamisliti kuću u kojoj stanuju Miloska Benera i Mona Liza. Ni Pariz.