Od kamenih krugova neolita, preko veličanstvene Rimske imperije i sjaja renesanse, pa sve do razaranja u svetskim ratovima – evropska istorija je beskrajno bogata i slojevita. Imena poput Aleksandra Velikog, Napoleona, Mocarta, Ajnštajna i Julija Cezara odzvanjaju učionicama, enciklopedijama i dokumentarcima. Ipak, ono što je često glasnije od činjenica – jesu mitovi.

Kroz vekove, istorija je bila više od nauke: priča, propaganda, politika i često – greška. U želji da se pojednostave složeni događaji, ulepšaju junaci ili da smisao haosu, oblikovani su narativi koji nemaju mnogo dodira sa stvarnošću. Mitovi se ne stvaraju slučajno – oni zadovoljavaju naše potrebe za simbolima, herojima i negativcima.

Mnoga znanja iz školskih klupa, udžbenika ili popularnih filmova zapravo su zasnovana na legendama, nesporazumima ili namernom izvrtanju činjenica. Neka su nastala iz političkih potreba, neka iz želje da se priče učine atraktivnijima, a neka su jednostavno preživela vekove pogrešnog tumačenja.

Iako imamo potrebu da pojednostavimo kompleksnu prošlost, treba povremeno zastati i zapitati se: da li je ono što znamo – ono što se zaista i dogodilo?

Evo nekoliko najupornijih istorijskih zabluda koje smo učili, ponavljali, prepisivalim, ali retko – preispitivali:

Napoleon je bio nizak

Jedan od najčešćih mitova je da je Napoleon Bonaparte bio „mali čovek s velikim kompleksom”. Istina je da je bio prosečne visine za svoje vreme. Britanski istoričar Endrju Roberts, u svojoj opsežnoj biografiji „Napoleon: A Life”, piše da je francuski vojni lider bio je prosečne visine od oko 1,69 metara, ali da su ga Britanci, tadašnji neprijatelji, iz propagandnih razloga, u karikaturama prikazivali kao patuljka i godinama negovali njegovu sliku kao „malog tiranina”. Ovaj mit je preživeo do danas.

(Printscreen/Youtube)

Vikinzi su nosili šlemove sa rogovima

Slika Vikinga sa šlemovima sa rogovima deo je popularne kulture, ali je potpuno netačna. Arheolozi iz Nacionalnog muzeja Danske jasno navode da nikakvi rogovi nisu pronađeni na originalnim kacigama iz doba Vikinga. Rogati šlemovi potiču iz kostima opera Riharda Vagnera iz 19. veka, a ne sa bojišta Skandinavije.

(Wikipedia/Daderot)

Kolumbo je „otkrio“ Ameriku

Još jedno duboko ukorenjeno verovanje tiče se srednjovekovne slike sveta. Kristofor Kolumbo se često pogrešno predstavlja kao „prvi evropski moreplovac koji je stigao do Amerike“. Premda je njegov dolazak imao ogroman istorijski značaj, arheološki nalazi iz L’Anse aux Meadows u Kanadi, kao i nordijske sage, potvrđuju da su vikinški istraživači, poput Leifa Eriksona, stigli do obala Severne Amerike gotovo pet vekova pre njega. Osim toga, milioni ljudi već su tada živeli na kontinentu, što čitav koncept „otkrića” dodatno dovodi u pitanje.

Aleksandar Veliki je bio grčki nacionalista

Aleksandar Makedonski se često posmatra kao simbol helenske kulture, ali on sam nije bio vođen ideologijom grčkog jedinstva. Njegovo carstvo bilo je mešavina kultura, a kako ističe istoričar Robin Lejn Foks, Aleksandar je rado prihvatao običaje poraženih naroda – nosio je persijsku odeću, ženio se Azijatkinjama i uključivao pripadnike lokalne elite u svoju upravu – što mu je donelo više kritika nego pohvala u samoj Grčkoj.

Kraj Rimskog carstva  

Pad Zapadnog rimskog carstva 476. često se navodi kao „kraj“ Rima. Međutim, Istočno rimsko carstvo, poznatije kao Vizantija, trajalo je još gotovo hiljadu godina, sve do pada Carigrada 1453. godine. Kako piše istoričarka Džudit Herin, Vizantija nije bila samo produžetak Rima, već vitalna i sofisticirana civilizacija sa sopstvenim identitetom.

(Wikipedia)

Marija Antoaneta: „Nemaju hleba, nek jedu kolače”

Ova čuvena rečenica kojom se, navodno, francuska kraljica podsmehivala gladnom narodu – verovatno nikada nije izgovorena. Prvi put se pojavljuje u spisima Žan-Žaka Rusoa, i to deset godina pre nego što je Marija Antoaneta uopšte stigla u Francusku, pa je verovatnije da je postala žrtva političkog spina uoči revolucije.

Njutnu je jabuka pala na glavu

Iako postoji anegdota koja se prenosi s kolena na koleno da je fizičar Isak Njutn otkrio gravitaciju kada mu je jabuka pala sa drveta pala na glavu, nema dokaza za to.

Biograf Ričard Vestfol ukazuje da je inspiraciju možda i dobio gledajući kako jabuka pada – ali priča o udarcu u glavu najverovatnije je rezultat kasnijeg romantizovanja njegove biografije. Priča je verovatno preuveličana da bi objasnila složen naučni koncept na jednostavan način.

Leonardo da Vinči je bio neuspešan slikar za života

Leonardo je danas sinonim za genijalnost, ali se često kaže da je za života bio neshvaćen. Istina je, međutim, da je njegova renesansna slava bila deo njegovog života. Prema rečima Valtera Ajzaksona, autora biografije o Leonardu, on je bio visoko poštovan umetnik i izumitelj, miljenik moćnih italijanskih porodica i kraljeva, uključujući i francuskog vladara Fransoa Prvog.

Borbe gladijatora

Jedan od najkrvavijih mitova odnosi se na gladijatore u starom Rimu. Filmovi i stripovi prikazuju ih kao robove koji se brutalno bore do smrti pred carem i narodom. Međutim, kako navodi nemački arheolog Harald Born, većina borbi nije se završavala smrću.

Gladijatori su bili visoko obučeni borci, često slavne ličnosti svog doba, a njihova smrt bila je skupa – vlasnici nisu želeli da gube ulaganje.

U tom smislu, publika u Koloseumu više je ličila na posetioce modernog sportskog spektakla nego na krvožednu rulju.

Sukob Tesle i Edisona

Još jedan uporan mit tiče se Nikole Tesle i njegovog tobožnjeg sukoba sa Tomasom Edisonom, koji se obično prikazuje kao borba genija protiv korumpiranog biznismena. Iako je sukob između istosmerne i naizmenične struje bio stvaran, sam odnos dvojice naučnika bio je znatno nijansiraniji. Tesla je, u stvari, na početku radio za Edisona i cenio njegovu upornost, dok je Edison Teslu smatrao talentovanim, ali „teškim” karakterom. Rivalstvo je delimično pojačano kasnijim interpretacijama i holivudskim pojednostavljivanjima.

Inke su bile divlja plemena

Mitovi prate i velike civilizacije. Inke se, na primer, često zamišljaju kao divlja plemena koja su neočekivano pala pod naletom malobrojnih španskih konkvistadora. Savremena istraživanja antropologa, poput Čarlsa Mana, otkrivaju da je carstvo Inka bilo izuzetno organizovano, sa sofisticiranim sistemom puteva, administracijom i centralizovanom ekonomijom. Njihov pad bio je posledica složene kombinacije bolesti koje su donele evropske sile, unutrašnjih sukoba i strateških grešaka – a ne puke vojne sile.

Mit o kralju Arturu

U istorijskim mitovima nisu izostavljeni ni srednjovekovni Englezi, kod kojih je mit o kralju Arturu preživeo stotine godina. Iako ne postoje čvrsti dokazi da je Artur ikada postojao kao konkretna istorijska ličnost, njegova figura se razvijala kroz vekove kao mešavina keltskih legendi, hrišćanskih vrednosti i političkih potreba.