Da li je skroz presušila reka Ibar?
Na lokalnim portalima u Novom Pazaru i Tutinu, pre nekoliko dana, pojavili su se video snimci i fotografije o pomoru ribe u reci Ibar, koja jednim delom protiče kroz teritoriju tutinske opštine.
Reka je, zbog velike suše, ostala bez vode na nekoliko mesta u donjem toku, u dužini od dvadesetak kilometara, od Dračenovca do Špiljana, na granici između Srbije i Crne Gore.
Zbog ove prirodne katastrofe nastao je pomor ribe, koje su bile simbol vodnog života u Ibru. Stradale su pastrmke lipljani, klenovi i krkuše i njihove mladice.
Da bi se izbegla veća ekološka katastrofa, u akciju spasavanja riba uključili su se pripadnici lokalnih opštinskih službi, tutinskog Gorskog centra, rafting kluba, ribolovačkih društava iz te opštine i Novog Pazara, volonteri i meštani sela Špiljani.
Sead Hot, član Opštinskog veća Tutina, ocenjuje “da je situacija prilično teška, jer je Ibar u ovom delu skoro potpuno presušio”.
– Pokušavamo da spasimo ribu koliko može da se spasi i zajedničkim radom smo uspeli da spasimo veći deo, da izvadimo iz ovog dela i prebacimo u drugi deo reke, jer su nam meštani rekli da taj deo reke retko presušuje – naglašava Hot.
U Gorskom centru “Help” navode da imaju neophodnu opremu za spašavanje ribe, jer ih ubacuju u boce sa kiseonikom i spuštaju ih nizvodno gde ima više vode.
Dodatni problem je i nizak nivo jezera Gazivod (Ribarićko jezero), u koje se Ibar uliva. Iz reke u jezero “voda samo curka”.
U Tutinu kažu da reka Ibar i u svom gornjem toku, na crnogorskoj teritoriji, na nekoliko mesta ima suva korita. Zbog toga su počele spekulacije da vode nema u koritima na mestima gde reka ponire.
– Možda u tim pričama ima neke istine. Prethodnih godina rečno korito je bilo puno vode i verovatno mismo primećivali da reka na nekim mestima postaje ponornica. Vreme pred nama pokazaće šta je prava istina. Ovo što se sada dogodilo sa pomorom ribe je prava ekološka katastrofa – zaključuje urednik portala Sandžačke Nedžad Smailagić.
Reka Ibar izvire podno planine Hajla u Crnoj Gori, 10 kilometara uzvodno od Rožaja. Duga je 272 kilometra i kod mesta Špiljani, granični prelaz sa Crnom Gorom, ulazi u Srbiju. Sedamdesetih godina prošlog veka reka je pregrađena i napravljeno je veštačko jezero Gazivod. Najveća je pritoka Zapadne Morave.
Širom Srbije poskupljuje grejanje od 9 do 30 odsto
Toplane u pojedinim radovima Srbije, zbog rasta troškova poslovanja i cena energenata, već su povećale cene grejanja od jula ili avgusta do 30 odsto, a neke planiraju da to učine.
Nove cene mogu da očekuju građani Beograda jer su Beogradske elektrane uputile Sekretrijatu za energetiku zahtev za odobravanje cena toplotne energije za predstojeću sezonu 2024/2025 godinu i predložile poskupljenje za oko devet odsto.
Za naplatu po utrošku Beogradske elektrane su predložile da cena varijabilnog dela (energija) za stambeni prostor bude povećana sa 7,33 dinara po kilovatsatu (KWh) na 7,75 dinara po KWh, bez poreza na dodatu vrednost (PDV).
Predlog za poskupljenje grejanja za poslovni prostor je sa 8,94 dinara po KWh na 9,46 dinara po KWh, bez PDV.
Beogradske elektrane su predložile da cena fiksnog dela (za snagu), kako za stambeni, tako i za poslovni prostor bude povećana sa 4.862,72 dinara po kilovatu godišnje, na 5.456,72 dinara.
Predlog te toplane je da se kod naplate prema zagrevanoj površini i instalisanoj snazi poveća godišnja cena za stambeni prostor sa 1.449,32 dinara po kvadratu na 1.578,67 dinara po kvadratu, bez PDV ili za 8,92 odsto.
Posledica rata u Ukrajini
Beogradske elektrane su predložile i da se naplata prema zagrevanoj površini za poslovni prostor poveća sa 14.978,29 dinara po KW godišnje, bez PDV ili 8,93 odsto.
Direktor toplane u Majdanpeku Đorđe Roškić rekao je da je to javno preduzeće bilo prinuđeno da poveća cene grejanja 30 odsto od 1. jula, jer greje 24 sata dnevno, a poskupeli su energenti. Grejanje je, kako je rekao, sa 105 dinara poskupelo na 125 dinara sa PDV.
Direktor toplane u Čačku Danko Ćalović rekao je da je fiksni deo u ceni, koji obuhvata troškove poslovanja povećan, a varijabilni koji zavisi od energenata i čije je učešće u ceni 70 odsto, smanjen.
„To znači da građni koji budu imali veću potrošnju toplotna energija će im biti jeftinija. Ako im potronja bude ista kao i prošle godine, račun i pored poskupljenja, može da bude manji oko tri-četiri odsto“, rekao je Ćalović.
Podsetio je da je u poslednje tri ipo godine od početka rata u Ukrajini gas poskupeo za toplanu 212 odsto, a struja oko 200 odsto i da toplana pokušava da stabilizuje poslovanje smanjenjem troškova, a ne samo povećanjem cena.
On je naveo da u poslednjih 15-20 godina ta toplana nije dobijala subvencije za likvidnost od lokalne samouprave kao mnoge elektrane u Srbiji, već isključivo prihode ostvaruje iz poslovanja.
Direktor JKP Subotičke toplane Saša Petković kazao je da u ovom trenutku ne planiraju da povećavaju cene grejanja.
Grejna sezona u Beogradu počinje 15. oktobra, a završava se 15. aprila.
Bunker pukao u Danskoj, Srbija zaboravila kako se napada
Loša partija Orlova u Kopenhagenu – 0:2
Može se ponekad na trud, energiju, zalaganje, ali mora ponekad da se pokaže i fudbalski kvalitet. Umešnost s loptom. Da se napadne, da se postigne gol. Sve ono čega nije bilo u igri reprezentacije Srbije večeras u Kopenhagenu i zbog čega je pretrpela poraz od Danske u meču drugog kola Lige nacija – 2:0.
Jeste na „Parkenu“ pakleno teško igrati, Danska je dobila 12 od poslednjih 13 utakmica na svom stadionu, no Srbija je nekako bez „ispaljenog metka“ ispustila utakmicu, pokušavajući da igra tek kada je zapala u rezultatski minus. Manjak napadačke hrabrosti, uz povremene pukotine u odbrani, koštali su Orlove prvog poraza u takmičenju.
Novi problem reprezentacije Srbije, koji se pojavio iznenada, niotkud je – kako dati gol? Treća uzastopna utakmica, druga protiv Danske, u kojoj Orlovi nisu došli do mreže protivnika, još jedna u kojoj nisu stvorili ni čestitu, stoodstotnu šansu!? Često smo pominjali u prošlosti – kratko ćebe. Dok je nekad napad briljirao, odbrana je patila, sada su se uloge okrenule, sada defanziva funkcioniše korektno, dok ofanzivni deo tima – ne postoji.
Dobila je Srbija velike pohvale za igru protiv Španije u četvrtak veče (0:0), za zalaganje, trud, sjajnu defanzivu. A, izgleda da je selektor Stojković to malo pogrešno shvatio kao oduševljenje što je njegov tim igrao totalno defanzivno, čekajući kontru, pa je u Kopenhagenu poslao na teren još defanzivniju postavu. Postavio je „bunker“, sa još manje ambicija da se igra malo i na polovini protivnika.
Čak i kada su se stvarale situacije Birmančeviću da igra jedan na jedan, u čemu je najjači, on je birao da čeka da mu se pridoda još neki saigrač, gurao loptu nazad i takve prilike su propadale. Jović gotovo da nije ni imao kontakt s loptom okrenut licem ka golu protivnika, dok je Samardžić odigrao još jednu utakmicu u kojoj se čekala bilo kakva njegova kreacije i nismo je dočekali. Lukić i Ilić su ponovo igrali sa previše kontakata s loptom, predugo su je nosali, nemajući često ni kome da upute pas u šesnaesterac…
Teškom mukom su Orlovi izlazili na kraj sa visokim presingom, često gubili lopte u ispucavanjima što dalje od gola. Iako su trojica centralnih vezista bila u timu, kojima igra na svojoj polovini nije strana, često nisu uspevali da dođu do lopte i da je prenesu preko gola.
Odbrana je ponovo igrala dobru utakmicu, mirnu, sigurnu, sve do kobnog 36. minuta. Danska jeste bila napadački aktivnija, imala inicijativu, mada ne i statističi veći posed, ali osim jednog solidnog pokušaja Vestergarda nakon kornera, ništa nije napravila. I onda je došao taj 36. minut, lančane greške cele odbrane i gol Gronebeka koji je uvukao Srbiju u problem, jer sad je morala da – napadne. A, nije znala ni kako, ni kuda.
Napravio je izmenu Stojković na poluvremenu, uveo je Živkovića umesto Grujića, ne bi li dobio nešto u napadu i jeste Srbija delovala nešto ozbiljnije u defanzivi, fudbaler PAOK-a je imao volej koji je završio pored stative, ali i dalje se čekala neka velika prilike.
Mreža se, ipak, zatresla na drugoj strani. Pavlović je dopustio da mu se Poulsen namesti na „makazice“, koje su završile iza Rajkovićevih leđa. Povela je Danska 2:0 u 61. minutu i nakon toga se i ono malo konaca igre Srbije rasulo na obe strane terena. Usledio je i set Piksijevih izmena, kojima je potpuno rasturio formaciju, a koje tek ništa nisu doprinele…
Rutinski poraz, koji je poslao još jednom jasan signal Stojkoviću: mora da nađe ravnotežu u timu, jer Srbija i dalje, od Evropskog prvenstva pa na ovamo, ne ume da stvori ni šansu-dve, a kamoli da postigne gol. Bez toga se na Mundijal neće moći.
LIGA NACIJA – 2. KOLO
DANSKA – SRBIJA 2:0
/Gronbek 36, Poulsen 61/
Stadion: Parken
Sudija: Kris Kavana (Engleska)
DANSKA (3-4-2-1): Šmajhel – Andersen, Vestergor, Kristensen – Ba, Hejbjerg, Norgor (od 60. Hjulmand), Kristijansen (od 81. Frendrup) – Gronbek (od 60. Isaksen), Eriksen (68. Dorgu) – Poulsen (od 68. Vind)
SRBIJA (3-4-2-1): Rajković – Eraković, Milenković, Pavlović – Nedeljković (od 64. Mitrović), Grujić (od 46. Živković), Ilić, Birmančević (od 80. Đ. Jovanović) – Lukić (od 72. Belić), Samardžić (od 64. Ratkov) – Jović
LIGA NACIJA, drugo kolo
Nedelja
Danska – Srbija 2:0 (1:0)
/Gronbek 36, Poulsen 61/
Vilagoš postavila novi državni rekord
Srpska atletičarka Adriana Vilagoš postavila je novi državni rekord u bacanju koplja pošto je na memorijalu “Boris Hanžeković” u Zagrebu dobacila do 65,64 metara.
Vilagoš (20) je tako uspela da četvrti put ove godine obori državni rekord.
Vilagoš, arhivska fotografija
Novi rekord je za četiri centimetra bolji od prethodnog koji je postavila na mitingu Dijamantske lige u Horžovu.
Adriana je današnji rezutlat ostvarila u trećem hicu, pošto je u prvom pokušaju gađala 64,45 metara, dok je u drugom pokušaju dobacila do 63,20 metara.
Siner protiv Frica – finale Ju-Es opena koje je istorijsko i pre nego što je počelo
Italijan Janik Siner i američki teniser Tejlor Fric sastaće se večeras od 20.00 časova po srednjoevropskom vremenu u finalu Ju-Es opena, koje će, kako god se završi, velikim slovima biti upisano u istoriju “belog sporta”.
Siner protiv Frica – finale Ju-Es opena koje je istorijsko i pre nego što je počelo
Finalnim duelom Janika Sinera i Tejlora Frica na Stadionu “Artur Eš” završava se ovogodišnji Ju-Es open, ali i jedno dugačko i slavno poglavlje u istoriji tenisa.
Kada Italijan ili Amerikanac večeras podigne pehar u Njujorku, zaokružiće sezonu tokom koje nijedan grend slem trofej nisu osvojili članovi “velike trojke” – Rodžer Federer, Rafael Nadal i Novak Đoković, što se nije dogodilo od davne 2002. godine.
Posebno značajan i simboličan biće večerašnji meč za Amerikance, pošto će prvi put od Vimbldona 2009. imati predstavnika u finalu grend slema, i to na svom tlu.
Endi Rodik je te 2009. izgubio od Federera na londonskoj travi, što znači da će Tejlor Fric biti u prilici da američkom tenisu donese prvi grend slem trofej nakon 21 godine čekanja. Još otkako je Rodik 2003. u finalu Ju-Es opena savladao Španca Huana Karlosa Ferera, Sjedinjene Države nisu imale grend slem šampiona.
Da im je žreb bio malo naklonjeniji i da nije spojio Frica i Frensisa Tijafoa u polufinalu, mogli su američki navijači da gledaju i “rimejk” finala Ju-Es opena iz 2002, kada su se poslednji put za trofej borila dvojica domaćih igrača.
Imaće Fric večeras glasnu podršku američke publike željne uspeha, ali nesumnjivo i veliki teret na leđima, pošto su finala grend slema za njega još uvek neistraženo područje.
Tejlor Fric, posle pobede u polufinalu
Nije ni Italijan mnogo iskusniji. Ove godine je prvi put dogurao dalje od četvrtfinala Ju-Es opena, ali u vitrini već ima pehar iz Melburna, gde je početkom godine na najbolji mogući način “probio led” u finalima najvažnijih turnira.
Sineru mečevi za trofej očigledno prijaju. Igrao je 19 finala u karijeri i samo četiri puta je poražen. Da u sebi definitivno ima šampionskog i pomalo “đokovićevskog” instinkta dokazao je tokom prethodne dve nedelje u Njujorku, gde je, osim sa rivalima sa druge strane mreže, morao da se nosi i sa negativnim reakcijama publike, koja mu nakon skandal sa doping testovima (blago rečeno) nije naklonjena.
Večerašnji okršaj biće tek treći međusobni duel Sinera i Frica, a prvi koji neće biti odigran na mastersu u Indijan Velsu. Amerikanac je bio bolji u osmini finala 2021, a Italijan u četvrtfinalu prošle godine.
Hoće li mi ikad neki koncert biti bolji od „Riblje čorbe“ 2007. u Areni
Jedan koncert se već punih 17 godina čvrsto drži na tronu. To nije bio ni najduži koncert, ni najemotivniji, najsvečaniji, najsmešniji, niti je na njemu bilo najviše publike, nije ni sve bilo uvežbano „pod konac“. Ipak, osećaj je bio toliko fantastičan da je, kad se sve zbroji, za mene, bio najbolji, do danas neprevaziđen koncert.
Mnogo muzike i koncerata bilo je u mom životu. Odlazak Bore Đorđevića izlistao mi je u sećanju neke od najboljih i uzburkao emocije za koje sam mislila da su se primirile.
Priredbe u osnovnoj školi verovatno su bile prve manifestacije sa pevanjem i sviranjem kojima sam prisustvovala. Posle toga smenjivale su se pozorišne predstave i opere uz karticu Muzičke omladine i koncerti domaćih grupa. Javni časovi u muzičkoj školi bili su moji prvi nastupi, a pravi koncerti pred publikom u kojoj nisu bili prijatelji i rodbina, došli su tek mnogo kasnije, kada sam postala članica amaterskog hora.
Prva bina na koju sam se popela bila je ona u Velikoj dvorani Centra „Sava“ sa tamnosivim daskama i ponekim iksom od žutog selotejpa. Uoči nekoliko uzastopnih koncerata grupe „Legende“, imali smo tri ili četiri probe. Na njima sam se upoznala sa scenskim osvetljenjem i vrućinom koja potiče od njega, promajom (jer iza svake bine odnekle dopire hladan vazduh) i perspektivom izvođača, tim pogledom na gledalište koje je tako tiho i mračno kada nema ljudi.
I koliko god da ste spremni za nastup, a u programu svaki ton i reč bezbrojnim ponavljanjem dovedeni na pravo mesto, ništa vas ne može pripremiti za momenat kada se sa publikom nađete oči u oči. Adrenalin vas preplavi, temperatura poraste (prokleti reflektori!), puls skoči i preko aplauza kojim izvođače publika kurtoazno pozdravi, čujete samo otkucaje svog srca.
Za više od deset godina, koliko sam bila aktivan član Krsmanca (preciznije Hora „Obilić“ Akademskog kulturno-umetničkog društva „Branko Krsmanović“), nastupali smo u svakom koncertnom prostoru koji je tada postojao u Beogradu, mnogim salama širom Srbije, ali i regiona, Evrope. Hor je nekada bio zvezda večeri, nekada je glavnu ulogu delio sa orkestrom i solistima, a bilo je situacija i kada bi služio samo kao skupa crno-bela dekoracija od 50-60 lepih, mladih ljudi koja bi, uz nekoliko etno ili starogradskih numera, nekoj dodeli priznanja davala pečat svečanosti i važnosti.
Koncerti su se nizali, postajali rutinski, a u sećanju ostajali samo oni izuzetno bitni, zbog kojih smo iz raznih razloga morali da se potrudimo. Pamti se dugo i kada vidite da su nekome u publici pošle suze zbog toga šta ili kako pevate ili kada binu delite sa omiljenim umetnicima, glumcima, olimpijskim šampionima, zvezdama NBA lige…
„Riblja čorba“ i Arena
Jedan koncert se već punih 17 godina čvrsto drži na tronu. To nije bio ni najduži koncert, ni najemotivniji, najsvečaniji, najsmešniji, niti je na njemu bilo najviše publike (taj rekord drži jedan nastup u Rimu), nije ni sve bilo uvežbano „pod konac“. Ipak, osećaj je bio toliko fantastičan da je, kad se sve zbroji, za mene, bio najbolji, do danas neprevaziđen koncert.
Mnogo toga što se dešavalo okolo je u međuvremenu izbledelo, ali ono što nisam zaboravila je da sam, od momenta kada smo saznali da nas je „Riblja čorba“ pozvala da pevamo sa njima, znala da želim da tog 10. marta budem u Beogradskoj areni (tako se tada zvala).
Sve pesme smo (naravno) znali, samo je trebalo da se uskladimo sa orkestrom i bendom i prođemo kroz program sa gostom-dirigentom Vojkanom Borisavljevićem.
Na dan koncerta, sve je bilo drugačije. Dobili smo i propusnice, kao što i dolikuje ozbiljnoj produkciji, ali tek kada smo se rasporedili po garderobama, saznali smo da skoro do polovine koncerta možemo da budemo u hali, u publici. Ne sećam se da je iko ostao u svlačionici. Možda jedno ili dvoje. Pevali smo, igrali, skakali, vrištali, kao i svi oko nas, od grmljavine motora koja se stopila sa prvim taktovima hita Ostaću slobodan, pa sve do momenta kada smo otrčali da se presvučemo, momci u crna odela, devojke u bele haljine, i spremimo da ostatak koncerta provedemo „sa druge strane“.
Iza benda, skriveni od pogleda publike, ubrzo smo zauzeli svoje pozicije – hor na tribinama, Simfonijski orkestar RTS-a na bini između nas i „Riblje čorbe“. Aplauzom je ispraćen hit Ljubav ovde više ne stanuje. Zavesa je nestala i publika, u kojoj smo do pre neki minut i sami bili, oduševljeno nas je pozdravila. Osmesi nam nisu silazili sa lica i u legendarne Dobro jutro i Kada padne noć uleteli smo kao da smo i dalje u publici. Naravno, bez igranja, to se ipak ne sme.
Nekoliko trenutaka bilo je potrebno da se hala smiri. Iz potpune tišine krenula je pesma Pogledaj dom svoj, anđele. Krajičkom oka vidimo kako Bora Đorđević, prepoznatljivim pokretima prekriva ili zaklanja oči rukama, prateći tekst pesme. Arena je pevala sa nama, glasnije i veličanstvenije nego pre. Više od 20.000 glasova stapalo se u savršenom skladu u nezamisliv hor. Od siline zvuka, fascikle sa notama koje držimo iako znamo napamet i tekst i melodiju, vibriraju u rukama. Ne vidi se to na snimcima, niti može da se oseti preko ekrana, može samo da se doživi.
Kraj koncerta došao je prebrzo jer smo na bis izveli samo tri pesme Ostani đubre do kraja, nezaobilaznu Lutku i tada novu numeru Prezir. To je prošlo u nekoj vrsti magnovenja i uz nečujnu razmenu oduševljenja sa ostalim članovima hora. Ne sećam se kako sam došla kući, ali mi je glava narednih nekoliko dana i u snu i na javi bila puna reči i melodija iz Arene.
Iako su prošle tolike godine, skoro svaki put kada uđem u Arenu nađe se neko kome nisam pričala kako je bilo na onom koncertu „Čorbe“. Pokazujem kuda smo izašli na parter minut-dva pre nego što su „gladijatori“ na motorima stigli na binu i Arena se zatresla od oduševljenja publike, gde smo bili posle kada smo pevali, kako se „provalija“ isprečila između orkestra i nas, i kako mi je tada, kada sam pogledala preko orkestra i benda u publiku, delovalo da je hala veća nego sada.
Krsmanac je, ako je verovati starijim članovima hora, od 1985. godine, mnogo puta stajao iza „Riblje čorbe“ zbog Pogledaj dom svoj, anđele. Meni se prilika pružila samo jednom.
Više nikada se nije ponovilo da budem sa obe strane scene na istom koncertu. To se izuzetno retko dešava jer može da dovede do kašnjenja, što je nedopustivo usred koncerta, pa je pravilo da se vreme do izlaska na binu provodi u garderobi. Komplet našminkani i obučeni od početka koncerta čakali bismo tako da nam daju znak za pokret, na ivici da zaspimo. U publici u Areni, uzbuđenje pogurano do maksimuma sjajnom atmosferom ne da nas nije uspavljivalo već činilo spremnijim nego ikada pre.
Posle „Gladijatora u BG areni“ nisam bila ni na jednom nastupu „Riblje čorbe“. Nije da nije bilo prilike, samo se nije desilo. I kada je korona zauvek odvela basistu grupe Mišu Aleksića mislila sam da ću ići nekada, zvaće oni sigurno nekoga da svira umesto njega.
Mnogo vremena prošlo je i od kada sam poslednji put bila na bini. Muzika još uvek čini veliki deo mog života, ali ne volim da sedim u nekoliko prvih redova gledališta. Svetlo je prejako i donosi mi samo osećaj kao da nastupam, ali bez svih onih lepih strana susreta izvođača sa publikom. Nekada čak i tremu.
I dalje nepopravljivo verujem da će neki koncert uspeti da nadmaši onaj čarobni osećaj koji pamtim iz Arene.
Hoće li se graditi nuklearke u Srbiji: Vuče li ih sam đavo ili je to energija za večna vremena
U medijskoj fisiji nejasno je treba li nam struja zasnovana na cepanju atoma. Nejasno je „vuče li nuklearke sam đavo“, što bi rekli protivnici nuklearki krajem sedamdesetih, ili je to „energija za večna vremena“, što bi rekao Pavle Savić. Jasno je jedino, rečnikom fizike, pre svih strateških planskih dokumenata i zakona koji su u proceduri: neophodna je fuzija argumenata „za“ i „protiv“.
Najveći evropski nuklearni reaktor Olkiluoto 3 u Finskoj„U21. veku ne treba bežati i od nuklearne energije.“ Ovu rečenicu je nakon kolapsa u Termoelektrani „Nikola Tesla“, koji se dogodio u noći između 12. i 13. decembra 2021. godine, na vanrednoj sednici Vlade održanoj u Palati Srbija izgovorio niko drugi do tadašnji direktor EPS-a Milorad Grčić.
To što je stao TENT, srce srpskog elektroenergetskog sistema, bio je povod da se razmotri i sigurnost snabdevanja strujom tokom narednih decenija. Uvođenje nuklearne energije kao jedne od opcija je, naravno, legitimno pitanje, ali je tog dana na tom mestu Milorad Grčić verovatno bio poslednja osoba koja je to trebalo da predloži. Jer upravo na toj sednici Vlade, kojoj su prisustvovali i direktori elektroenergetskih preduzeća, postavljeno je i pitanje odgovornosti za kolaps u TENT-u.
„Nadam se da si svestan i svoje odgovornosti“, rekao je predsednik Aleksandar Vučić i pogledao ka drugoj strani velikog okruglog stola, tamo gde je sedeo Milorad Grčić. Tadašnji direktor EPS-a samo je potvrdno klimnuo glavom.
Za velikim okruglim stolom u nekadašnjoj zgradi SIV-a niko nije pitao šta bi bilo da smo u toj noći između 12. i 13. decembra 2021. u energetskom sistemu Srbije imali ono što je Grčić predložio – nuklearku?
Kontrolna soba u Pivdeukrajinskoj nuklearki, UkrajinaPitanje izgradnje nuklearki i uvođenje nuklearne energije kao opcije, naravno, nadilazi ovu scenu s kraja 2021. godine. Nuklearna dilema već decenijama se kreće između „ne“, koje nose rizici upravljanja ovom elektranom, i „da“, koje donosi čistu i stabilnu energiju.
Moratorijum na snazi
Pre otvaranja ekonomsko-energetsko-ekološke dileme vezane za nuklearnu energiju, važna je i ona pravna. Jer, u vreme održavanja te sednice vlade, decembra 2021. godine, na ideju o izgradnji nuklearki važio je pravni moratorijum. Taj moratorijum važi i danas.
A sve i da je tada ukinut, još dugo vremena bi moralo da prođe dok se u Srbiji ne izgradi prva nuklearna elektrana. Izgradnja nuklearki je i dug i skup proces. U proseku traje 14 godina i ima nekoliko faza u kojoj je tek poslednja – puštanje elektrane u rad. Prva prepreka na tom nuklearnom putu je pravne prirode.
Po Zakonu o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana iz 1995. godine nije moguće donositi investicione odluke, izrađivati investicione programe i tehničku dokumentaciju. Ova zabrana ne odnosi se na naučno-istraživači rad (član dva).
Protest aktivista Grinpisa protiv nuklearne energije u Berlinu, april 2023.Prvo zakonsko „ne“ za nuklearne elektrane bilo je doneto osam godina pre ovog zakona – 1987. godine. S tim što je taj prvi pravni moratorijum bio i vremenski oročen. Dragan Jovanović, novinar nedeljnika NIN koji je u to vreme predvodio antinuklearnu kampanju, 28. novembra 1987. godine, u tekstu pod naslovom „Konačno – moratorijom“, slavodobitno je napisao:
„Mikulićeva vlada je, posle godinu dana ‘zavlačenja’, konačno u prošlu nedelju, u suton vikenda, nekom čudnom, kao iznuđenom brzinom, utvrdila Nacrt zakona o moratorijumu na izgradnju nuklearnih centrala u Jugoslaviji do 2000. godine.“
Cena progresa
Ovome je, uoči i nakon puštanja u rad nuklearne elektrane „Krško“ 1983 godine, prethodila javna rasprava o svrsishodnosti daljeg razvoja nuklearne energije u zemlji, i iznosili se argumenti za i protiv, uključujući pitanja isplativosti, bezbednosti, stručnosti, problema odlaganja nuklearnog otpada…
NIN, 30. marta 1986.Akademik Pavle Savić, osnivač Instituta za nuklearne nauke „Vinča“ i jedan od najvećih zagovornika nuklearne energije, suočen krajem sedamdesetih u razgovoru za NIN sa pitanjem o rizicima koje nuklearni reaktori sa sobom nose, odgovorio je:
„Eto, čovek se služi šibicom, a mogao bi njome i kuću da zapali. Bezbednijeg postrojenja od nuklearnog reaktora, odnosno, nuklearne centrale – nema. Naravno, ako se reaktorom stručno rukuje. I kod nas i u svetu bilo je akcidenata na nuklearnim reaktorima, ali su oni izbili ne samo zbog toga što progres uzima žrtve, već i zbog komotnog ponašanja“, rekao je profesor Pavle Savić dodavši da je „nuklearna energija jedino rešenje za večna vremena ovog sveta“.
Jula 1985. mediji su izvestili o odluci da se u Jugoslaviji izgrade još najmanje četiri nuklearke, od kojih bi dve trebalo da počnu sa radom do kraja veka. Najava međunarodne licitacije za izgradnju prve dve nuklearke najavljena je za početak naredne, 1986. godine, a izgradnja prve, „Prevlaka“, za početak 1987. godine.
_1132x740)
“Borba”, 15. jula 1985.Černobiljska katastrofa
A onda se 26. aprila 1986. godine dogodio akcident u Černobilju u Ukrajini, koji je, čini se, na sve to stavio tačku. Klatno je prešlo na stranu protivnika nuklearki i došlo se na ideju o moratorijumu.
Zakonskom „ne“ za nuklearke prethodile su i demonstracije ekologa širom Jugoslavije. Već u maju 1986. „Politika“ je pisala o štrajku ljubljanskih ekologa koji pozivaju Izvršno veće SR Slovenije da ustanovi komisiju koja će oceniti štetu i uložiti zahtev za odštetu kod vlade Sovjetskog Saveza, pošto posledice černobiljske katastrofe nisu bile samo nekoliko stotina hiljada ozračenih u Ukrajini, već se radioaktivni talas dalje širio Evropom, govorili su ne samo ljubljanski ekolozi.
Memorijalni kompleks u ČernobiljuNedeljnik NIN je otvorio debatu o nuklearkama, a u Beogradu, na Fakultetu političkih nauka, održan je antinuklearni protest.
„Politika“ je 30. maja 1986. izvestila kako „mladi traže da se obustave sve aktivnosti usmerene ka gradnji nuklearnih elektrana i da se argumenti nuklearnih stručnjaka iznesu pred javnost“. Miting je održan u amfiteatru FPN-a, a profesor Radoš Smiljanić je otvorio skup rekavši kako „oni koji zagovaraju nuklearne tehnologije moraju da se pojave pred javnošću, ne zbog istorije već zbog opredeljivanja stanovnika ove zemlje“.
„Pod firmom stručnosti ne mogu da se zadužuju još nerođeni, a rođeni nemaju prava na tu odluku“, prenosi „Politika“ Smiljanićevu izjavu.
_1099x740)
“Borba”, 9. juna 1986.S druge strane, baš kao i danas, energetski stručnjaci su isticali kako će rast privrede i razvoj tehnologije koji se očekuje u budućnosti iziskivati sve više struje. Tako „Politika“ pre četiri decenije prenosi stav Miodraga Čeperkovića, predsednika Poslovne zajednice za energiju, kako valja ceniti naše hidropotencijale, baš kao i značajna nalazišta uglja, ali da treba imati na umu da je hidropotencijal ograničen i da se rezerve uglja ne obnavljaju, te da će im jednog dana doći kraj, a ukoliko ne želimo da upadnemo u krizu sa neslućenim posledicama, onda moramo da pripremo plan za korišćenje novih izvora energije, koji uključuje i izgradnju nuklearki.
Čeperković je još početkom osamdesetih za „Politiku“ izračunao kako bi povećanje nacionalnog dohotka tri do pet odsto do kraja 20. veka podrazumevalo i da se instalirani elektroenergetski kapaciteti udvostruče.
Protest protiv nuklearne energije u Seulu, mart 2023.I danas može da se čuje isti argument kao i pre četiri decenije, pa i od predsednika Aleksandra Vučića, da Srbija za 10 godina neće imati struje ukoliko ne bude gradila nuklearke, jer je za rast privrede neophodan i stabilan i siguran izvor energije (Nacionalni energetski i klimatski plan zasniva se na procenama da BDP do 2050. bude veći od 105 milijardi evra).
Čuvari formule
Još u to vreme, dakle pre katastrofe u Černobilju, jugoslovenska i beogradska štampa otvarala je pitanje bezbednog upravljanja nuklearkama. Jedan od povoda za preispitivanje jugoslovenskog nuklearnog plana i rizika koji on sa sobom nosi bio je i akcident u Vinči, o kome je Dragan Bjelogrlić snimio film „Čuvari formule“, a koji se dogodio 15. oktobra 1958. godine.
Akcident se desio samo pet meseci pošto je 17. maja 1958. godine, u 09.05 časova ujutru, predsednik Josip Broz Tito zvanično pustio u rad nulti reaktor. „Politika“ je tada izvestila da je među stručnjacima koji su tada sačekali Tita u „Vinči“ bila i Rosanda Dangubić. Ironijom sudbine, i ona je bila jedna od šestoro ozračenih koji su se zatekli pored reaktora kada se dogodio akcident, izazvan, po svemu sudeći, „ljudskim faktorom“.
Dva dana posle akcidenta u Vinči, ime Rosande Dangubić i imena još petoro njenih ozračenih kolega u „Politici“ nije objavljeno. Tek je u uglu na 5. strani ovog beogradskog lista objavljena kratka Tanjugova vest pod naslovom „Povređeni neki radnici pri radu sa nultim reaktorom“:
„Pri radu sa nultim reaktorom u Institutu za nuklearne nauke ‘Boris Kidrič’ u Vinči juče je šest saradnika koji rukuju reaktorom bilo izloženo radioaktivnom zračenju iznad dozvoljene doze. Savezna komisija za nuklearnu energiju formirala je posebnu komisiju koja će ispitati ceo slučaj. Saradnicima, koji su bili izloženi velikom zračenju, ukazana je lekarska pomoć i preduzete su mere za njihovo lečenje.“
_809x740 "„Политика“, 15. октобра 1958. ( / )")
„Politika“, 15. oktobra 1958.Ozračeni su zahvaljujući vezama Pavla Savića sa Institutom „Kiri“ ubrzo poslati u Pariz na lečenje.
Od šestoro ozračenih, petoro se vratilo kući nakon što je prvi put u istoriji medicine na njima primenjena eksperimentalna metoda presađivanja koštane srži. Mladi naučnik Života Vranić preminuo je u Parizu.
Jugoslovenska štampa je potom opširno pisala o ozračenima i njihovom tretmanu u Parizu, ali i o francuskim donorima. „Borba“ je tako 2. decembra 1959. izvestila da je na Dan republike 29. novembra u Pančevu sklopljen brak između Rosande Dangubić i Milorada Ristića: „Ništa neobično u tome ne bi bilo da supruga Rosanda nije pod retkim okolnostima izbegla smrt i, zahvaljujući nauci i francuskim građanima, stvorila bračnu zajednicu. A kumovi na svadbi bili su francuski donori: Odet Dragi, majka četvoro dece i Rajmon Kastanije, mehaničar iz predgrađa Pariza.“
„Borba“ je objavila i sliku nasmejanih mladenaca i njihovih kumova iz Pariza.
_2357x740 "„Борба“ 2. децембра 1959. ( / )")
„Borba“ 2. decembra 1959.Modernizacija i strahovi
O bezbednosnom kontekstu nuklearne energije dve decenije kasnije je u spomenutom intervjuu za NIN govorio akademik Pavle Savić, braneći plan prema kome je do kraja 2000. godine u Jugoslaviji trebalo izgraditi čak 12 nuklearki.
Zanimljivo je da je Pavle Savić tada povlačio paralelu između izgradnju nuklearki sa izgradnjom prve železnice u Srbiji, koju danas kao ilustraciju otpora modernizaciji često spominje i predsednik Aleksandar Vučić:
„Mislim da se događaju iste stvari kao u vreme prve železnice. Kada je prva železnica trebalo da krene, govorilo se i u ozbiljnim naučnim krugovima o tome kako će železnica doneti velike rizike, kako je sam đavo vuče, kako pri velikoj brzini (a išla je 15 kilometara na sat), mora stradati ljudski organizam, kako će žene pobacivati, pa su dizane i ograde uz železničku prugu da ljudi ne bi kvarili oči od ‘jureće’ železnice. Tako je, otprilike, i sa rizicima od nuklearnih centrala“, rekao je tada Pavle Savić.
Pavle SavićGodine 1983. godine puštena je u rad nuklearna elektrana „Krško“, na granici Slovenije i Hrvatske. Ostalih 11 nuklearki o kojima se govorilo nikada nije izgrađeno.
Sredstva za izgradnju elektrane u Krškom obezbeđena su od nemačke odštete za Drugi svetski rat, prema Brionskom sporazumu koji su sklopili predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito i nemački kancelar Vili Brant. Pripreme za njenu izgradnju su trajale 20 godina, a za izvođača radova na konkursu 1972. je izabrana američka kompanija „Vestinghaus“. Uranijum za rad centrale je dopreman brodom preko Rijeke, a delimično obezbeđen i iz rudnika Žirovski vrh kod Ljubljane, pre nego što je 1990. uvedena zabrana na njegovo kopanje. Planirano je da elektrana ima radni vek do 2023. godine, ali je nakon remonta dobijena dozvola za produženje na 20 godina.
Nuklearna elektrana u Krškom, SlovenijaRaspojasana štampa
Ipak, posle katastrofe u Černobilju sve su tiši bili glasovi „za“ nuklearnu energiju, a sve jači glasovi „protiv“. U novinskoj arhivi može se pronaći kako je Pavle Savić ostao na istom stanovištu i neposredno nakon černobiljske katastrofe, rekavši da ni nakon ove nesreće Jugoslavija ne treba da odustaje od izgradnje nuklearki.
Posle Černobilja, novinar NIN-a Dragan Jovanović vodio je oštru polemiku sa članovima Saveznog izvršnog veća, kako se tada zvala federalna vlada.
U jednom od tekstova iz 1987. godine, on vladu saveznog premijera Branka Mikulića opisuje kao „pronuklearnu“, ali, kako objašnjava, „štampa i javnost su se toliko raspojasale“ da krajnje sumnjiv nuklearni program više nije mogao da se brani.
“Galaksija”, jul 1986.U Jovanovićevim tekstovima u NIN-u nalazi se i trag o tome ko je i kada prvi put pomenuo reč „moratorijum“ u vezi sa nuklearkama. Bio je to Dejan Dimov, savetnik Privredne komore Jugoslavije i član štaba beogradskih „Zelenih“.
„I tog časa, sećam se, zavladao je tajac i šok u onoj velikoj sali Palate Federacije koja je predviđena samo za prvorazredne političke skupove i odluke“, napisao je tada Jovanović.
Francuski partneri
Palata Federacije danas nosi naziv Palata Srbija, i u istoj sali gde je prvi put pre četiri decenije spomenuto uvođenje moratorijuma pre nekoliko dana potpisan je dokument koji bi mogao da dovede do njegovog ukidanja.
Naime, 29. avgusta ove godine, prilikom posete predsednika Francuske Emanuela Makrona, ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović potpisala je Pismo o angažovanju za procenu potencijala za razvoj civilnog nuklearnog programa u Srbiji, u okviru Memoranduma o razumevanju Francuske elektroprivrede (EDF) i Vlade Srbije.
Ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović i izvršni direktor EDF grupe Gzavije Irsa na potpisivanju Memoranduma o razumevanju između EDF-a i Vlade Srbije, 29. avgusta 2024.Istovremeno, Ministarstvo energetike pripremilo je nacrt zakona, koji je trenutno na javnoj raspravi, a koji predviđa i suspendovanje moratorijuma na izgradnju nuklearki. Nacrtom Zakona o energetici, koji je pripremilo Ministarstvo energetike, u članu 103. predlaže i program razvoja nuklearne energije.
A prvi korak ka izgradnji nuklearke zapravo se dogodio u aprilu ove godine u Jelisejskoj palati. Prilikom posete predsednika Aleksandra Vučića Francuskoj potpisan je Memorandum o razumevanju između Vlade Srbije i EDF-a o uspostavljanju saradnje u energetskoj tranziciji.
Nacionalni energetski i klimatski plan
U međuvremenu, u tom pravcu „razvoja civilnog nuklearnog programa“ bilo je još nekoliko međukoraka. Jedan od njih je Nacionalni energetski i klimatski plan, koji je Vlada Srbije usvojila u julu ove godine, a kojim se nuklearna energija uvodi kao jedan od scenarija za razmatranje. Kako se navodi u ovom strateškom planskom dokumentu, razmatra se „uvođenje nuklearnih elektrana kapaciteta do 1.000 MW u elektroenergetski sistem Srbije nakon 2040. godine, kako bi se podržao put dekarbonizacije do 2050. godine“.
Nuklearna elektrana “Golfech”, južna FrancuskaU studiji se meri i uticaj različitih scenarija na bruto domaći proizvod (BDP), odnosno sve ono što građani i privreda stvore za godinu dana. Tako se navodi da će scenario koji podrazumeva veći udeo obnovljive energije dovesti do većeg povećanja BDP-a u odnosu na scenario koji predviđa manji udeo obnovljive energije. Pozitivne promene na privredni rast uočavaju se do 2030, „nakon toga, pozitivna promena postaje agresivnija do 2045. godine (malo oscilira između 1,7 i 2,2%) i pokazuje neznatni pad između 2045. i 2050. godine“.
U ovom scenariju, tokom celog vremenskog horizonta BDP raste za više od 1,2% u odnosu na scenario u kome je udeo obnovljive energije manji. Međutim kad se u taj scenario (veći udeo obnovljivih izvora energije) nakon 2040. godine uvede i nuklearna opcija, to će dovesti do „konstantnog umerenog usporavanja zbog novonastalih troškova korišćenja nuklearne energije“, navodi se u ovom strateškom dokumentu. Dakle, ukoliko Srbija 2040. godine bude imala nuklearku, BDP će ići silaznom putanjom.
„Uopšte posmatrano, korišćenje nuklearne energije jeste skuplje (uključujući operativne troškove i troškove izgradnje), pa uvođenje ove skuplje tehnologije, zajedno sa ambicioznim ciljevima ublažavanja, u određenoj meri ograničava rast BDP-a“, navodi se u nacionalnom energetskom i klimatskom planu.
Pronuklearni aktivisti u Berlinu, aprila 2023.Dodaje se i to da scenario uvođenja nuklearki dovodi i do blagog porasta nezaposlenosti na srednjeročnom i dugoročnom nivou do 2045. godine. Ipak, ukupan uticaj na smanjenje zaposlenosti je relativno mali (0,4%).
„Nuklearna opcija predstavlja skupu alternativu, uglavnom zbog troškova izgradnje, operativnih troškova i troškova održavanja“, navodi se u ovom dokumentu.
Cena nuklearki
A koliko izgradnja nuklearke košta moglo je da se vidi na stručnoj raspravi „Nuklearne elektrane u energetici Srbije“ koja je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) održana u novembru 2022. godine.
Kako je tada izneo Miodrag Mesarović, redovni član SANU, u Mađarskoj je to investicija od 12,5 milijardi dolara za instalisanu snagu od 2.400 megavata. U Belorusiji za isti kapacitet cena je tada procenjena na 11 milijardi dolara, dok je za dvostruko veću instalisanu snagu u Turskoj dvostruko veća i cena – 22 milijarde dolara. Nuklearna elektrana „Hinkley Point“ u Velikoj Britaniji, snage 3.200 megavata, koju grade Kinezi, košta oko 28 milijardi dolara, rečeno je tada.
Nuklearne elektrane u svetuPredsednik Aleksandar Vučić rekao je nedavno da bi izgradnja četiri modularne nuklearne elektrane Srbiju koštala oko 7,5 milijardi evra. O kolikim parama je reč svedoči i podatak da to čini više od 10% BDP-a.
Ako su nuklearke tako skupe, i u početku negativno utiču na BDP, zašto se, onda, grade? Šta su argumenti „za“ nuklearke? Oni su danas isti kao krajem sedamdesetih godina.
Argumenti „za“
One, kao i proizvodnja struje iz uglja, na primer, predstavljaju baznu energiju koja je stabilna, za razliku od obnovljivih izvora energije (sunce, vetar, voda) koji su nestabilni. Odnosno, sunca i vetra nema uvek, zato i stabilno snabdevanje strujom iz zelenih kilovata teško da je moguće bez nuklearne jednačine, kao baze. Pogotovo ako se zna da se do 2050. godine u Evropi ukida proizvodnja struje iz uglja. Taj plan deo je i srpskih elektroenergetskih strateških dokumenata, poput Nacionalnog energetskog i klimatskog plana.
Takođe, nuklearke su manje osetljive na promene cena goriva. Uz to, neophodna je manja količina svežeg goriva, a faktor iskorišćenja snage veći je nego u elektranama na promenljive obnovljive izvore. Uz to, prilikom izgradnje nuklearki, na primer, zahvata se mnogo manje zemljišta nego što je potrebno za izgradnju termo ili solarne elektrane.
Vetro turbine i nuklearka u AntverpenuTakođe, nuklearke su jedini bazni energetski izvor koji ne proizvodi CO2, ne emituje gasove staklene bašte i može efikasno da zameni termoelektrane na ugalj, koje bi trebalo da prestanu da postoje 2050. godine.
Ipak, u troškove proizvodnje spadaju i troškovi zbrinjavanja radioaktivnog otpada i razgradnje nuklearne elektrane nakon isteka radnog veka nuklearke. I to je jedan od rizika koji takođe mora biti razmatran pre nego što se Srbija upusti u realizaciju takvog energetskog poduhvata. Pre toga moraće da se urade detaljne analize.
U tom pravcu, Ministarstvo energetike je 18. juna raspisalo tender za Izradu preliminarne tehničke studije radi razmatranja mirnodopske primene nuklearne energije u Republici Srbiji. Prema tenderskoj dokumentaciji, resorno ministarstvo insistira na tome da ova studija obezbedi temeljnu komparativnu i kredibilnu opcionu analizu dostupnih tehnologija na tržištu, uključujući male modularne reaktore (SMR) kao i reaktore konvencionalnog tipa, i razmotri najbolje raspoložive nuklearne tehnološke opcije za Republiku Srbiju.
Zaposleni u reaktorskoj hali na utovaru goriva tokom remonta u nuklearnoj elektrani Dukovani, ČeškaVrednost ovog posla je 14,16 miliona dinara. Navodi se i da nuklearna energija može da obezbedi stabilno snabdevanje električnom energijom sa niskim sadržajem ugljenika.
Rizici
Ipak, u komentarima sa javne rasprave (a izveštaj je javno dostupan na sajtu resornog ministarstva) navodi se da će „za nuklearnu centralu biti potrebno iškolovati nekoliko hiljada stručnjaka, ali isto tako će i kompletna privreda biti dramatično napregnuta i usmerena na pokušaj uključivanja u projekat nuklearne centrale čime će sasvim izvesno biti ozbiljno onemogućeno da se ista ta privredna društva usmere ka novim tehnologijama drugog tipa“.
U drugom komentaru se napominje da je „za eventualno razmatranje izgradnje nuklearnih elektrana prepreka postojeći zakon o zabrani njihove izgradnje koji je nužno ukinuti, prvenstveno zbog potrebe ponovnog školovanja kadrova za ovu oblast zbog potreba zaštite od zračenja, koje postoje nezavisno od izgradnje nuklearne elektrane u Srbiji“
Kao jedan od rizika u komentarima sa javne rasprave navodi se i to da će ova mera „sasvim izvesno istisnuti aktivnosti mnogih malih i srednjih preduzeća u oblasti novih obnovljivih izvora energije, iscrpiće ogroman deo budžetskih sredstava i onemogućiti ozbiljne zahvate u oblastima energetske efikasnosti“. Dodaje se i to da će ova mera dramatično povećati uvoz „jer je sve povezano sa nuklearnom energijom direktno i nedvosmisleno uvoz“.
Nuklearna elektrana Dukovani u Češkoj sa crkvom izgrađenom pored njeU jugoslovenskom nuklearnom planu, kao jedna od mogućih lokacija za izgradnju nuklearke spominjala se lokacija između Smedereva i Kovina na Dunavu. Ista lokacija na stručnim skupovima spominje se i danas.
Tokom skoro četiri decenije promenile su se i nauka i zemlja i privreda i vlast, ali su, čini se, argumenti za i protiv u načelu ostali isti. Ali su se promenili i mediji, pa je gotovo nemoguće i jedne i druge argumente naći na jednom mestu.
U medijskoj fisiji nejasno je treba li nam struja zasnovana na cepanju atoma. Nejasno je „vuče li nuklearke sam đavo“, što bi rekli protivnici nuklearki krajem sedamdesetih, ili je to „energija za večna vremena“, što bi rekao Pavle Savić? Jasno je jedino, rečnikom fizike, pre svih strateških planskih dokumenata i zakona koji su u proceduri: neophodna je fuzija argumenata „za“ i „protiv“.
Srbija na sajmu u Sjamenu – ugovoren izvoz rakije i tartufa u Kinu
U Sjamenu je svečano otvoren 24. međunarodni Sajam investicija i trgovine. Reč je o najvećoj manifestaciji tog tipa na svetu, koja će i ove godine okupiti predstavnike nekoliko hiljada kompanija iz oko sto država sveta. Među njima je i Srbija, koja na sajmu ima svoj nacionalni paviljon. Na samom početku Sajma potpisana su tri ugovora o izvozu prehrambenih proizvoda u Kinom, među kojima su rakija i tartufi.
Sjamen, jedna od glavnih luka na obali Južno-Kineskog mora, 24. put je domaćin privrednicima, investitorima i predstavnicima zemalja na Sajmu investicija i trgovine.
Centralna tema ovogodišnje manifestacije je – “Investiranje povezuje svet”, a na nacionalnom paviljonu Srbija će investitorima predstaviti svoje potencijale.
Za razliku od prošlog sajma, kada se Srbija kao počasni gost predstavila sa četiri važna projekta, ove godine ima drugačiji nastup.
Centralna tema biće promocija Sporazuma o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine, koji je stupio na snagu 1. jula ove godine.
Privlačenje malih i srednjih kineskih preduzeća
Glavni cilj nastupa u Sjamenu, kako ističu u srpskoj delegaciji, jeste da se privuku mala i srednja preduzeća iz Kine i da im se pojasni investiciona klima u Srbiji.
Zato će tokom četiri dana sajma svi zainteresovani moći da razgovaraju sa predstavnicima Ministarstava privrede i trgovine, ali i sa privrednicima koji će im objasniti kako sporazum o slobodnoj trgovini funkcioniše u praksi.
“Ove godine akcenat stavljamo na investicione prilike nastale kao rezultat potpisanog sporazuma o slobodnoj trgovini koji stvara ambijent za uvoz sirovina i polugotovih proizvoda iz Kine pod povoljnim uslovima koje bi zatim transformacijom u gotove proizvode uz dodatak vrednosti preko 51 posto koje bi dalje mogli da izvozimo na tržišta sa kojima Srbija ima potpisane slične sporazume”, ističe Andrijana Mesarović, ministarka privrede.
To su, dodaje, zemlje Evropske unije, EFTE, CEFTE, Turska, Velika Britanija, Evroazijska unija, Egipat, a uskoro i Ujedinjeni Arapski Emirati.
Ugovoren izvoz rakije i tartufa
U realizaciju planova krenulo se po svečanom otvaranju paviljona. Predstavnici Ministarstva privrede potpisali su tri komercijalna ugovora o izvozu prehrambenih proizvoda iz Srbije u Kinu, među kojima su rakija i tartufi.
Delegaciju iz Srbije u nastavku dana, između ostalog, očekuje i niz važnih sastanaka. Između ostalog sa guvernerom pokrajine Fuđen, kao i sa predstavnicima građevinske kompanije CRBC.
Otvorena šesta auto-moto berza u Novom Sadu FOTO
