Krajem 1724. godine Petar Veliki bolovao je od urolitijaze (kamena u urinarnom traktu), ali je bez obzira na to insistirao da obavlja carske dužnosti i učestvuje u važnim projektima koje je uoči bolesti inicirao. Upozorenja lekara da ga to može koštati života car nije želeo da sluša, što se pokazalo kao fatalna greška.

Preminuo iznenada, ali je za sahranu sve bilo spremno

Usred plovidbe morem, njegov brod se nasukao, pa je Petar Veliki, kao pravi lider, ušao u ledenu vodu da bi pomogao u izvlačenju plovila. Za samo par desetina minuta u vodi on je strašno nazebao, nakon čega mu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo – toliko da nije uspeo ni da napiše testament. Samo se onesvestio na pola rečenice.

Petar Veliki je izdahnuo 8. februara 1725. godine u Zimskom dvorcu u Sankt Peterburgu. Iako je smrt nastupila iznenadno, za ovaj događaj sve je bilo spremno, jer car ništa nije prepuštao slučaju. Štaviše, on je promenio dotadašnja pravila sahranjivanja i postao prvi vladar sahranjen po novoj proceduri. Istina, sa zakašnjenjem.

Telo imperatora je balzamovano, ali ne kako valja

Pre nego što je preminuo, Petar Veliki izrazio je želju da bude balzamovan, a “generalnu probu” izvršio je na telu svoje sestre, Natalije Aleksejevne, koja je umrla dok je on bio u inostranstvu. Ta procedura je uz pomoć Jakova Brusa, dvorskog “crnog maga” i “carevog čarobnjaka” uspešno izvršena i samo je trebalo ponoviti je.

Iako je balzamovanje cara sprovedeno na isti način, nešto je krenulo po zlu: carevo telo je već nakon 10 dana pocrnelo i počelo da se postepeno raspada, kao posledica bolesti od koje je bolovao. Ipak, Jakov ništa nije smeo da dira, niti da cara secira, jer je u to vreme bilo zabranjeno “skrnaviti” tela članova imperatorske porodice.

Nakon 42 dana opraštanja, Petar Velikog na večni počinak ispratilo 11.000 ljudi

Oproštaj od Petra Velikog ipak je upriličen u Zimskom dvorcu, bez obzira na probleme sa balzamovanjem njegovog tela. Oko sanduka bili postavljeni državni simboli, carske insignije i ordenje. A ono što je najinteresantnije jeste da u čitavoj dvorani dvorca nije bilo nijedne ruske ikone, što je bilo nezamislivo u to doba.

Tako balzamovano, telo je ležalo u dvorcu 42 dana, da bi svi zainteresovani mogli da se oproste od cara. I ovo je bila njegova želja, na koju niko nije smeo da se ogluši. Kada se oproštaj završio, sanduk je prenet ka mestu sahrane: nosilo ga je 11.000 ljudi u pratnji počasne straže. Međutim, tu planovi pokojnog cara kreću da se ruše.

Izgradnja hrama prolongirala je sahranu imperatora i njegove supruge Katarine

Ideja imperatora bila je da on odmah nakon opraštanja bude sahranjen, ali pošto je preminuo pre nego što je Petropavlovski hram sagrađen, sahrana je morala da sačeka. I to ni manje ni više nego punih 6 godina. Za to vreme, sanduk je stajao u privremenoj drvenoj kapeli unutar Petropavlovskog hrama koji je bio u izgradnji.

U međuvremenu, dok je car “čekao” da bude sahranjen, preminula je i njegova supruga, Katarina I, koja je bila na vlasti od momenta smrti muža pa sve do svoje smrti, koja je nastupila tri godine kasnije. I njen kovčeg je, suprotno svim hrišćanskim običajima, donet i postavljen tik do Petrovog, u toj istoj drvenoj kapeli nedovršenog hrama.

Petar Veliki je sagrađen tako da je njegovo telo nemoguće ekshumirati

Pošto je Petropavlovski hram sagrađen, na carski tron došla je Petrova bratanica, Ana Ivanovna, koja je naredila da se posmrtni ostaci imperatora i njegove supruge, carice Katarine, konačno sahrane. Njihovi kovčezi spušteni su u zemlju 6, odnosno 3 godine nakon njihove smrti, uz južni zid ispred oltara Petropavlovskog hrama.

Ono što je naročito interesantno jeste da je Petar Veliki sahranjen tako da nije moguće izvršiti ekshumaciju njegovog tela dok se pretehodno ne sruši ceo Petropavlovski hram. A znači, on će zauvek biti u temeljima ne samo svetinje, već i čitavog Sankt Peterburga – grada koji ne bi danas ni postojao da nije njegove vizije.

Savezna vlada Sjedinjenih Američkih Država zvanično je obustavila rad u ponoć po lokalnom vremenu, prvi put od 2019. godine, nakon što Kongres nije uspeo da usvoji budžet neophodan za nastavak funkcionisanja, objavili su američki mediji.

Prethodno na glasanju u Senatu nije usvojen predlog republikanaca ni demokrata za privremeni budžet.

Republikanci insistiraju da demokrate prihvate privremeno produženje finansiranja za još sedam nedelja, dok demokrate odbijaju da daju podršku bez većih ustupaka, s fokusom na zdravstvenu negu. Senat bi trebalo ponovo glasa sutra ujutro o istom planu republikanaca, koji predviđa svakodnevna glasanja dok deo demokrata ne promeni stav, piše Tanjug.

Obustava rada vlade, takozvani “šatdaun”, znači da će stotine hiljada saveznih službenika biti otpušteno, dok će oni koji se smatraju neophodnim nastaviti da rade bez plata sve dok se blokada ne okonča. Zaposleni čija radna mesta nisu vezana za godišnja izdvajanja nastaviće da primaju zarade. Uz to, mnogi vladini programi i usluge biće obustavljeni.

Američki predsednik Donald Tramp je ranije izjavio da bi mogao da iskoristi blokadu vlade za masovno smanjenje broja zaposlenih i plata. Okrivio je demokrate za neuspeh budžeta i obećao da će iskoristiti trenutnu situaciju da ukine programe koji se republikancima ne dopadaju.

Francuski mislilac Rene Genon je 20-ih godina prošlog veka primetio da su evropske elite postale lažne elite. Drugi deo današnjih problema je tupost pretežne većine.

Tako, na jednoj strani, imamo takozvane elite, koje se brinu isključivo o sebi samima, na drugoj otupelu većinu koja je jednostavno ravnodušna, sve dok misle da je njihovo stanje koliko-toliko podnošljivo.

Pravi problem lažnih elita ne mora nužno da počiva na njihovim zlim namerama, uočava italijanski politički pisac Andrea Marćiljano na sajtu “Elektomagacine”, i dodaje: “Vrtoglavi pad savremenog sveta je posledica korupcije takozvanih elita, koje njime vladaju. Ili, bolje rečeno, onih koje bi trebalo vladaju”.

Briselom vlada ohlokratija

Reč je o degeneraciji autentičnih aristokratija, dodaje Marćiljano i, s druge strane, o usponu u sebe zaljubljenih oligarhija. Verovatno najprizemniji primer za to je, smatra ovaj autor, italijanska politička klasa, oličena u premijerki Đorđi Meloni, klasa koja uživa u ničim zasluženim, doživotnim privilegijama.

To su, u stvari, oligarhije, što označava totalnu degradaciju demokratija. Pravo ime za to je ohlokratija – vladavina ološa, dodaje Marćiljano.

I to je situacija u kojoj se danas nalazi čitava Evropa. Takozvane elite služe isključivo sebi i nije ih briga za narode koje predstavljaju. One nas danas Evropu vode pravo u katastrofu, ka novom svetskom ratu, samo zbog interesa nekolicine, primećuje italijanski pisac, i to se dešava “zbog gluposti onih koji su na vlasti i zbog tuposti većine”.

Zapravo, takozvane elite ničim ne vladaju, jer one, dodaje Marćiljano, nisu sposobne da vladaju, da se postave kao vodiči, uzori, kao primer koji treba slediti. Primer za to je šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen ili njena komesarka za spoljnu politiku Kaja Kalas.

Činjenica da njih dve zauzimaju važne funkcije u EU pretvara briselske političke strukture u neku vrstu travestije ili parodije, koja bi mogla imati veoma tužan kraj. EU danas podseća na brod ludaka, koji njeni, uvek osmehnuti kormilari, vode pravo u katastrofu.

Obe su, pri tom, i pomenuta Ursula i “oštroumna” Kaja Kalas, unuke nacista, koje se ni na koji način nisu odrekle svog porodičnog “nasleđa”.

Ako idemo u rat (a idemo), svi idemo u rat!

Svi zvanični dokumenti Evropske unije danas izgledaju kao loše, neukusne šale. Na primer, prema članu tri Ugovora o EU, ova zajednica treba da “promoviše mir, evropske vrednosti i blagostanje evropskih naroda”; prema članu osam “EU treba da razvija posebne odnose sa susednim zemljama”, da “uspostavlja područja prosperiteta i dobrosusedstva, zasnovanog na vrednostima Unije” i da se “zalaže za mir”.

U praksi, sve je suprotno od toga. Ako ste mislili da je EU najveći mirovni projekat, prevarili ste se. EU se danas priprema za rat.

Osim toga, evrokrate iz Brisela koje, uzgred, niko nije birao, jednostavno ne trpe drugačija mišljenja. Reč je, kako primećuje portugalski gepolitičar Ugo Dionisio na sajtu “Fondacija strateške kulture”, o “brutalnoj birokratskoj mašineriji”, koja upravo priprema pravi puč, jer pokušava da ukine konsenzus država članica oko pitanja zajedničke spoljne i bezbednosne politike.

U prevodu: “Ako idemo u rat (a idemo), svi idemo u rat!”, kaže Dionisio, “a tu je kraj svake diskusije”. EU se, zapravo, već nalazi u ratnom stanju sa Rusijom.

Povratak u vremena velikih ratova

Nažalost, primeri Slovačke i Mađarske ne mogu se posmatrati kao izolovani slučajevi isključivanja iz procesa odlučivanja. Činjenica je, dodaje Dionisio, da je ideja o ukidanju prava veta o pitanjima odbrane povezano sa, u najmanju čudnim, ponašanjem predsednice Evropske komisije.

Kako primećuje ovaj geopolitičar, prema članu 24 Ugovora o EU, uloga predsednika Evropskog saveta, koga danas predstavlja bivši premijer Portugala Antonio Košta, jeste da “zastupa Uniju u pitanjima zajedničke spoljne i bezbednosne politike”. Ipak, kako uočava Dionisio, Koštu niko nije video u Ovalnom kabinetu, kada je evropska politička klasa otišla da “primi lekcije iz međunarodnih odnosa od federalnog učitelja EU koji se odaziva na ime Donald Tramp”.

Umesto toga, videli smo predsednicu Evropske komisije, u pratnji Kaje Kalas. Kalasova ima nadležnost da izvršava odluke tela kojim predsedava Antonio Košta. Međutim, ona je bliska sa Fon der Lajenovom, koja je pravi šef ratnog odeljenja, u šta su se, u međuvremenu, pretvorila najviša tela EU.

Čitanje saopštenja Evropske komisije, podvlači Dinosio, danas podseća na predratne deklaracije iz vremena velikih ratova u Evropi, i dodaje: “Evropske institucije su se u međuvremenu pretvorile ratna ministarstva EU”.

EU je plutokratska scena sa izuzecima koji postaju pravila

Nema sumnje da će obaveza konsenzusa o pitanjima bezbednosti, odnosno rata ili mira u Evropi, pre ili kasnije biti zamenjena pravilom “kvalifikovane većine”. Ali, to će značiti da će pukotine unutar EU nastaviti da se produbljuju.

U tako teškom vremenu kao što je naše, svaki razuman predlog o okončanju sukoba sa Rusijom se ismeva. Čuveni evropski “lideri”, nastavljaju da insistiraju na konfrontaciji sa Moskvom. Kako dodaje Dioniso, “ne možemo da nađemo nijednu izjavu evropskih lidera koja bi se zalagala za kompromis ili za mir sa Rusijom”.

Na sve takve predloge, koji nikad ne dolaze iz zvaničnog Brisela, “mejnstrim” mediji odgovaraju uvek istom, fanatičnom litanijom: “Ne možete pregovarati sa Rusima”, “Rusi nisu pouzdani”, “Rusi su lažovi”… Ukratko: “Rusi su loši, mi smo dobri”, i to se, naglašava Dionisio, pretvorilo u pravu ratnu mašinu koja proizvodi mržnju i ludilo.

Rusi, dakle, i nisu ljudi; istorija se ponavlja. Nedavno je šefica EK odala počast “Šumskoj braći”, koja su tokom nacističke invazije na Evropu počinila besprimerne zločine protiv čovečnosti na tlu Litvanije.

Jednom rečju, zaključuje Dioniso, EU, koja za sebe i dalje tvrdi da je “projekat mira”, pretvorila se u “plutokratsku scenu, bremenitu izuzetnim režimima, izuzecima koji postaju pravila, diskrecijom, unilateralizmom i autokratijom”, pri čemu je uzurpacija funkcija Antonija Košte od strane Fon der Lajenove samo jedan slikoviti detalj.