Sedeo sam kao mladić koji je tek završio glumačku akademiju i ne zna kud će, u jednom poznatom beogradskom klubu, kada mi je prišao čovek i rekao kratko: „Ja sam Goran Paskaljević”. To mi tada ništa nije značilo, ćutao sam. Pitao me je da igram u njegovom filmu i odmah sam pristao, ali sam posle tri dana, te sedamdeset pete, dobio ulogu Gavrila Principa u „Atentatu u Sarajevu” i javio mu da moram da prihvatim ulogu u delu svetske produkcije. Rekao je na to: „Čekam te”. Na sreću, sačekao me. U mom srcu, mladić iz „Čuvara plaže u zimskom periodu” jeste moja prva filmska uloga, jer sam tek tada ozbiljno počeo da se bavim glumom. Rad sa Goranom Paskaljevićem i dalje potom, u filmu „Pas koji je voleo vozove”, definitivno je ostavio pečat na moju karijeru, rekao je Irfan Mensur na početku razgovora nakon otvaranja Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije.
Glavni glumac Paskaljevićevog prvog filma, koji je na početku prikazan u čast festivalske nagrade koja nosi ime reditelja, ali i predsednik stručnog žirija, Mensur je svečano otvorio festival LIFFE. Sa setom nam je ispričao i anegdote sa prvih snimanja: „Sećam se kako smo trčali za Svetlanom Bojković, koju je Goran odabrao u svom drugom filmu (’Pas koji je voleo vozove’) od sedam vrsnih glumica na kastingu za ulogu zatvorenice koja beži iz voza. Tražili smo je svi nakon snimanja te scene po šumi kad smo je iznenadno ugledali na brdu, jer u tom kadru, posle instrukcije ’Beži’ nije čula’Stop’.. Shvatali smo ozbiljno glumački zadatak, a Bojkovićeva je za tu ulogu dobila i ’Zlatnu arenu’ u Puli. Nas dvoje se i danas, u pauzama između scena i predstava u matičnom pozorištu JDP, podsećamo trenutaka provedenih sa najvećim jugoslovenskim rediteljima. U to vreme bila je privilegija i poznavati Gorana Paskaljevića.”
U gotovo pet decenija karijere, tumačili ste više od 120 filmskih i 70 pozorišnih uloga. Da li se radujete nekoj novoj?
Nakon što sam se predao ulozi moćnog političara Selimira u nedavnoj Savinovoj pozorišnoj adaptaciji „Razvojnog puta Bore Šnajdera”, pozvao me je i veliki filmski reditelj Lordan Zafranović, govoreći da ima jednu fantastičnu scenu za mene, to jest, nemalu, ali efektnu ulogu u filmu „Djeca Kozare”. Bez pogovora pristajem. No, Lordan mi onda namenjuje veću ulogu, upravnika Crvenog križa u Zagrebu i nadam se da sam opravdao poverenje. Jer, jedva čekam da uskoro vidite to filmsko ostvarenje. Biće to praznik za poklonike filma, jer u životu u ruci nisam držao takav scenario.
U jednom trenutku glumačke karijere, počeli ste i da se bavite pozorišnom režijom. Iza sebe imate kao reditelj, nekad i scenarista, više od 30 predstava. Da li ste ikada nameravali da glumačku karijeru zamenite rediteljskom?
Nikada. Ja sam pre svega glumac. Počeo sam da režiram 1988. godine „Kabare Irfana Mensura” na nagovoru Laneta Gutovića. Posle su usledile „Plava ptica”, „Nižinski”, predstave u niškom pozorištu, Vršcu, Mostaru i u zaječarskom pozorištu „Zoran Radmilović” gde sam režirao i „Putuj, glumče”, projekat koji je obišao Srbiju… Nisam profesionalni, odnosno režiser po pozivu, već režiram kada se vežem za neki tekst. Ja se zaljubljujem u delo. Ne glumim u predstavi koju režiram. Posebno sam se posvetio dramatizaciji i režiji „Ane Karenjine” na teatarskoj sceni u Nišu, za koju sam predložio glumicu Draganu Mićalović. Mislim da je predstava postigla uspeh zato što sam delu koje smatram ženskim „Hamletom” posvetio dve godine. Prvo dugo radim na nekoj drami, a onda je predložim pozorištu.
Već dve decenije ste i profesor na katedrama glume. Čemu pre svega podučavate studente?
Na prvom mestu ih učim zanatu. Zabranjujem im da koriste reči umetnost i umetnici kada je u pitanju gluma. Jer, te reči su mnogi dezavuisali i „prikačili” uz svoja zanimanja, te su tako nastali i estradni umetnici. Da li je svaki slikar ili pijanista umetnik, da li je umetnost svaka kompozicija koju neko izvede? Moraju da znaju da se mi bavimo kreativnim poslom da bismo dosegli umetnost… Lično, možda sam to uspeo dva ili tri puta u karijeri. Studenti moraju da nauče zašto i kako izlaze na scenu, šta na njoj rade i kako je napuštaju. Kao i to da gluma nisu leptirići u stomaku, već je to krvav i pametan rad.
Kako onda iz ugla umetnosti vidite našu kulturnu scenu danas? Da li čitate?
Mislim da se u kulturi kod nas u poslednjih pola veka ništa nije promenilo i da ona nikada nije bila u prvom planu. Umesto da, kao i sport, bude zastava jedne nacije i da se shvati da je ona moćnije oružje od tenkova i aviona, jer povezuje i preporučuje. Pozorište u Srbiji zadržalo je, ipak, svoj nivo. Što se filma tiče, neki su osujećeni da rade, a neki su zauvek otišli kao Goran Paskaljević. Stižu, doduše, mladi autori, koji naš film boje svojim bojama. Danas veliki režiseri poput Grlića, Markovića i Điđe Karanovića treba ponovo da se stvore. Što se knjiga tiče, često mi se desi da kad počnem da čitam brzo pomislim da je potrošen papir. Šteta što ozbiljne izdavačke kuće nemaju „kuće-sestre” kojima bi prepustile da štampaju dnevnu, jeftinu i beznačajnu literaturu.
Kako danas gledate ne vreme? Imate li više slobodnih trenutaka otkako ste zvanično u penziji? Verovatno birate uloge koje vas ne opterećuju?
Ja ne znam šta znači reč penzija. Tačnije, mislim da je onaj ko taj pojam prihvati sklon samouništenju. Ne postoji trenutak, čak i kad sam potpuno sam, da nešto bar ne smišljam. Moj život je isplaniran, kao i svako moje jutro, veče. Kad se nešto neplanirano desi nervozan sam i izmislim neku obavezu da ublažim nezadovoljstvo. Odem na pijacu i kupujem nepotrebne stvari, da nemam praznog hoda. Nikada nisam zakasnio, čak često u šali kažem „Izvinite što sam tačan”, a kolege su me zvale i Nemac, jer sam uvek dolazio spreman na glumačke zadatke. Najzad, postoje oni za koje sve to radim, a to su moji sinovi, sada i unuci. Od njih, kao i od studenata, danas učim, upijajući mladalačku energiju i adrenalin. Nemam vremena da gledam na vreme.
.jpg)
