Fudbalski klub Partizan predstavio je na stadionu u Humskoj nove dresove za predstojeću sezonu, kojima se obeležava i 80 godina postojanja kluba sa novim tehničkim sponzorom – “Kapom”.
Partizan predstavio nove dresove – povratak brendu “Kapa” i omaž legendama
Fudbaleri Partizana će u novoj sezoni imati tri garniture dresova u tradicionalnoj crno-beloj, potom u bordo-plavoj i beloj boji, koja predstavlja omaž dvema velikim klupskim legendama – Momčilu Vukotiću i Draganu Manceu.
Partizan je već sarađivao sa čuvenim italijanskim brendom – Kapom, od leta 2003. do leta 2010. godine, kada se, posle dve decenije, u Humsku ulicu vratio nemački Adidas. Kasnije je usledila saradnja sa američkim Najkijem, a potom i Pumom.
Tokom sedam godina saradnje Kapa je svake sezone snabdevala Partizan novim dresovima, kako crno-belim, tako i gostujućim bordo-plavim, sivim, crnim i belim garniturama.
“Parni valjak” je u Kapa dresovima 2003. izborio plasman u Ligu šampiona, dok je dve godine kasnije stigao do osmine finala Kupa Uefa (danas Liga Evrope).
Milka Forcan: Verujemo da će novi dresovi doneti i sportsku sreću
Na promociji dresova su govorili generalni direktor kluba Danko Lazović i potpredsednica zadužena za poslovnu politiku Milka Forcan, koja je istakla značaj povratka istorijskom brendu.
Milka Forcan
“U godini velikog jubileja, kada obeležavamo 80 godina postojanja Partizana, okrenuli smo se istoriji kluba i analizirali period od 1945. do danas. Razgovarali smo sa više proizvođača i slušali komentare navijača koji su snažno emotivno vezani za Kapu. Ipak, nismo se vodili samo emocijama – važan faktor bila je i komercijalna strana. Verujemo da će novi dresovi, pored umeća naših igrača, doneti i neophodnu dozu sportske sreće”, rekla je Forcan.
Za razliku od prethodnih godina, sve selekcije kluba, uključujući mlađe kategorije, nosiće identične dresove kao prvi tim.
Partizan već za dva dana očekuje prva utakmica prvog kola kvalifikacija za Ligu Evrope protiv AEK-a iz Larnake na Kipru, dok je revanš zakazan za 17. jul u Beogradu. Nova sezona u Superligi Srbije počinje 19. jula, a crno-beli u prvom kolu gostuju Železničaru u Pančevu.
Glumica Nina Kiri poreklom je iz Srbije, a poslednjih godina je izuzetno popularna otkako se pojavila u popularnoj seriji “Sluškinjina priča” gde je tumačila lik Alme.
Foto: George Kraychyk / Profimedia
Nina Kiri
Nina je rođena je 1992. godine u Beogradu međutim još kao dete se preselila u Kanadu i završila školu u Vankuveru. Ona je tamo počela i da glumi, a 2007. godine počela i da se profesionalno pojavljuje pred kamerama. Međutim, 2011. godine bila je primećena u Diznijevom filmu, otkada je njena karijera krenula uzlaznim putem. Ona je zbog karijere promenila prezime o čemu je jednom prilikom govorila.
– Ja sam ovde u Vankuveru imala agenticu koja mi je rekla da bi bilo teško da ljudi ovde izgovore moje prezime Kiridžija pa mi je dala savet da promenim to u Kiri. Nisam ni razmišljala nego sam promenila i tako se sve to desilo – rekla je ona i dodala da se oseća kao Kanađanka.
– Nije mi bilo teško da gradim karijeru u Kanadi jer sam srpskog porekla. Ja sam ovde ipak odrasla i došla sam sa godinu dana. Ne bih rekla da je meni bilo teško zato što sam ipak Kanađanka na neki način. Nemam naglasak na engleskom. Čak i to prezime što sam promenila mi nije smetalo. Volim što sam iz Srbije i što pričam drugi jezik. Uvek je lepše živeti kada imaš drugačija iskustva – objasnila je.
– Ja sam odrasla u Kanadi ali sam rođena u Beogradu, svake godine smo ovde dolazili tokom leta i moje iskustvo je bilo negde između. To “između” je mnogo komplikovano jer postoji nostalgija za zemljom koju ne poznaješ. To mi je bilo jako poznato i dopalo mi se kod filma, zato što je stvarno pokazao kako odrastaš u jednom mestu ali kod kuće si totalno drugačiji nego u školi. Razumem taj osećaj. Što se tiče relacije između njih, nisam tako nešto doživela sama, tako da smo o tome pričali puno.
Violeta Dimitrijević, Srpkinja u Kanadi, daje dragocen doprinos da se naša kultura održi i daleko od matice. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, piše eseje, kratke priče, recenzije, crtice, o ljudima i sudbinama u emigraciji. Teme o umetnosti i umetnicima, brojnim putovanjima na daleke destinacije, i životnim impresijama objavljuje u severnoameričkom časopisu SAN i na blogu Vidohvat.
Pasionirano čita, promoter je književnosti i pisane reči srpskih pisaca u Kanadi. Naša sagovornica je autor projekta književne manifestacije „Salon knjiga srpskih pisaca u Kanadi“ i urednik tri kataloške monografije. Organizator je Serbian Book club-a koji okuplja oko 30 članova. Sa suprugom Sašom, trojicom sinova Ognjenom, Strahinjom i Naumom živi u Torontu.
Privatna arhiva
Voli pisanu reč: Violeta Dimitrijević
Bogat kulturni žiovt
– Rođena sam u Boru, odrastala u Jagodini, studirala u Beogradu i danas sa porodicom živim u Torontu. Od malih nogu bila sam aktivan član, a kasnije i organizator raznih kulturnih dogadjaja ili manifestacija. Književnost, kao moja prva i najpostojanija pasija, otvarala je prostore za društveni angažman, a zatim i ostale umetnosti. Kao srednjoškolski profesor pripremala sam dramske trupe i uređivala biltene. U Jagodini sam učestvovala u radu Ženske političke mreže, Upravnog odbora pozorišnog festivala „Dani komedije”, žirija Kulturno prosvetne zajednice „Susreti sela”, bila sam i saradnik lokalnih novina – počinje svoju priču Violeta.
– U Toronto sam se doselila sa suprugom i tri sina, i par godina mi je trebalo da upoznam novu sredinu i srpsku zajednicu. U tome mi je dosta pomoglo radno mesto u knjižari Srbika, prostor u kom se okupljalo mnogo ljudi u želji da kupe knjigu, ali i ostalim povodima. Srbika je pored književnih večeri pisaca iz dijaspore i matice Srbije, imala izložbe slika, čitalački klub i razne prezentacije i gostovanja. Kao saradnik časopisa „Novine Toronto”, pisala sam o istaknutim ljudima koji su se svojim profesionalnim ili društvenim angažmanom postali vredni pažnje. S obzirom na to da srpska zajednica u Torontu nije mala bila sam oduševljena njenim kulturnim angažmanom. Ovaj grad ima nekoliko srpskih amaterskih pozorišta, srpski filmski festival, duhovni hor, nebrojeno bendova, nekoliko folklornih udruženja – kaže autorka za Vesti online.
Crnjanski kao uzor
– Odatle mi se rodila ideja da napravim „Salon srpskih pisaca u Kanadi”, godišnju književnu manifestaciju u trajanju od nedelju dana. S obzirom na to da u Kanadi živi veliki broj pisaca, novinara, književnih i filmskih kritičara i drugih kulturnih radnika koji stvaraju na srpskom jeziku, javila se potreba za njihovim okupljanjem na jednom mestu, kako bi se predstavili publici, razmenili iskustva i međusobno začeli nove ideje i započeli saradnju. “Salon knjiga srpskih autora u Kanadi” prvi put se održao decembra 2016. godine, uvek na krilima sentenci Miloša Crnjanskog, pisca koji me prati u stopu u svim emigrantskim lutanjima – ističe ona.
Privatna arhiva
Druženje u Torontu u znak knjige
Blagodeti čitanja
– Čitalački klub Srbika je osnovan davne 1999. u prostorijama jedine srpske knjižare na ovom kontinentu, a ja sam bila zadužena od 2008. godine za njegovo moderiranje. Postoji mnogo načina da se održi maternji jezik a jedan od njih je učestalo čitanje. Moj predlog je okupljanje u čitalačkim klubovima i pozajmljivanje iz gradske biblioteke Toronta jer tako se uvećava fond srpskih knjiga, proširuje fond reči i oplemenjuje misao – podvlači spisateljica.
Novinarski angažman
– Moj novinarski angažman u Torontu započeo je u „Novinama Toronto“, nastavio se u časopisu SAN u kom sam jedno vreme bila i urednik, dok sam sporadično dostavljala svoje članke i umetničkom časopisu „Artis Centre“. Za nekog ko ima ovoliko interesovanja, ni to nije bilo dovoljno, pa već 12 godina vodim lični blog Vidohvat – kaže Dimitrijevićeva.
Program mentorstva
– Saradnju sa piscima u Srbiji i dijaspori ostvarivala sam kroz mentorstva i vođenje rukopisa, zatim recenzijama i uredničkim poslom priredjivanja knjiga. Izdavačka kuća Metafizika je pre par godina u okviru projekta „Paralelni svetovi“, raspisala konkurs kratkih priča u kom sam se okušala kao član žirija. Položaj srpskih pisaca u rasejanju je nezahvalan jer se nalaze u okruženju drugačijih kultura i drugačijih jezika, van matice Srbije, a ono što dodatno otežava njihovu vidljivost, a samim tim i čitanost, je otežan put stizanja do izdavača i čitaoca.
Konkurs za priču
Jedan od načina povezivanja i promocije srpske pripovedne proze je „Konkurs za kratku priču srpskih autora“, u okviru edicije izdavačke kuće sa sedištem u Americi „Serbian Classics“ u kom sam ove godine član žirija. Konkurs je raspisan do kraja ove godine i nagrađene priče biće objavljene u knjizi, a za prve tri priče predviđena je i novčana nagrada. Priče možete slati na email: serbianclassics@hotmail.com – kaže Violeta.
Propozicije za učešće
Na konkurs za kratku priču srpskih klasika treba dostaviti priče o životu srpskih emigranata i njihovih potomaka u dijaspori. Priče mogu biti na srpskom, engleskom ili bilo kom drugom relevantnom jeziku. Prijave se mogu slati širom sveta gde god žive srpski pisci od 1. juna 2025. do 31. decembra 2025. godine. Autori zadržavaju sva prava. Prijava na konkurs nema participaciju.
Pravila podnošenja prijave su sledeća:
– Svaka priča mora kontekstno ili tematski biti vezana za maticu Srbiju. Autor mora biti srpskog porekla ili se priča mora baviti pripadnicima srpske dijaspore u SAD i Kanadi.
– Sve prijave moraju biti isključivo originalni kreativni rad autora koji ih šalje. Prihvatljive su samo priče koje nikada nisu objavljene na drugom mestu. Priče napisane uz pomoć veštačke inteligencije su neprihvatljive.
– Svaki podnesak mora biti napisan kao fikcija, čak i ako opisani događaji imaju dokumentarne izvore. Maksimalni broj reči je 5.000. Biće prihvaćeno više prijava ili priča jednog autora. Simultane prijave na nekoliko različitih konkursa sa istom pričom, će biti prihvaćene (priče poslate istovremeno na druge konkurse ili za objavljivanje).
Obavestite nas ako je vaša priča prihvaćena za objavljivanje negde drugde pre kraja takmičenja.Svojim učešćem i prijavom na konkurs, autor daje sva prava za autorsko prvo objavljivanje Serbian Classics u koliko priča bude izabrana kao pobednička
Autor daje pravo Serbian Classics da koristi ime i profil autora na svojoj veb stranici, društvenim mrežama u cilju promocije u javnosti. Svaka prijava mora da se pridržava standardnog formatiranja rukopisa: font od 12 tačaka, dvostruki prored, margine od 1”, uvučeni pasusi i bez praznih redova između pasusa. Prijave treba dostaviti u Word formatu i poslati e-poštom kao prilog na serbianclassics@hotmail.com. Nemojte slati priče van dokumenta kao pismo u emailu. U propratnom pismu za prijavu u e-poruci uključite sledeće informacije: Naslov priče, adresa e-pošte, ime, prezime ili pseudonim, poštanska adresa, broj telefona i biografija od 75 reči.
Prijave koje se ne pridržavaju ovih pravila neće biti prihvaćene. Krajnji rok 31. decembra 2025. godine Izbor priča i dodela nagrada podležu različitim kriterijumima književno vrednosnim kriterijumima, a odluke žirija su konačne.
Žiri nije u obavezi da dostavlja pisane recenzije o kratkim pričama koje se prijavljuju.
Dobra priča nikad ne zastareva, a ekranizacije pokazuju koliko književnost i film zajedno oblikuju kulturu i kolektivno pamćenje. Bilo da su verne originalu ili ga slobodno tumače, ove adaptacije ostavile su neizbrisiv trag i podsećaju nas da knjige, kad se pretvore u kadrove, dobijaju novu snagu i magiju koja traje generacijama. Ovo je naš predlog od 10 ekranizovanih domaćih književnih klasika.
„Ubistvo s predumišljajem“ – Slobodan Selenić
Roman „Ubistvo s predumišljajem“ jedno je od ključnih dela Slobodana Selenića, koje oštro secira moralni pad društva u vihoru ratnih devedesetih. Filmska verzija, u režiji Gorčina Stojanovića, prati mladog novinara koji pokušava da otkrije istinu o ubistvu koje otvara pitanja savesti i odgovornosti. Kroz priču o porodičnim tajnama i ratnoj prošlosti, film oslikava duh epohe u kojoj su laži i istina često bile pitanje ličnog opstanka. Selenićev pronicljiv stil pretočen je u mračnu, gotovo dokumentarnu atmosferu, a ekranizacija ostaje moćan primer kako se ozbiljna književnost prevodi u slike.
„Karaula“ – Ante Tomić
„Karaula“, roman Ante Tomića, ekranizovan 2006. u režiji Rajka Grlića, duhovita je i gorka satira o raspadu Jugoslavije viđena iz perspektive vojnika na zabačenoj karauli. Oslanjajući se na prepoznatljiv humor i preciznu prozu Ante Tomića, film spaja crni humor, ironiju i jugonostalgiju. Likovi zarobljeni na granici između dužnosti i besmisla otkrivaju koliko su vojni apsurdi, sitne laži i ljudske slabosti univerzalne teme. „Karaula“ je primer kako se pametan roman može pretvoriti u film koji publiku tera da se smeje — ali i da se zamisli.
„Sveti Georgije ubiva aždahu“ – Dušan Kovačević
Dušan Kovačević je svojom dramom i romanom „Sveti Georgije ubiva aždahu“ dao materijal za jedan od najambicioznijih domaćih ratnih spektakala. Ekranizacija u režiji Srđana Dragojevića smešta radnju u Prvi svetski rat, u vojvođansko selo na granici fronta. Ljubavi, izdaje, sukobi i kolektivne tragedije isprepliću se s Kovačevićevim prepoznatljivim humorom i gorkim komentarom o narodu i mitu. Velika produkcija, vrhunska glumačka ekipa i istorijska kulisa učinili su „Georgija“ raskošnom pričom o časti, strasti i stradanju — na filmu jednako moćnom kao i u tekstu.
„Hadersfild“ – Uglješa Šajtinac
„Hadersfild“ je drama Uglješe Šajtinca, koja je brzo postala generacijski kult. Priča o povratnicima, izgubljenim idealima i malim gradovima Srbije, gde se snovi i razočaranja sudaraju, pretočena je u istoimeni film u režiji Ivana Živkovića. Ekranizacija je zadržala oštru reč i britki humor Šajtinca, a energija dijaloga i zatvorenih prostora čini „Hadersfild“ snažnom pričom o generaciji između odlaska i ostanka. Film je ostao autentičan glas savremenih 2000-ih, u kojima su i dalje aktuelna pitanja – otići ili ostati, verovati ili odustati.
„Petrijin venac“ – Dragoslav Mihailović
„Petrijin venac“ je priča o ženi koja bez reči govori najviše. Petrija, žena koja nikada nije imala glas u društvu, u romanu Dragoslava Mihailovića postaje glas čitavog sloja tihih heroina sa juga Srbije. Ekranizacija Živka Nikolića sa Mirom Banjac u glavnoj ulozi jedno je od najemotivnijih ostvarenja naše kinematografije. Realistične slike sela, tišina i bol koje nosi Petrija, prikazuju snagu običnog čoveka pred licem istorije. Film i danas podseća da skromnost i dostojanstvo mogu biti najmoćnije oružje pred životom.
„Seobe“ – Miloš Crnjanski
„Seobe“ Miloša Crnjanskog nisu samo roman — to je pesma o narodu u pokretu, o nostalgiji, o večitoj potrazi za slobodom. Televizijska ekranizacija pod rediteljskom palicom Aleksandra Đorđevića pokušala je da na ekranu dočara složenu strukturu Crnjanskog — velike istorijske scene, filozofske monologe i emotivnu liriku. „Seobe“ kao serija ostale su upamćene po grandioznoj produkciji i glumačkoj postavi, ali i po tome koliko je zahtevno bilo pretvoriti monumentalni tekst u žive slike. Danas ostaje kao primer da se i najteži književni zadaci mogu rešiti — uz ljubav prema reči.
„Nečista krv“ – Borisav Stanković
„Nečista krv“ je jedan od najvažnijih romana realizma. Sofka, tragična junakinja iz patrijarhalnog Vranja, simbolizuje sudbinu žene stisnute između volje oca, porodične časti i lične žrtve. Filmska verzija „Nečista krv – Greh predaka“ vraća u život Vranje s kraja 19. veka, kroz autentične scene i atmosferu koju je Borisav Stanković majstorski preneo na papir. Ekranizacija se bavi temom časti, pohlepe i sramote, a Sofkina borba i danas ima univerzalnu težinu: pitanje slobode u svetu u kojem je sloboda često luksuz.
„Kad budem mrtav i beo“ – motivi iz savremenih pripovedaka
Ovaj film, scenarista Kozomare i Draškovića, oslonjen je na duh urbanih pripovedaka. „Kad budem mrtav i beo“ je priča o čoveku koji luta kroz život, peva o slobodi koju nikada ne dostiže, i umire u potrazi za sobom. Crno-beli kadrovi i pesimistični ton postali su zaštitni znak novog jugoslovenskog filma. Ovaj film je most između književne inspiracije i buntovničke filmske poetike, s porukom koja ostaje i danas: nekad najveće priče nisu o pobednicima, nego o onima koji se usude da sanjaju.
„Vreme čuda“ – Borislav Pekić
Pekićevo „Vreme čuda“ je satirično remek-delo u kojem Hrist dolazi u balkansko selo posle rata, a ljudi i vlasti ne znaju šta bi s njim. Ovaj roman pretvoren je u film Gorana Paskaljevića koji je zadržao grotesknu atmosferu i apsurdnu igru vere, politike i sitnih ljudskih interesa. Film spaja filozofiju i satiru u jedinstvenu celinu, a Pekićeva oštra ironija briljira u svakoj sceni. „Vreme čuda“ je i danas primer kako domaći film može da se igra velikih ideja, a da ostane duboko vezan za naše mentalitete i paradokse.
„Underground“ – Emir Kusturica
Iako je film nastao pre romana, Underground je sjajan primer kako je Kusturica, zajedno s Dušanom Kovačevićem, stvorio filmsku priču koja je kasnije pretočena u knjigu Bila jednom jedna zemlja. Ovo epsko, satirično remek-delo prati sudbinu Jugoslavije kroz apsurd, muziku, humor i tragediju. Kusturičin stil, spoj magičnog realizma i političke farse, učinio je Underground jednim od najpoznatijih domaćih filmova svih vremena. Danas se i gleda i čita, kao večno svedočanstvo o zemlji koje više nema — i pričama koje još odjekuju.
Iako važi pravilo da je „knjiga uvek bolja od filma“, postoje izuzeci koji ga sasvim uspešno pobijaju. Nekada reditelji, glumci i filmska magija uspeju da nadmaše čak i najmaštovitije stranice, bilo da je reč o snažnijoj emociji, upečatljivijim likovima ili vizuelnim efektima koji ostavljaju bez daha.
„The Godfather“ (1972)
„Kum“ je bez sumnje jedno od najvećih remek-dela u istoriji filma. Zasnovan na romanu italijansko-američkog pisca Marija Puca, koji ga je, zapravo, napisao nevoljno, pod pritiskom finansijskih problema brzo je postao bestseler. Holivud je ubrzo uočio njegov potencijal, a pod veštom režijom Frensisa Forda Kopole priča je preneta na veliko platno, uz Marlona Branda u jednoj od najikoničnijih uloga svih vremena.
„Jaws“ (1975)
Vizuelna snaga filma „Ajkula“ daleko nadmašuje roman Pitera Benčlija. Stiven Spilberg je maestralno preneo napetost romana u jezik filma, stvorivši napeto i zastrašujuće iskustvo koje je publiku ostavljalo u strahu od otvorenog mora.
„Forrest Gump“ (1994)
Teško je zamisliti Toma Henksa, a da vam ne padne na pamet njegova uloga u filmu „Forest Gamp“ iz 1994. godine. Ovu omiljenu filmsku priču režirao je Robert Zemeckis, a bazirana je na istoimenom romanu američkog pisca Vinstona Gruma. Henksova nezaboravna gluma donela mu je drugog Oskara za najboljeg glumca.
„Mary Poppins“ (1964)
Knjige o Meri Popins autorke P. L. Travers omiljene su među čitaocima, ali film iz 1964. godine u režiji Roberta Stivensona i produkciji Volta Diznija podigao je ovu priču na sasvim novi nivo. Džuli Endrjuz je u jednoj od svojih najzapaženijih uloga zablistala, a film je spojio igranu i animiranu radnju, što je tada bila prava inovacija i obogatio je nezaboravnim pesmama braće Šerman. Film je bio nominovan za čak 13 Oskara, a osvojio je pet, uključujući one za najbolju glumicu, montažu, originalnu muziku, vizuelne efekte i originalnu pesmu. Takođe je postao Diznijev film sa najvećom zaradom do tog trenutka.
Novi parfemi se danas lansiraju prilično često, ali retko koji miris uspeva da zadrži pažnju duže od nekoliko sezona. Međutim, postoji jedan izuzetak koji je bio nezaobilazan u svetu luksuza, mode i mirisa više od jednog veka – Chanel br. 5.
Od svog nastanka 1921. godine, ovaj kultni parfem ne samo da je preživeo promenljive trendove, već ih je često i sam diktirao, i do danas ostaje najprodavaniji parfem na svetu.
Dugotrajan, luksuzan i univerzalan
Njegove gornje note čine ilang-ilang, bergamot, limun i aldehidi, srednje note su jasmin, ruža, iris i đurđevak, a bazne note su sandalovina, vetiver, vanila, hrastova mahovina, pačuli i ambergris. Rezultat je čist i prepoznatljiv miris koji je volela i legendarna Merilin Monro.
Prema rečima Šenon Lolor iz časopisa Who What Wear, Chanel N°5 je parfem koji, uprkos svojoj dugoj istoriji, i dalje uspeva da bude moderan, relevantan i jedinstven.
„Uprkos tome što sam stručnjak za parfeme, bezbroj puta sam pitala ljude šta nose i odgovor je N°5. Nijedan drugi parfem ne može da se meri sa njegovom dugotrajnošću, luksuzom i univerzalnom privlačnošću“, kaže Lolor.
Otvaranje Međunarodne izložbe umetnosti i tehnologije “Nikola Tesla” će se održati u prestižnoj Kući kralja Petra I u Beogradu, od 8. do 24. jula 2025. godine.
Ova jedinstvena izložba okuplja umetnike iz celog sveta čiji radovi na savremen i inovativan način istražuju, odaju počast i reinterpretiraju genijalni um Nikole Tesle – vizionara čije ideje i dalje oblikuju svet u kojem živimo.
Otvaranje izložbe: 8. jul u 18h
Kroz spoj umetnosti i tehnologije, posetioci će imati priliku da dožive Teslu ne samo kao naučnika, već i kao neiscrpnu inspiraciju umetničkog izraza – most između prošlosti i budućnosti.
Lokacija: Kuća Kralja Petra I, Beograd (Ulica Vase Pelagića 40)
Trajanje: 8–24. jul 2025.
Organizator: Tesla Science Foundation
Kako je najavljeno, najboljih 10 radova biće predstavljeno na našoj sledećoj Međunarodnoj umetničkoj izložbi u januaru, u hotelu New Yorker u Njujorku.
Ima li poklon veću vrednost ako sa sobom nosi priču? Ako je neponovljiv, iskren i svedoči o nekom trenutku koji će trajati? Da li je moguće pokloniti osećaj i da on nikne, poraste i ostane? Upravo ta pitanja pokrenula su Jovanu Grujovski i njenu sestru da, u tišini jedne pandemijske godine, bez velikih planova i ambicija, zasnuju nešto što danas ljudi širom Srbije poklanjaju s razlogom i ljubavlju. Tako je nastala „Moja prva biljka” – porodični brend koji izrađuje pažljivo osmišljene poklon-setove za sadnju biljaka, namenjene stvaranju uspomena i povezivanju sa prirodom.
Jovana Grujovski, osnivačica brenda „Moja prva biljka“
Kako je sve počelo?
Ideja je, kako kaže osnivačica brenda Jovana Grujovski, „nikla iz tišine” – iz trenutka kada su shvatile koliko im prija da sade, da se smire i posmatraju kako nešto raste. Njihova prva biljka bio je orah, posađen u porodičnom dvorištu, dok se ceo svet nečujno usporavao.
Taj trenutak ih je podsetio na staru tradiciju da drvo raste zajedno s detetom, a u njima probudio želju da to iskustvo podele i s drugima. Od tada, pa sve do danas, hiljade ljudi je dobilo poklon koji ne ostaje samo uspomena, već se pretače u simbol brige, pažnje i trajanja.
U moru generičkih poklona, njihov set nudi nešto dublje, priliku da zasadiš priču, povežeš se s prirodom i ostaviš trag. Svaki paket koji izađe iz njihove radionice pažljivo je upakovan, sa jasnom namerom da ne ostane samo stvar – već doživljaj. Umesto klasičnog poklona, nude iskustvo sadnje koje se deli sa voljenom osobom.
„Baš zato smo odabrale da poklon bude iskustvo sadnje koje ćeš podeliti sa voljenom osobom, a njoj će i nakon toga ostati uspomena koja se budi kad god ugleda tu biljku, a kasnije i plodove svog truda oko nje, a time i plodove te ljubavi”, rekla je Jovana za magazin BIZLife.
Greške kao lekcija i put ka uspehu
Naravno, kao i svaki mali biznis, i njihov je imao svoje izazove. Dešavalo se da sestra i ona pošalju dve različite pošiljke istom klijentu ili odgovore na isti imejl u isto vreme. Bilo je grešaka, duplih imejlova i paketa, ali i puno podrške i razumevanja.
Kako priznaje Jovana, najveći izazov bila je podela poslova. Na početku su radile sve same, učile iz svake situacije i polako se uhodavale. Uprkos početničkim propustima, ljudi su ih podržavali – i to ih je, kaže ona, dodatno motivisalo da svaki sledeći set spakuju kao da ga poklanjaju nekome koga vole.
U svetu u kojem dominiraju masovne kampanje, algoritmi i brzi marketing, sestre su odlučile da idu drugačijim, sporijim, ali iskrenijim putem. Bez velikih budžeta i spektakularnih pakovanja, oslonile su se na ono što imaju – ideju, volju i pažnju prema svakom kupcu.
Kako kaže Jovana, na početku je sve delovalo kao sadnja semena na vetru – kao da ih svi pretiču. Ali upravo ta posvećenost detaljima i ljudska mera u svakom pakovanju postale su njihova prednost. Njihov ritam je prirodan i ne pokušavaju da budu najbrže ili najjeftinije. Radije će porudžbinu poslati dan kasnije, ali sa rukom napisanom porukom, koju ljudi čuvaju godinama.
„Veliki svet nas nije obeshrabrio, naučio nas je da čuvamo ono što nas čini drugačijima”, kaže Jovana Grujovski.
Sreća se ne traži – ona se sadi
Danas, „Moja prva biljka” nije samo poklon. To je radionica, susret, inspiracija. Sestre organizuju sadnje sa decom u vrtićima i školama, a nedavno su objavile i svoj priručnik „Kako da rasteš – za tebe i tvoje biljke”, posvećen ličnom razvoju kroz baštovanstvo.
Kako objašnjava Jovana, kod nas još nije razvijena svest o važnosti lične nege i o tome da, tek kada si ti dobro, možeš da brineš i o drugima. Biljke ih, kaže, svakodnevno podsećaju upravo na to.
Jedan od značajnijih trenutaka u razvoju brenda bio je kada su u ponudu uvrstile detelinu sa četiri lista. Iza jednostavnog simbola krila se jasna poruka: „Prestani da čekaš sreću – zasadi je.”
„Nema više traženja deteline sa četiri lista po livadi – sada imaš svoju”, kaže Jovana i dodaje da je to i poziv da se, bilo u baštovanstvu, bilo u životu, sreća ne prepušta slučaju.
Za one koji imaju ideju, ali ih strah koči da je pokrenu, Jovana ima jasnu poruku: „Strah je tu da proveri koliko ti je stalo. Nema ’pravog trenutka’. Svaki je pravi ako veruješ u ono što radiš.”
A kada smo je pitali, ako bi njihov biznis bio biljka, koja bi to bila – bez razmišljanja je odgovorila da bi to bila maslina:
„Spora, otporna, dugovečna. Ima koren koji pamti i krošnju koja se ne boji da raste visoko. Simbol je postojanosti, mudrosti i duboke veze između prošlosti i budućnosti.”
I sami znate – kada vam predstoji odlazak na odmor, nikada nije dovoljno samo uskočiti u auto i mahnuti u znak pozdrava, kao što to gledamo u zabavnim filmovima. Iza svakog putovanja krije se milion malih odluka koje treba doneti unapred da bi sve proteklo što zabavnije i opuštenije. Odeća za put pažljivo je odabrana, planovi su razrađeni do detalja, a rezervacije odavno potvrđene.
Ali ono što je, zapravo, najvažnije – a mnogi tu prave strašnu grešku i previd – jeste da na odmor ponesemo i savršene priče za čitanje.
Neki ljudi pristupaju tome opuštenije i kupe prvu knjigu koja im usput padne pod ruku. Međutim, ozbiljno potcenjuju koliko dobro izabrano štivo može da obogati doživljaj putovanja. Jedna od proverenih ideja jeste poneti knjige koje tematski prate ambijent mesta na koje idete. Šta može biti bolje od čitanja o nekom rajskom letovalištu – dok se i sami nalazite na takvom mestu!
Ako vam već sada pada mrak na oči pri pomisli na istraživanje i traženje pravog naslova, nemate razloga za brigu. U nastavku smo vam pripremili izbor knjiga koje su savršene za svaku vrstu odmora – bilo da idete na plažu, u prirodu, gradsku avanturu ili planirate opuštanje za vikend kod kuće.
Idealan saputnik za duga putovanja
Roman „Miris Pariza”Alke Džošiperfektan je izbor za one koji na putovanjima vole da se izgube u tuđim svetovima dok otkrivaju skrivene pejzaže u sebi. Radina priča odvija se između Pariza i Indije, između sadašnjosti i prošlosti, mirisa i sećanja. Dok ona traga za retkim sastojcima za parfem, pred čitaocem se otvara slojevita priča o žrtvi, tajnama i hrabrosti da se suočite sa sobom. Ovaj roman nosi u sebi atmosferu mesta i mirisa koje ćete gotovo osetiti dok ga čitate u vozu, avionu ili na peronu. Lagan za čitanje, ali snažan u poruci – idealan je saputnik za sve koji uživaju u putovanju hladeći se lepezom uz ajsti s puno leda.
Nepredvidljivi odmor u gradu
Nakon globalnog uspeha romana „Kućna pomoćnica”, misteriozna junakinja se vraća – ovog puta u luksuzni penthaus, u kojem ništa nije kako izgleda. Tihi plač, tragovi krvi i mračne tajne ponovo je uvlače u igru prevara, straha i osvete. Frida Makfaden u „Tajni kućne pomoćnice” još jednom majstorski kombinuje brz tempo, jezivu atmosferu i nepredvidive obrte. Ovo je uzbudljiv novi vrhunac serijala koji je osvojio milione. Nezaobilazno štivo za sve koji vole psihološke trilere s jakim ženskim likovima i šokantnim preokretima dok sede na terasi uz čašu belog vina, štiteći se od vrelog gradskog asfalta.
Romantično opuštanje na plaži
Elin Hilderbrand, poznata kao kraljica letnjih romana, u „Vikendu sa pet zvezdica” donosi priču o ženi koja, nakon lične tragedije, okuplja četiri prijateljice kako bi zajedno provele vikend – koji će im zauvek promeniti živote. Tajne, stara prijateljstva i nerazrešene emocije isplivavaju dok se suočavaju s prošlošću i pokušavaju da pronađu novu snagu. Sjajna knjiga za letovanje, posebno za dame koje vole emotivne priče, složene odnose i predele u kojima bi odmah poželele da se nađu. Spakujte je u torbu – i čitajte uz sveže pripremljen koktel na obali mora.
Napeti triler u izolovanom okruženju
Ako ovog leta idete u planinske predele, postoji li bolji način da triler učinite još jezivijim nego čitanjem u sličnom, zabačenom i tišinom ispunjenom okruženju?„Poslednje ubistvo na kraju sveta”knjiga je koja se čita polako, pažljivo, dok tišina krajolika pojačava svaki šapat sumnje. Telo je pronađeno, sećanja su izbrisana, a sat otkucava – ostalo je samo 107 sati da se otkrije istina, pre nego što sve nestane, a 122 preostala stanovnika ostrva budu ubijena. Terton je ovde u vrhunskoj formi: triler o zatvorenoj zajednici i uništenom svetu dočarava priču o kontroli, moralu i identitetu. Napeta, sablasna i duboko uznemirujuća, savršeno se uklapa u mir i izolaciju planinskog pejzaža dok zavaljeni u ležaljci gustirate džin-tonik.
Aktivni odmor za nemirne umove
Džek Kenfild nije napisao knjigu za leškarenje – „Uspeh, što da ne – radna sveska”pratilac je za one koji vole aktivan odmor, introspektivne šetnje i izazove koje sami sebi postavljaju. Umesto da samo čitate o promeni, ovde je zapisujete, planirate i postepeno sprovodite. Idealan je saputnik za odlazak u banju, vikendicu ili solo putovanje – mesta gde možete da se isključite iz buke i uključite u sebe. Uz praktične vežbe, ova sveska vam pomaže da razbistrite misli, prepoznate šta vas koči i napravite konkretan korak ka onome što želite. Dovoljno inspirativna da vas pokrene, savršeno je strukturirana da vas drži na dobrom pravcu. Ovo je knjiga za sve koji od odmora očekuju više od pauze i zato sa sobom nose sveže ceđeni sok, znajući da je u zdravom telu zdrav duh.
Vaš kofer za letnje putovanje ne mora da bude pun – dovoljno je da u njemu ima mesta za bar jednu dobru knjigu. Svih pet knjiga možete pronaći u knjižarama Vulkan širom Srbije ili na veb-sajtu Vulkan izdavaštva.
Srpski bek je dobio od kluba ugovor na dve godine fiksno, a onda mu je rečeno da se razmišlja u drugom smeru
Velike promene se događaju u Crvenoj zvezdi ovog leta. Rekonstrukcija sastava bila je očekivana, posle dosadašnjih poteza jasno je da će ista biti najobimnija u proteklih nekoliko godina, međutim pravu konfuziju ovih dana izazvale su spekulacije o statusu Nemanje Nedovića.
Prema nezvaničnim informacijama Mozzart Sporta, Nedović je u maju potpisao ugovor na dve godine fiksno, uz određeno smanjenje plate. Istim mu je stavljeno do znanja da se na njega računa, odnosno da ga struka želi u sastavu za narednu sezonu.
Do preokreta je došlo posle neuspeha u polufinalnim serijama Jadranske lige i domaćeg prvenstva od Budućnosti. Naime, Nedoviću je samo koji dan po završetku sezone rečeno da se ipak razmišlja u drugom smeru, što znači da je slobodan u potrazi za novim klubom. Klub je time Nedovića stavio u nezavidnu situaciju, jer su se evroligaške ekipe uglavnom već popunile tamo gde je najviše falilo.
Kako se može čuti, predmet je sada u rukama agenta Miška Ražnatovića, koji u razgovoru sa ljudima iz kluba pokušava da nađe rešenje odgovarajuće za sve strane. Ipak, nije najjasnije kako se došlo u ovu situaciju, odnosno šta je prethodilo tome da se od završenog posla sada traži formula za rastanak, uz preokret u razmišljanju od 180 stepeni, u razmaku od samo nekoliko sedmica.
Crvenu zvezdu su ovog leta napustili Miloš Teodosić, koji na kraju nije pristao na ponuđenu ulogu u sportskom sektoru po završetku karijere, te Filip Petrušev (istekla pozajmica pr. au), Majk Daum i Luka Mitrović. Pominje se da će i dugogodišnji kapiten Branko Lazić okačiti patike o klin.
Na Mali Kalemegdan su ovog leta stigli Čima Moneke, Ebuka Izundu, Semi Odželej, Stefan Miljenović i Tajson Karter, dok su se sa pozajmica vratili Dalibor Ilić i Uroš Plavšić.
Partizan predstavio nove dresove – povratak brendu “Kapa” i omaž legendama
.jpg.webp)