Astronomi su otkrili daleku planetu koja im je ponudila redak uvid u to kako bi naša planeta mogla izgledati za osam milijardi godina. Planeta, nazvana KMT-2020-BLG-0414 i udaljena 4.000 svetlosnih godina od Zemlje, je stenoviti svet koji kruži oko belog patuljka. Očekuje se da će se naše Sunce transformisati u belog patuljka za pet milijardi godina.

Pre toga, međutim, Sunce će prvo prerasti u crvenog giganta, koji će progutati Merkur, Veneru, a možda i Zemlju i Mars. Ako naša planeta bude pošteđena, na kraju bi mogla da liči na ovu stenovitu formaciju koja je pobudila pažnju naučnika.

Istraživači su opisali taj daleki, budući, potencijalni svet u časopisu Nature Astronomy.

„Trenutno nemamo konsenzus o tome da li bi Zemlja mogla da izbegne da je zahvati crveni džinovski Sunca za šest milijardi godina“, rekao je glavni autor studije Keming Đang, astronom sa Univerziteta Kalifornije u San Dijegu.

U svakom slučaju, planeta Zemlja će biti nastanjiva samo još oko milijardu godina, kada bi trebalo da počne isparavanje okeana.

Veći deo života zvezde gore stvaranjem vodonika u helijum. Kada dođe do ogromnog povećanja izlazne energije, zvezde postaju više stotina ili više hiljada puta veće, u odnosu na svoju prvobitnu veličinu. Zato „gutaju“ sve obližnje planete dok se pretvaraju u crvene divove.

Uočavanje planete kroz „gravitaciono sočivo”

Udaljenu planetu astronomi su prvi put primetili 2020. godine. Kako gravitacija iskrivljuje prostor, sistem je izobličio svetlost daleke zvezde, delujući kao „gravitaciono sočivo“ i postala je vidljiva.

Planeta koja intrigira naučnike, uočena je „na rubu” Mlečnog puta i nazvana KMT-2020-BLG-0414 (ilustracija)

Kada su malo bolje „zavirili“, uočili su planetu koja je dvostruko veća od Zemlje i kruži oko svog belog patuljka na udaljenosti od jednog do dva puta više od Zemljine udaljenosti od Sunca. Sistem takođe sadrži i smeđi patuljak – oko 17 puta veću od Jupitera.

Ono što će čovečanstvo postati daleko u budućnosti – stvar je najrazličitijih spekulacija.

Naučnici ne znaju da li svet može da preživi fazu crvenog džina ili da li bi ljudi uopšte mogli da spreče zagrevanje zbog kojeg će proključati okeani u narednih milijardu godina.

Međutim, Đang je spekulisao da bi ljudi jednog dana mogli da se presele na satelite koji kruže oko Jupitera, odnosno Saturna.

„Kako Sunce postaje crveni džin, zona pogodna za stanovanje će se pomeriti oko Jupiterove i Saturnove orbite, a mnogi od njihovih satelita će postati nalik planetama sa okeanima“, rekao je Đang i dodao: „Mislim da bi u tom slučaju čovečanstvo moglo da migrira na takva mesta“.

Mont Everest ili Čomolungma („Boginja Majka sveta“ na tibetanskom jeziku), jedna je od najviših planina na Zemlji, koja se nalazi na 8.848,86 metara iznad nivoa mora. Priča o poreklu Everesta počela je pre oko 40 do 50 miliona godina, kada su se kopnene mase na dve ploče Zemljine kore – Indijska ploča i Evroazijska ploča – sudarile i zgužvale teren, podižući stenovite vrhove koji su tokom miliona godina postali Himalajski planinski lanac. Everest je najviši od tih vrhova.

Taj drevni sudar još uvek podiže Himalaje. Međutim, nedavna GPS merenja su pokazala da Everest raste brzinom od oko dva milimetra godišnje, umesto očekivanih jedan milimetar. Prema novom istraživanju, ovo dodatno podizanje rezultat je novijeg geološkog incidenta – čina „piraterije“.

Pre oko 89.000 godina, reka Kosi na Himalajima je zahvatila deo pritoke: reku Arun. Ovaj proces, poznat kao rečna piraterija, pokrenuo je lanac geoloških događaja koji su preoblikovali pejzaž, objavili su naučnici u ponedeljak u časopisu Nature Geoscience. .

Sa nizvodnim tokom ojačanim piratstvom, sistem Kosi je počeo da erodira više stena iz dolina ispod Everesta, navode istraživači. Kako se kamenita masa raspadala, drugi delovi Himalaja su se pomerali naviše da bi nadoknadili gubitak. Ovaj čin balansiranja, poznat kao izostatski odskok, podigao je Everest i još dva obližnja vrha – Lhotse i Makalu – povećavši njihovu visinu za najmanje 15 metara, a možda i za čak 50 metara, procenjuju autori studije, na osnovu kompjuterskih modela.

„Naša studija pokazuje kako nagle promene u rečnim sistemima mogu imati dalekosežne efekte na pejzaže“, navodi koautor studije, Jin-Gen Dai, profesor geologije na Kineskom univerzitetu geonauka u Pekingu. „Glavni pokretač visine Everesta ostaje sudar ploča, ali naše otkriće dodaje novi deo ovoj složenoj slagalici.”

Uravnoteženje reljefa

Taj deo slagalice naglašava mehanizam formiranja planina koji je dugo bio zanemaren, navodi Dai u izjavi za Si-En-En. Kako je rečni sistem erodirao stene, „okružni vrhovi su se zapravo dizali zbog elastičnog odskoka Zemljine kore“, objašnjava geolog.

„Kao da je pejzaž bio u nedostatku – niže na nekim mestima, više na drugim.“

Veza između rečne erozije i vršnog izdizanja je dobro dokumentovana i proučavana na mestima kao što su Alpi, Antarktik i visoravan Kolorado, napominje Dai.

„Obično reke i planine postižu neku vrstu ravnoteže, gde se erozija i izdizanje međusobno uravnotežuju.“ Ali kada reka iznenada promeni tok, „to može dramatično da uzdrma stvari. Ova iznenadna promena može pokrenuti brzu eroziju, što zauzvrat pokreće izdizanje planine kroz izostatski odskok.”

Nalazi se bave dvema anomalijama na Himalajima: neobičnim visinama Everesta, Lhotsea i Makalua u poređenju sa susednim vrhovima, „i jedinstvenim putem kojim reka Arun ide od južnog Tibeta ka reci Kosi u Nepalu“, navodi dr Devon A. Orme, vanredna profesorka na Odseku za nauku o Zemlji na Državnom univerzitetu Montana, koja nije bila uključena u istraživanje.

„Ovaj rad ubedljivo naglašava interakciju površinskih i dubljih tektonskih procesa u oblikovanju visoke topografije na Zemlji“, dodaje Orme.

Dok su neki slučajevi piraterije reke i preuređenje pejzaža počeli pre više miliona godina, drugi se dešavaju danas, dodala je ona.

Dokazi o jednom drevnom primeru još uvek postoje oko ivica Himalaja, gde su na isti način reke erodiralo duboke klisure. Ovo je dovelo do toga da dva regiona – Namče Barva na istoku i Nanga Parbat na zapadu – porastu za oko pet do 10 milimetara godišnje, tokom miliona godina, prema Orme. U slivu Amazona takođe je „dokumentovano hvatanje reke u toku“ i smatra se da igra ulogu u oblikovanju strme topografije regiona.

Dok kompjuterski modeli nove studije izgrađuju obećavajući argument za rečnu pirateriju koja uzrokuje dodatnu nadmorsku visinu Everesta, „budući rad na terenu u okviru drenaže kako bi se testiralo vreme zahvatanja reke biće od ključnog značaja za testiranje predloženih ideja“, ističe profesorka Orme.

„Prebacivanje prekidača“

Za istraživače, otkrivanje uzroka skoka Everestovog rasta počelo je proučavanjem neobičnog toku Aruna. Trenutno teče od istoka ka zapadu duž severnih Himalaja, drenirajući veliko područje severno od Everesta, ali zatim naglo skreće ka jugu. U ekspediciji u region, naučnici su takođe pronašli drevne jezerske sedimente u slivu reke Arun, što nagoveštava razlike u distribuciji vode pre više miliona godina.

„Ove karakteristike ukazuju da gornji i donji delovi reke možda nisu uvek bili deo istog sistema“, rekao je Dai. „Ovo je ukazalo na prošli događaj preotimanja reke.“

Do preokreta u istraživanju došlo je kada je glavni autor studije Ksu Han, postdoktorand na Školi za nauku o Zemlji i resurse na Kineskom univerzitetu geonauka, modelirao promene pejzaža tokom vremena. Hanove simulacije ukazuju da bi preotimanje reke dramatično povećalo protok vode u nižim segmentima Kosi. Na modelima, reka sa „dodatnim punjenjem“ dublje se urezala u stenoviti pejzaž, a naknadni efekat odbijanja pogurao je Everest i obližnje vrhove naviše.

„Everest i njegovi susedi, koje reka nije direktno erodirala, dobili su besplatnu vožnju prema gore“, kaže Dai.

Zarobljavanje reke, ili piraterija, može biti veoma brzo u geološkom smislu, „poput okretanja prekidača“, dodao je Dai. Fenomen se može dogoditi za samo nekoliko godina ili decenija. U 2017, drugi tim naučnika prijavio je slučaj rečnog piraterije na kanadskoj teritoriji Jukon; formiranje kanjona blizu podnožja glečera Kaskavulš preusmerilo je otopljenu vodu koja je ranije hranila reku Slims, preusmeravajući je u reku Alsek. Kada su istraživači prethodno posetili glečer 2013. godine, reka Slims je izgledala nepromenjena. Četiri godine kasnije, sve je gotovo nestalo.

U poređenju sa rečnim piratstvom, erozija i uzdizanje se odvajaju tokom mnogo dužeg vremenskog perioda – i još uvek se dešavaju sa Everestom, Lhotseom i Makaluom.

„Izračunavanje tačnog trajanja ovog odskoka je izazovno“, napominje Dai. „Još uvek postoji mnogo neizvesnosti u ovim proračunima, posebno u pogledu toga koliko dugo će se izostatski odskok nastaviti.“

Međutim, rast je samo jedan deo Everestove priče. Čak i dok dugotrajni efekti tektonskog sudara i kasniji odskok nastavljaju da guraju Everest prema gore, ekstremni vremenski uslovi i kretanje glečera troše planinu u podnožju. Za sada, istraživači očekuju da će se uzlazni zamah Everesta nastaviti. Ali planina je visoka i metaforički – kao globalna ikona i kao svedočanstvo o silama koje oblikuju našu planetu, ističe Dai.

„Razumevanje kako je nastao pomaže nam da shvatimo širu sliku dinamičke evolucije Zemlje. Dok se suočavamo sa budućom promenom klime i promenljivim vremenskim obrascima, razumevanje ovih procesa moglo bi nam pomoći da predvidimo kako bi se ovi kultni pejzaži naše planete mogli razvijati u budućnosti.“