Pesnik Nebojša Vasović dobitnik je “Disove nagrade” za 2025. godinu, saopštila je Gradska biblioteka “Vladislav Petković Dis” iz Čačka.

Žiri nagrade je ocenio, između ostalog, da je Vasović “elementarni, iskonski pesnik, da peva kao da prvi put vidi svet, sa onom autentičnom pesničkom začudnošću i naivnošću”, kao i Dis (1880-1917).

“Zar nije paradoks i Vasovićevo oružje kojim se dosledno bori (ne samo u poeziji) protiv književnosti, koja ume da bude i starmala i preozbiljna i odviše patetična, jednom rečju: slaba”, stoji u odluci.

Žiri su činili pored predsednika Milivoja Nenina, Miroslav Maksimović i Aleksandar Kostadinović.

Kraljevčanin Vasović je diplomirao na Filološkom fakultetu na Grupi za jugoslovenske književnosti sa opštom književnošću, u Beogradu je radio kao pisac, urednik, književni kritičar, a od 1988. godine živi u Torontu.

Autor je više desetina knjiga poezije, eseja, kritika i dnevnika, njegova poezija je zastupljena u mnogim antologijama, a prevođena je na španski, engleski, francuski, švedski, poljski, rumunski, mađarski, slovački, slovenački, makedonski i turski jezik.

Agresija NATO alijanse na Srbiju, odnosno tadašnju SR Jugoslaviju, počela je 24. marta 1999. godine u večernjim satima, bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom 78 dana agresije ubijen je 1.031 pripadnik Vojske i policije, a poginulo oko 2.500 civila, među njima 89 dece. Ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca, a 25 osoba vodi se kao nestalo.

Kako je svetskoj javnosti predstavljeno, razlog agresije bila je situacija na Kosovu i Metohiji, odnosno teška humanitarna kriza na tom prostoru, a naredbu za napad dao je Havijer Solana, tada generalni sekretar NATO, generalu SAD Vesliju Klarku.

Kao izgovor za agresiju NATO iskorišćeni su događaji u Račku, 15. januara, a onda i neuspeh navodnih pregovora vođenih u Rambujeu i Parizu. Pošto je Skupština Srbije potvrdila da ne prihvata odluku o stranim trupama na svojoj teritoriji, uz predlog da Ujedinjene nacije nadgledaju mirovno rešenje na Kosovu i Metohiji, NATO je započeo vazdušne udare.

A šta se stvarno desilo? Na KiM se dogodila serija terorističkih akata koje je počinila takozvana OVK, kako protiv snaga bezbednosti Srbije i SRJ, najviše policije, tako i protiv brojnih civila, ne samo Srba nego i Albanaca, objekata infastrukture, srpskih svetinja takođe.

Prema prvom saopštenju Generalštaba Vojske Jugoslavije, 24. marta oko 20.45, u prvom naletu gađano je više od 20 objekata. Prvi projektili pali su na kasarnu u Prokuplju u 19.53. Sledio je napad na Prištinu, Kuršumliju, Batajnicu, Straževicu. NATO je započeo bombardovanje sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji.

Tokom 11 sedmica agresije gotovo da nema grada u Srbiji koji se nije našao na meti. Operacija je nazvana “Milosrdni anđeo”. NATO je izvršio 2.300 udara i bacio 22.000 tona projektila, među kojima 37.000 zabranjenih kasetnih bombi i onih punjenih obogaćenim uranijumom.

Athanasios Gioumpasis

Po nalazima odgovarajućih službi Srbije, do 10. juna zabeleženo je 18.168 avio preleta. Po NATO izvorima, naleta je bilo 38.004, od toga 10.484 vatrenih dejstva, dok su ostalo bila izviđanja, avaksi i slično. U dejstvima je na početku učestvovalo dnevno oko 70 borbenih aviona, da bi docnije taj broj bio i oko 400 svakodnevno.

Osim napada sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, operacije su izvršavane i iz baza u zemljama Zapadne Evrope i iz SAD.

Razorena zemlja

Uništen je veliki deo infrastrukture u zemlji, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Sve zajedno, procenjuje se, oko 50 odsto proizvodnih kapaciteta Srbije.

Razoreno je ili oštećeno oko 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.

Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje. Bombardovane su rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, što je imalo i nesagledive ekološke posledice. NATO je upotrebio, navodno prvi put, takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema. Razorena je ambasada Kine u Beogradu 7. maja 1999.

Zgrada RTS u Beogradu uništena je 23. aprila. Poginulo je 16 osoba i isto toliko ranjeno. Zgrada Televizije Novi Sad razorena je 3. maja 1999, na Međunarodni dan slobode medija. O materijalnoj šteti koja je naneta tokom NATO agresije izneti su različiti podaci. Tadašnje vlasti u Beogradu procenile su štetu na približno stotinu milijardi dolara, a grupa ekonomista G17 procenila je štetu na 29,6 milijardi ondašnjih dolara.

NATO je negirao da je imao gubitaka, a iz Beograda su dolazile tvrdnje da je oboreno više desetina letelica. Ruska agencija APN objavila je da je NATO izgubio više od 400 vojnika i preko 60 letelica, dok je američki predsednik Bil Klinton naveo u govoru 10. juna 1999. da NATO nije imao žrtava.

Georges MERILLON / Getty

U Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu čuvaju se ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica, krstarećih projektila. Letelica F 117, takozvani “nevidljivi” prethodno simbol superiornosti američke tehnologije, završila je u njivi u ataru sremskog sela Buđanovaci.

Vojnom agresijom na Srbiju, navodno zbog situacije na KiM, prećeno je gotovo deceniju ranije, zapravo od samog početka krize na prostoru bivše Jugoslavije, a aktivno je pripremana tokom 1998.

U knjizi “Moderno ratovanje” Vesli Klark nije krio da je, kako se izrazio, planiranje agresije NATO protiv SRJ “sredinom juna 1998. uveliko bilo u toku”.

Sporazum sa Holbrukom

Odluku o usvajanju naredbe za aktiviranje snaga Savet NATO doneo je 12. oktobra 1998.
Sutradan, Slobodan Milošević potpisuje sporazum sa Ričardom Holbrukom. Predviđeno je smanjenje broja pripadnika Vojske Jugoslavije na prostoru Kosova i Metohije na broj s početka 1998. Dogovoreno je takođe da posmatrači OEBS nadgledaju mirovni proces na KiM. Određeno je pritom da ne može biti odgovornosti nikoga za krivična dela u vezi sa događanjima na KiM.

Nezavisno od sporazuma, po sastanku Saveta NATO 30. januara 1999, zvanično je objavljeno da je NATO spreman da pokrene udare protiv SRJ. Samoj agresiji prethodilo je dodatno raspoređivanje NATO trupa u Albaniji i Makedoniji. Potom su inscenirani takozvani pregovori u Rambujeu i Parizu od 6. februara do 19. marta. Delegacija SRJ konačni ponuđeni tekst nije potpisala.

Usledio je još jedan teatralni dolazak Ričarda Holbruka u Beograd 22. marta na razgovor sa Slobodanom Miloševićem, kao manifestacija navodnih dobrih namera za međunarodnu javnost. Ni sama Medlin Olbrajt, glavni arhitekta vojne agresije na Srbiju, nije krila da je stepen zahteva upućivanih Beogradu sve vreme rastao, do nivoa koji je bilo nemoguće prihvatiti.

Anadolu / / Getty

Po Vladislavu Jovanoviću, najave bombardovanja postojale su desetak godina unazad, još od vremena kada je Bob Dol u Prištini obećao nezavisnost. Bil Klinton, ondašnji predsednik SAD, delegaciji američkih Srba i sam je naknadno izjavio, da ono što je zahtevano od Miloševića ni on ne bi potpisao. Slično se izrazio i Henri Kisindžer.

Bez dileme, agresija 19 članica NATO na Srbiju odnosno SRJ, dogodila se sa ciljem otimanja Kosova i Metohije od Srbije i bila je to vazdušna podrška terorističkoj OVK, koja je do tada već počinila nebrojene zločine. Bil Klinton, tadašnji predsednik SAD, iste večeri je govorio o potrebi “zastrašivanja Srbije i Jugoslavije” i “uništenju vojnih kapaciteta Srbije”, da se ne bi, kako je rekao “preduzimale akcije protiv kosovskih Albanaca”.

Toni Bler, premijer Britanije, izjavio je da je agresija NATO-a preduzeta jer je to tražio “narod Kosova” pod čim je on, kako je otvoreno rekao, podrazumevao Albance.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju objavio je 27. maja 1999. u jeku agresije na SRJ, optužnicu i izdao naloge za hapšenje Slobodana Miloševića, Milana Milutinovića, Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića i Vlajka Stojiljkovića, zbog navodnih zločina na Kosovu.

Do obustave agresije NATO došlo je posle potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma kod Kumanova 9. juna 1999. Tri dana po potpisivanju Vojno-tehničkog sporazuma kod Kumanova 9. juna 1999. započelo je povlačenje snaga Srbije odnosno SRJ sa Kosova i Metohije. Sporazum je odredio uspostavljanje misije Ujedinjenih nacija, UNMIK.

Havijer Solana, tadašnji generalni sekretar NATO-a 10. juna 1999. izdao je naredbu o prekidu bombardovanja.

Poslednji projektili pali su 10. juna u rejonu sela Kololeč, kod Kosovske Kamenice, u 13.30, i na kasarnu u Uroševcu oko 19.35. Bio je to 79. dan NATO agresije na Srbiju, odnosno SRJ. Savet bezbednosti OUN je tada usvojio Rezoluciju 1244. U sastavu misije KFOR na Kosovo i Metohiju je upućeno 37.200 vojnika.

Vrhunac čitavog procesa bilo je jednostrano proglašenje nezavisnosti “Kosova” 17. februara 2008, koje su priznale zemlje koje su učestvovale u agresiji na Srbiju 1999. godine.