Posebnu draž kultnoj komediji Tesna koža dala je i legendarna glumica Rahela Ferari. Gošća Begradske hronike, glumica Branka Petrić, napominje da u ovom filmu vidimo Rahelu već pri kraju njene karijere, ali ono što je za nju bilo otkrovenje u monografiji Rahela, to su fotografije na kojima se vidi koliko je bila lepa žena.

„Kada sam ja došla u pozoriše ona je već imala 50 godina. Bilo je to posleratno doba, nije bilo ni garderobe i svi su nekako izgledali starije nego što jesu, s obzirom na to kako se živelo. Ali ove njene slike iz perioda između dva rata, kada je bila glumica u Novom Sadu, školovana u Budimpešti, to je stvarno nešto fascinantno.“

Branka Petrić dodaje i da je žovotni put Rahele Ferari bio prava filmska priča koja bi i kao filmski scenario zvučala neverovatno.

„Mi smo u Jugoslovenskom dramskom igrali predstavu Rahelina kutija. Mirjana Karanović, Nada Šargin i ja smo na osnovu teksta Vlade Petrića i Nikole Jelovca igrali njenu biografiju od mladosti, srednjih godina i starosti“, podseća gošća Beogradske hronike.

Inače, tu celu priču o Raheli Ferari trebalo je da odigra u formi monodrame Dara Čalenić. Tekst je bio za nju napisan, zato su ona i Vlada Petrić, koji je bio profesor na Harvardu, došli iz Amerike. Međutim, ona se razbolela i komad je dodeljen trima glumicama.

Jagoš Marković je tvrdio da je za njega Rahela Ferari bila avangarda. Posebno kada se pogleda cela njena biografija od rođenja, kako je živela, kako je preko noći osedela tokom rata, koliko puta je morala da menja ime, koliko je želela da bude glumica.

„Rahela je igrala sjajne uloge. Recimo u Jegoru Buličovu igrala je Jegorovu suprugu. Ako je lik takav ona je znala toliko sebe da poništi u smislu ženstvenosti i ženske lepote. Govorila je, danas ću biti najveća rugoba,, ali samo u mom glumačkom životu, dok znam da sutra mogu da butem koliko-toliko lepa. U Jegoru Buličovu ona izgleda kao najružniji san, ali sutra će u Pigmalionu biti lepotica u visokom engleskom društvu, u savršenom kostimu, prelepom frizurom i svojim plavim očima, koje tako sjajno izgledaju na sceni“, navodi Branka Petrić.

Rahela Ferari (1911 – 1994.)

Marija Crnobori je negde napisala da je Rahela podseća na neku finu pticu. Ali bila je i duhovita i obična žena. Volela je da obrađuje zemlju, da sama sređuje kuću. Volela je život.

„Milan Dedinac je način na koji je ona pravila uloge nazvao rahelizam, što znači da bilo koji zadatak da dobijete maksimalno ulazite u lik i u svakom izvođenju predstave pokušavaš da nađeš nešto novo i malo drugačije“, ističe Branka Petrić na kraju gostovanja u Beogradskoj hronici.

Jedinstven narativ koji spaja život i delo, proučava vezu između umetnika i prostora, odnosno gradova u kojima je živeo i delovao. O formativnim godinama kontinuiranog kretanja, konstrukciji Balkana prilagođenoj viktorijanskoj sredini, usklađivanju sa pulsom tržišta.

Knjiga o Paji Jovanoviću je skup priča različitih autora o slikaru u vremenskom rasponu od skoro jednog veka. Od kraja 19. veka do naših dana, tačnije do 2024.godine.

„Jedno rešeto istorije kroz koje su svi ovi autori koji su zastupljeni, ima ih veliki broj, dali neki sud o Paji Jovanoviću istovremeno puštajući druge da prosude o njima samima“, navodi prof. dr Igor Borozan, dopisni član SANU.

Prvi tekst u knjizi je iz 1891. razgovor pisca Mite Živkovića sa umetnikom u njegovom pariskom ateljeu za Letopis Matice srpske, koji je predstavljao uvođenje na velika vrata Paje Jovanovića u srpski kulturni prostor. Prvi je predstavljao i ono što se u nauci zove proizvodnja biografije jednog umetnika.

„Samim tim i Paja to svesno radi i pomaže književniku tako što mu daje izabrane spise i dopise, ili kritike njegovih dela iz velikih evropskih časopisa, u pitanju su bili Dejli telegraf i tako dalje, gde zapravo prikazuje sebe kao već etabliranog umetnika, evropski značajnog i važnog. Superstara, da tako kažemo“, dodaje profesor Borozan.
Paja Jovanović je čedo svog vremena, a to je vreme medijskog buma. I mi vidimo, kako mu važno kakav je atelje u kome stvara. Odnosno šta će fotografija njegovog ateljea kazivati.

„Imamo upravo zapis u ovoj knjizi, gde ga posećuje znameniti i ugledni kulturni radnik Milan Savić, i priča kakav je atelje, gde Paja, današnjim rečniko rečeno, ima dupleks. Ili živi na vrhu zgrade, što je i danas veoma popularno, i gde Milan Savić kaže: ‘Da vidiš kakvu baštu ima na vrhu zgrade Paja Jovanović’. Dakle, živi u jednom otmenom, velikom salonskom stanu, koji negde reprezentuje i ovaj prostor gde se danas nalazimo, kao jedan eho, ili moguća rekonstrukcija njegovog stana“, navodi prof. dr Igor Borozan.

Knjiga odabirom tekstova predstavlja i menjanje paradigme prema umetniku. Jedna od dominantnih vizura još od dvadesetih i tridesetih, pa sve do sedamdesetih godina prošlog veka bila je visoki modernizam.

„Da bi generacije kasnije, i tu imamo jedan kvalitetan tekst, naravno, našeg uglednog istoričara umetnosti i reditelja, Đorđa Kadijevića, koji već u skladu sa postmodernizmom posmatra Paju Jovanovića na jedan relaksiraniji način“, dodaje profesor.

Transgeneracijski opseg autora prisutnih u knjizi omogućio je raznovrsnost perspektiva iz kojih je sagledan opus Paje Jovanovića. Memorizacija kakvu su i Paja Jovanović i naša kultura sazlužili.