Olga-Lola Ninković,

diplomirani psiholog i psihoterapeut

Šamar bez otiska, ponižavanje kao odraz karaktera, izolacija kao tradicionalna vrednost, ljubomora kao odraz ljubavi i druga slična ponašanja često se ne prepoznaju kao nasilje. Ovakvi postupci, iako se dešavaju u intimnom prostoru i uglavnom tolerišu, nisu društveno prihvatljiva norma. Doživljaj nasilja je individualno opredeljen, kako iz ugla žrtve, tako i posmatrača. Iz ugla žrtve govorimo o kapacitetima za prevladavanje, trpljenje, odnosno otpornosti, a iz ugla posmatrača o kapacitetima za razumevanje i empatiju. Ako za neku žrtvu kažemo da se „dobro nosi sa svojom situacijom”, to je i dalje nasilje i ne ostaje bez posledica.

Zdravlje i nasilje: Posledice nasilja su kompleksne, često se ne manifestuju kao modrice, opekotine i druge vidljive telesne povrede. Zbog povezanosti nervnog sistema sa celim organizmom, nasilje izaziva poremećaje i u fizičkom i psihičkom zdravlju. Zdravstvene tegobe tumačimo kao distrakciju sa emocionalnog bola. Većini žrtava prihvatljivije je da ih boli telo, nego duša, što je i društveno prihvatljivije, jer su predrasude o mentalnom zdravlju još uvek sveprisutne u društvu u kojem živimo. To je razlog što se žrtve obično prvo, a nekada i samo, zbog fizičke tegobe, javljaju za lekarsku pomoć u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Na taj način psihičke tegobe, kao i sam uzrok fizičkih zdravstvenih tegoba često ostaju neprepoznati. U telu nastaju promene kao posledice intenzivnog stresa i čine da autonomni nervni sistem (ANS) bude u stanju povišene aktivacije veći deo vremena, pa i dugo nakon što sama opasnost prođe. Na taj način organizam se iscrpljuje, što ga čini sklonim oboljenjima, među kojima su najčešća gastrointestinalna oboljenja, oboljenja štitne žlezde, visok krvni pritisak, kožne bolesti i druge. Mnoge studije potvrđuju uzročno-posledičnu vezu između zdravlja i nasilja, uključujući i potencijal obolevanja od kancera, kardiovaskularnih problema, dijabetesa, problema sa plućima, a poznata je i povezanost izloženosti dece nasilju u porodici i javljanja astme.

Za adekvatno zbrinjavanje posledica nasilja i pomoć žrtvi potreban je multidisciplinarni pristup koji uključuje primarnu zdravstvenu zaštitu, socijalnu zaštitu, psihološku i/ili psihijatrijsku pomoć. Fizičko nasilje, uz koje se često javlja i seksualno (neželjen seksualni odnos) u okviru partnerskih odnosa, najteža je vrsta nasilja u smislu posledica. Takvu vrstu nasilja lakše je identifikovati i češće se prijavljuje. Međutim, ne treba zaboraviti da je ta vrsta nasilja bez izuzetka praćena i psihičkim nasiljem. Teži oblik fizičkog nasilja i započinje psihičkim nasiljem, a čine ga najčešće sledeća ponašanja: vređanje, kritikovanje, ponižavanje, ograničenje socijalnih kontakata, uskraćivanje finansija, emocionalne ucene, zastrašivanje i pretnja fizičkom silom, pasivna agresija u smislu ignorisanja, ćutanja, ljutnje i slično.

Ovakvo ponašanje i same žrtve teže prepoznaju kao stvarnu pretnju svom mentalnom i fizičkom zdravlju. One znaju da ovi oblici ponašanja nisu u redu, ali iz osećaja bespomoćnosti koji je posledica samooptuživanja „to je moj izbor” žrtva bira da ove situacije tretira kao manje ugrožavajuće, čime normalizuje psihičke oblike nasilja.

„Prljav veš”: Ovakvom mehanizmu (ne)suočavanja pogoduju društveni stereotipi, kako se u partnerskom i bračnom odnosu nešto mora i trpeti, da se „prljav veš” ne iznosi iz kuće, da su muškarci po prirodi takvi, da je ženina uloga da se žrtvuje za opstanak porodice i slično. Ukoliko je žrtva i sama odrastala u nasilju, njoj je život bez nasilja nepoznat, pa samo nastavlja da koristi od ranije stečene mehanizme odbrane i preživljavanja. Veruje da je to njena sudbina i da ništa povodom toga ne može da učini. Taj osećaj naučene bespomoćnosti je osnovni razlog zašto žrtve teško raskidaju nasilni odnos i ne prijavljuju ga, zašto čak ni najbližim osobama ne govore o onome šta im se dešava i šta osećaju.

Većina žrtava oseća se zarobljeno u nasilnom odnosu, jer im se čini da ništa što urade ne može da utiče na situaciju.

Na primer, suprug počinje da kritikuje njene prijatelje i da bi izbegla svađu, žrtva bira da ćuti na kritike. Sledeći korak nasilnika je izolacija žrtve od prijatelja. Ona u početku pokušava da održi kontakt, ali dolazi do još većih svađa, ucena, pretnji, pa žrtva bira „mir u kući” i udaljava se. Ipak, nasilnik se i dalje ponaša nasilno. Nakon prijatelja, obično sledi izolacija od porodice. Naučena bespomoćnost, koju prati osećaj krivice za izbor pogrešnog partnera, odgovor je na često postavljeno pitanje zašto žrtve ćute. Žrtve se ipak usude da raskinu nasilni odnos u situacijama kada im je ugrožen život ili život bliske osobe, najčešće deteta.

Zdrava ljubav: Žrtve i nasilnici skloni su da svoj odnos definišu kao nezdravu ljubav, ali ipak ljubav. Zdrava ljubav podrazumevala bi odnos u kojem dominiraju poštovanje, razumevanje, tolerancija i nežnost, te sklonost da se problemi rešavaju razgovorom, da se prepoznaje i odreaguje na potrebe onog drugog. Nezdrava ljubav bio bi odnos u kojem dolazi do učestalog ili povremenog nasilja. U nezdravom odnosu periodi bez nasilja poznati su i kao „faza medenog meseca” i mogu da se prepoznaju kao ljubav. Žrtve pristaju na takvo iskrivljeno poimanje ljubavi da bi opravdale svoj ostanak u nasilnoj vezi. Nasilničko ponašanje, dakle, ima faze nasilja i „medenog meseca”, što predstavlja veoma moćnu spregu za uništavanje samopouzdanja i samopoštovanja žrtve. Sa takvim urušenim poimanjem sebe, žrtve procenjuju da je odlazak iz nasilne veze opasniji od ostanka u istoj. Uz pretnje, ucene i druge vrste manipulacija jasno je koliko je teško usuditi se napraviti korak napred, pa je svaka pomoć žrtvama koja bi trebalo da bude i sistemska i blagovremena od presudne važnosti. Pružiti pomoć osobi da izađe iz odnosa u kojem je partner „samo ljubomoran” može da znači spasavanje života.

Kampanja „Hemofarma”

Kampanja „Napišimo priču iz početka” kompanije „Hemofarm” se nastavlja, u cilju razbijanja štetnih narativa i stereotipa koji prate devojčice i žene od najranijeg uzrasta. Kampanju podržavaju Društvo psihologa RS, Fondacija „Udružene žene”, „Aquarius”, Udruženje „Nova generacija”, Udruženje roditelja dece obolele od malignih bolesti „Iskra”, „Woman.com Club”, Udruženje građana „Superbrke”, „Hemofarm” fondacija i Centar za primenjenu psihologiju „Nea Psychologia”. Kroz edukativne sadržaje i saradnju sa stručnjacima, kampanja poziva društvo na promenu lošeg narativa, koji normalizuje nasilje, i stvaranje pravednijeg društva.