Ako vam paket kasni, a majstor produžava rok za popravku automobila – nije reč o odugovlačenju, već o “nužnom zlu“. Ratna dejstva na Bliskom istoku uzburkala su pomorske rute, pa roba iz Azije za Srbiju ide zaobilaznim putem. Plovidba transportnih brodova produžava se za još dve nedelje, što dovodi do kašnjenja isporuka, kaže profesor Saobraćajnog fakulteta Mladen Krstić. To se posebno odnosi na auto-industriju, elektroniku i trgovinu tehničkom robom.

Plovidba na talasima rata: Auto-delovi i mašine za veš kruže oko Afrike, kako roba iz Azije stiže u Srbiju

Uslovi plovidbe nikad gori, ali stotine natovarenih brodova i dalje svakodnevno isplovljavaju iz azijskih luka. Zadatak nikad teži – da robu bezbedno prevezu do zapadnog tržišta. Ratna dejstva uzburkala su glavne pomorske rute između Azije sa jedne i Evrope i Severne Amerike sa druge strane. Između je neizvesnost. I logistika.

Prof. dr Mladen Krstić o novim rutama

“U ovim nepredvidivim uslovima ‘konce vuku’ najveći globalni logistički i brodarski sistemi koji određuju rute, prioritete i cene transporta. Njihove odluke direktno utiču na globalne tokove robe, pa samim tim i na tržište Srbije“, kaže za Internet portal RTS-a profesor Saobraćajnog fakulteta dr Mladen Krstić.

Kako bi se izbegle rizične zone, traže se nove rute. Kombinuju se – brod, železnica, kamion, avion.

“Neka od rešenja su ‘sea air` modeli – roba dolazi brodom do Dubaija ili Džede, a zatim avionom ide ka Evropi. Takođe, radi se na jačanju železničkih koridora kroz Centralnu Aziju i Tursku kao alternativnih ‘Puteva svile‘“, objašnjava profesor Odseka za logistiku.

Roba sada kruži oko Afrike – kako stiže do Srbije

Najveći deo robe koja iz Kine i ostalih delova Azije ide za Srbiju i dalje dolazi pomorskim putem – ali nešto drugačijom rutom.

U krizi konce vuku globalni logistički i brodarski sistemi

“Standardna ruta je ranije vodila kroz Indijski okean, Crveno more i Suecki kanal, pa dalje ka evropskim lukama poput Kopra, Rijeke, Pireja ili Konstance, odakle roba kamionima i železnicom stiže u Srbiju. Međutim, zbog bezbednosnih rizika i napada na trgovačke brodove u Crvenom moru, veliki broj brodarskih kompanija preusmerio je brodove oko Afrike, preko Rta dobre nade. Time se ruta produžava za oko 6.500 kilometara i u proseku 10–14 dana plovidbe“, kaže dr Krstić.

Iako je luka Pirej jedna od glavnih tačaka na ruti za Srbiju, deo tereta se sada češće iskrcava u lukama severne Evrope, poput luke Roterdam ili Hamburga. Odatle put ka Balkanu nastavlja drugim vidovima transporta.

“Srpske kompanije koje zavise od delova i sirovina iz Azije suočavaju se sa kašnjenjima i većim troškovima. To je posebno izraženo u auto-industriji, tekstilnoj industriji, elektronici, trgovini tehničkom robom“, kaže dr Krstić.

Duži rok isporuke, skuplji proizvodi i povremene nestašice

Posledice po građane su indirektne, ali veoma vidljive.

“Ako transport jednog kontejnera poskupi za nekoliko hiljada dolara, deo tog troška se gotovo sigurno prenosi na krajnju cenu proizvoda u prodavnici. Dakle, cene proizvoda rastu, poskupljuje tehnika, garderoba, obuća. Uz to, na robu i onlajn porudžbine se duže čeka, a uz to imamo i povremene nestašice određenih artikala“, objašnjava profesor.

Prof. dr Mladen Krstić o tome kako se kompanije prilagođavaju

Nestašica ima i u azijskim lukama. Nedostaju prazni kontejneri, jer se, zbog obilaženja Afrike, natovareni sporije prazne.

“Zbog svega toga, planiranje u evropskim kompanijama je otežano, a nekoliko dana kašnjenja može da zaustavi proizvodnju”, navodi profesor.

Da bi izbegle zastoje u proizvodnji i nestašice u radnjama, kompanije odustaju od decenijske, jeftinije prakse da delove i sirovine nabavljaju “u poslednjem trenutku”.

“Sada je porasla potreba za zalihama, jer rokovi isporuke više ne mogu da se planiraju precizno kao ranije. Zato sa relativno stabilnih i optimizovanih just-in-time modela, kompanije prelaze na mnogo oprezniji i fleksibilniji just in case model. To znači da drže veće zalihe i često imaju više dobavljača iz različitih zemalja, kako bi lakše poslovale u kriznim situacijama, ratnim dejstvima, blokadama pomorskih ruta“, navodi dr Krstić.

Ništa bez veštačke inteligencije

U pomoć uskače i veštačka inteligencija – za bržu reakciju i minimizaciju štete.

VI – za bržu reakciju u kriznim situacijama

VI modeli procenjuju kašnjenja, rizike i optimalne rute u realnom vremenu. Analiziraju troškove, vremenske uslove, gužve u lukama i bezbednosne rizike.

Automatizacija luka i terminala ubrzava utovar, istovar, manipulaciju kontejnerima…

“Bez takvih sistema, savremeni globalni lanci snabdevanja bi u ovakvim krizama bili znatno ranjiviji“, ističe profesor.

Kako isplivati iz nemirnih voda u fokusu LOGIS-a

Da bi se ta ranjivost ublažila, a kriza koja je uzdrmala kako globalnu, tako i domaću ekonomiju lakše prebrodila – neophodna je čvrsta saradnja privrede i nauke.

Profesor Odseka za logistiku Saobraćajnog fakulteta dr Mladen Krstić

Upravo to će biti u fokusu ovogodišnjeg LOGIS-a, međunarodne konferencije Logističke inovacije i rešenja u lancima snabdevanja.

U dva dana, 14. i 15. maja, privrednici i akademska zajednica će na Saobraćajnom fakultetu predstaviti  najnovija logistička dostignuća, inovativna rešenja i primere dobre prakse.

Više od 250 učesnika – menadžera, stručnjaka i istraživača diskutovaće o trenutnim izazovima sa kojima se kompanije suočavaju i načinima na koje se ti izazovi prevazilaze.

Cilj je ojačati sistem i pronaći modele koji pružaju stabilnost u snabdevanju – čak i u burnim vodama.

U Trstu je, u organizaciji Saveza Srba u Italiji i u saradnji sa Kulturnim udruženjem srpske omladine u Trstu (ACGS – Associazione Culturale Giovanile Serbia), a uz podršku Regije Friuli Venecija Đulija (FVG) i Centra za afirmaciju kulturne baštine Dunđerski, realizovan značajan kulturni događaj posvećen jednoj od najpotresnijih ljubavnih priča srpske književnosti i istorije.

Ljubav Laze Kostića i Lenke Dunđerski oživela pred publikom u Trstu

Predstava Od raja do beznjenice, koja na snažan i poetski način oživljava veliku, sudbinsku i tragičnu ljubav Laze Kostića i Lenke Dunđerski, izvedena je pred prepunom salom Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu. Ova ljubavna priča, obeležena dubokim emocijama, neostvarenim snovima i društvenim okolnostima koje su joj stale na put, i danas snažno dotiče publiku.

Ljubav između velikog pesnika i mlade Lenke, ćerke Lazara Dunđerskog – jednog od najuticajnijih i najimućnijih Srba u Austrougarskoj carevini – ostala je upamćena kao simbol čiste, ali bolne čežnje, koja je svoje konačno utočište pronašla u besmrtnoj poeziji.

Kroz upečatljivu glumu Ervina Hadžimurtezića, Jovane Radovanović i Miodraga Petrovića, uz sugestivnu režiju Zorana Subotičkog, koji je ujedno i pisac i autor drame, predstava je publici približila ne samo intimnu dramu dvoje zaljubljenih, već i duh vremena u kojem su lična osećanja često bila žrtvovana pred društvenim normama i očekivanjima.

Ova emotivna priča ostavila je snažan utisak na prisutne i još jednom potvrdila značaj negovanja kulture, umetnosti i istorijskog nasleđa kao temelja očuvanja identiteta zajednice.

Izvođenje predstave u Trstu nosi i dodatnu simboliku, na koju ukazuje i sam autor i reditelj Zoran Subotički: „Spomenik – replika istorijskog novčića postavljen je na Ponte Rosu s razlogom. Trst je po svom duhu deo srednjoevropskog, austrougarskog kulturnog prostora, kojem pripadaju i Beč, Budimpešta, Temišvar i Novi Sad. Svim tim gradovima zajednička je snažna uloga Srba u njihovom razvoju i kulturnom uzdizanju”.

Subotički predstavu vidi kao drugu stranu tog simboličnog „novčića“: „Priča o porodici Dunđerski i velikoj ljubavi Laze Kostića i Lenke dolazi iz ‘srpske Atine’ i prirodno se razume u ‘srpskom Trstu’. Dunđerski tu stoje rame uz rame sa znamenitim srpskim porodicama koje su obeležile istoriju ovog grada”.

Upravo kroz ovu simboliku, umetnici su imali priliku da se dodatno upoznaju sa srpskim nasleđem u Trstu, uz vođstvo Danice Krstić, profesionalnog vodiča Regije FVG, istoričara umetnosti i članice ACGS, koja je približila tragove znamenitih Srba utkane u identitet grada. Ovakvo uranjanje u istorijski i kulturni kontekst produbilo je razumevanje prostora u kojem se predstava odvija, što se prirodno odražava u scenskom rešenju zasnovanom na autentičnim istorijskim ambijentima, naveli su u Udruženju.

U tome se ogleda prepoznatljiv umetnički rukopis Zorana Subotičkog: umesto klasične pozorišne scene, ambijent izvođenja prilagođen je autentičnim prostorima, poput crkvenih i kulturnih zdanja od velikog značaja za srpsku zajednicu. Na taj način prostor postaje aktivni deo priče, pojačavajući emotivni doživljaj publike i stvarajući snažnu, gotovo opipljivu atmosferu epohe, zbog čega se predstava ne izvodi u pozorišnim salama.

Publika u Trstu imala je priliku da doživi ovakav susret umetnosti i istorije, u kojem se prostor i priča stapaju u skladnu celinu, potvrđujući trajne kulturne veze srpskog naroda sa ovim gradom.

Organizatori događaja – Lidija Radovanović, predsednica Saveza Srba u Italiji, zatim Danijela Čuljković, glavna organizatorka i članica ACGS i Maja Berović, predsednica ACGS – istakle su da ovakvi programi povezuju umetnički izraz sa istorijskim nasleđem i dodatno učvršćuju ulogu Trsta kao važnog mesta susreta srpske kulture. Upravo kroz ovakve trenutke postaje jasno da Trst i danas ostaje značajno mesto susreta srpske kulture, istorije i savremenog umetničkog izraza, dodaju u Kulturnim udruženju srpske omladine u Trstu.

Od elegantnog izdanja Demi Mur do smelih modnih poteza koji su obeležili istoriju festivala, Kan je i ove godine pokazao zašto važi za jednu od najvažnijih svetskih modnih pozornica. Irena Mišević ocenila je da je ovogodišnjifestival obeležio povratak klasične francuske elegancije uz svedeniji i prefinjeniji stil na crvenom tepihu.

Ovogodišnje, 79. izdanje festivala nastavilo je tradiciju postavljanja filmskih i modnih trendova. Članica žirija Demi Mur postavila je ton elegancije u beloj haljini modne kuće Žakmus, dok je njena ogrlica brenda Šopar privlačila pažnju fotografa.

Gostovanje Irene Mišević u Jutarnjem programu

Manekenka Barbara Palvin na crvenom tepihu je otkrila da je trudna, a klasična elegancija ponovo se pokazala kao siguran izbor — što je potvrdio i Ilajdža Vud u crnom smokingu.

„Mnogi ljudi ne znaju da je Kan zapravo veoma blizak nama i istorijski, ali mislim da su francuske glumice ove godine izgledale fenomenalno. Potpuno opušteno su pokazale šta znači francuski stil — ne samo kroz garderobu, već i kroz šminku, frizure i celokupan izgled.

Zanimljivo je što su se pojavile dame poput Džoan Kolins, zatim Džejn Fonda i, naravno, Katrin Denev, koja je bukvalno zastava Francuske, nacionalno blago.

Divno je i što je tu Demi Mur. Lepo je što su zaista vratili francuski glamur“, ocenjuje sagovornica RTS-a.

Demi Mur, članica žirija

Iako je holivudski stil i dalje prisutan, u Kanu je ove godine dominirala francuska estetika.

„Demi Mur je donela holivudski glamur, ali je nosila kreaciju francuskog dizajnera. Mnoge francuske modne kuće, kao što je Šanel, bile su veoma zastupljene. Pojavio se i Guči. Sve su izgledale divno i mislim da su dale mali primer kako treba izgledati na crvenom tepihu“, rekla je Irena Mišević.

Kan je, kako ističe, i svojevrsni godišnji presek svetske modne scene.

„Modne kuće često upravo u Kanu najavljuju ono što će kasnije prikazati na revijama visoke mode. Recimo, Džilijan Anderson nosila je Miu Miu. Postoje kuće koje inače ne rade visoku modu, ali za zvezde kreiraju posebne, ručno šivene modele. To je upravo taj presek modne scene“

Pažnju su privukli i muškarci na crvenom tepihu, koji su se, prema oceni sagovornice, ove godine opredelili za elegantniji i svedeniji pristup.

Sabrtina Lopez na crvenom tepihu

„Glumci su izgledali sjajno. Videlo se da su radili na tome. Žao mi je što su se razišli Marion Kotijar i njen suprug, ali su oboje izgledali odlično. I Vensan Kasel je izgledao fenomenalno. Muškarci danas veoma vode računa o stilu. Ove godine sve je bilo veoma klasično i elegantno. Nosila su se jednostavna odela, bez ekstremnih izleta, što je po meni pravo osveženje, jer smo u poslednje vreme na crvenom tepihu viđali previše ekstravagantnih kreacija koje nisu uvek bile uspešne“, zaključila je Irena Mišević.

Festival u Kanu traje do 23 maja.

Pred veliko finale Evrovizije atmosfera u Beču je na vrhuncu, a podrška predstavnicima Srbije, grupi „Lavina“, stiže sa svih strana. O reakcijama publike, očekivanjima pred nastup i euforiji u Nišu govorili su uživo iz Beča i Niša Stefan Popović i Jelena Marinović, dok je Bojana Stamenov iz studija poručila da Srbija ove godine ima razloga za velika očekivanja.

Kako izgleda sama završnica Evrovizije iza kulisa, kakva su očekivanja i kako dišu fanovi pred veliko finale, proverili smo uživo iz Beča i Niša. U studiju nam se pridružila i Bojana Stamenov, koja je upravo u Beču predstavljala Srbiju pre 11 godina.

Gostovanje Bojane Stamenov u Jutarnjem programu

Prvom slikom idemo do Beča, gde se nalazi Stefan Popović, koji prati svaki korak grupe „Lavina“.

„Atmosfera je fenomenalna. Iako je jutros grad nešto mirniji zbog kiše i ranog termina, prethodnih dana ulice Beča bile su pune fanova koji pevaju i navijaju. Posebno je lepo što su nam prilazili fanovi iz Grčke, Francuske i Italije kako bi pohvalili Lavinu i rekli da jedva čekaju večerašnji nastup“, rekao je Stefan Popović.

Govoreći o večerašnjem nastupu, Stefan je istakao da većih promena nema, ali da publiku očekuje „vrhunski nastup“.

„Sve je usavršeno do poslednjeg detalja. Reakcije publike u areni su sjajne – svaki put kada „Lavina“ izađe na scenu dobije gromoglasan aplauz. Oduševljeni su i strani novinari u medija-centru, pevaju i aplaudiraju tokom nastupa“, naveo je Stefan.

Iz studija je potom usledio razgovor sa Bojanom Stamenov, koja kaže da joj Beč vraća posebne emocije.

„Srbija je na Evroviziji voljena. Poslednjih godina postali smo nepredvidivi po tome šta šaljemo, a mislim da smo ove godine potpuno iznenadili evrovizijsku scenu. Moja tiha prognoza je da smo sigurno među prvih deset, a volela bih i među prvih pet“, rekla je Bojana Stamenov.

Dodala je i da je „Lavina“ donela „mali rok spektakl“, uz poruku da „Nišlije nikada ne razočaraju kada je u pitanju rokenrol“.

U međuvremenu, iz Niša se uključila Jelena Marinović, koja je prenela atmosferu iz rodnog grada članova benda.

„Ne postoji organizovano javno gledanje finala, ali se Nišlije uveliko organizuju sa prijateljima i porodicom kako bi zajedno navijali za „Lavinu“. Grad je veoma ponosan na njih – ne samo zbog muzike i nastupa, već i zbog toga što je reč o vaspitanim i skromnim mladim ljudima koji na najbolji način predstavljaju i Niš i Srbiju“, rekla je Jelena.

Građani Niša isticali su da prvi put sa tolikim interesovanjem prate Evroviziju upravo zbog „Lavine“, dok su učenici i kolege članova benda govorili o njihovoj posvećenosti muzici, radu sa decom i energiji koju prenose na sceni.

Federalna obaveštajna služba Švajcarske saopštila je da će konačno otvoriti dugo zapečaćene dosijee o ozloglašenom nacističkom ratnom zločincu Jozefu Mengeleu, ali bez navođenja roka.

Jozef Mengele je pobegao iz Evrope posle Drugog svetskog rata, a godinama su kružile glasine da je neko vreme proveo u Švajcarskoj, iako je za njim izdata međunarodna poternica.

Imanje u blizini Aušvica 1944. godine. S leva nadesno: Rihard Ber (komandant Aušvica), Jozef Mengele i Rudolf Hes (bivši komandant Aušvica)

Istoričari su u više navrata tražili pristup dosijeima, ali su im švajcarske vlasti to do sada odbijale.

Mengele je bio lekar u nemačkom Vafen SS. Raspoređen je u nacistički logor Aušvic u okupiranoj Poljskoj, gde je vršio selekciju osuđenih na odlazak u gasne komore – procenjuje se da je život izgubilo 1,1 milion ljudi, među kojima blizu milion Jevreja.

Poznat kao “Anđeo Smrti”, odabirao je zatvorenike – pretežno decu i blizance – za sadističke medicinske eksperimente, da bi ih potom takođe slao u smrt.

Kakva je veza za Švajcarskom

Posle rata Mengele je, poput mnogih visoko pozicioniranih nacista, brzo promenio i uniformu i ime.

Uz pomoć lažnog identiteta, u švajcarskom konzulatu u Đenovi, na severu Italije, dobio je putne isprave Crvenog krsta, a potom ih upotrebio za beg u Južnu Ameriku.

Crveni krst je te dokumente namenjivao hiljadama Evropljana raseljenih ili apatrida nastalih usled rata, ali su takođe uspeli da ih pribave i nacisti u bekstvu od pravde – nešto za šta se ta organizacija naknadno izvinila.

Dakle, kakva je Mengeleova veza s Švajcarskom?

Skijanje na Alpima 1956. godine

Iako je pobegao iz Evrope 1949, Mengele je 1956. godine sa sinom Rolfom boravio na skijanju u švajcarskim Alpima. Ta informacija poznata je od osamdesetih godina.

Zvanično, posle toga proveo je ostatak života u Južnoj Americi. Ali švajcarska istoričarka Regula Bohsler uvek se pitala je li se Mengele vratio ponovo – i to, ključno, posle 1959. godine, kada je za njim izdata međunarodna poternica.

Istražujući moguću ulogu Švajcarske kao tranzitne zemlje za odbegle naciste, Bohsler je otkrila da je austrijska obaveštajna služba juna 1961. godine upozorila Švajcarsku da Mengele putuje pod lažnim imenom i da se možda nalazi na švajcarskom tlu.

“Čini se da postoje dokazi da je Mengele planirao put u Evropu 1959. godine”, rekla je istoričarka za Bi-Bi-Si. “Zašto je gospođa Mengele iznajmila stan u Cirihu?”

Stan je bio u skromnom predgrađu, a Mengeleova porodica imala je dovoljno sredstava za nešto mnogo luksuznije. No, bio je u blizini međunarodnog aerodroma.

Bohsler je imala uvid u dosijee ciriške policije, koji su potvrdili da je 1961. nad tim stanom uspostavljen nadzor; policija je čak zabeležila da gospođa Mengele vozi svoj “folksvagen” u pratnji neidentifikovanog muškarca.

Ali – da li je to bio njen muž? Hapšenje traženog ratnog zločinca, kakav je Mengele bio, uključivalo bi švajcarsku saveznu policiju. Bohsler je 2019. podnela zahtev Švajcarskom saveznom arhivu za uvid u te dosijee. Zahtev je odbijen. Dosijei su zapečaćeni do 2071. radi nacionalne bezbednosti i zaštite šire porodice.

Bohsler nije bila ni prva ni poslednja koju su odbili. Godine 2025. kolega istoričar Žerar Vetštajn pokušao je ponovo. I on je odbijen. “Delovalo je apsurdno”, rekao je za Bi-Bi-Si. “Sve dok su zapečaćeni do 2071. godine, to hrani teorije zavere – svi govore: ‘sigurno nešto kriju’.”

Vetštajn je osporio tu odluku tužbom protiv švajcarskih vlasti – skupocen postupak za koji je potražio grupno finansiranje. “Prikupili smo 18.000 švajcarskih franaka (17.000 funti; 23.000 dolara) za svega nekoliko dana.”

I tada je Švajcarska federalna obaveštajna služba konačno promenila stav. U saopštenju izdatom ovog meseca, koje nagoveštava da potpuna transparentnost možda ipak neće doći tako skoro, stoji: “Podnosiocu žalbe biće omogućen pristup dosijeu, pod uslovima i zahtevima koji će tek biti utvrđeni.”

Šta piše u dosijeima

Nisu svi uvereni da će dosijei otkriti mnogo o samom Mengeleu.

Sača Zala, predsednik Švajcarskog društva za istoriju, apsolutno je “siguran da u njima nema ničeg relevantnog o Mengeleu”, ali smatra da bi moglo biti pomena stranih obaveštajnih službi ili stranih informatora.

Krajem pedesetih izraelski Mosad aktivno je tragao za odbeglim nacističkim ratnim zločincima, a Zala sumnja da su možda bili u kontaktu sa Švajcarcima. To bi davalo švajcarskim vlastima razlog da dosijee drže zapečaćenim, budući da se osetljive informacije u vezi sa stranim obaveštajnim službama uglavnom rediguju.

Ali je li prosti pomen Mosada u vezi s njegovim opštepoznatim progonom nacista pre 70 godina zaista tako osetljiv? “To pokazuje glupavost procesa ukidanja tajnosti bez istorijskog znanja”, smatra Zala. “Na taj način, administracija je hranila teorije zavere.”

Švajcarska osetljivost i stid zbog uloge u Drugom svetskom ratu

Drugi istoričari, poput Jakoba Tanera, kažu da tajnovitost oko dosijea više otkriva o Švajcarskoj nego što će oni ikada otkriti o Mengeleu. “To je sukob između nacionalne bezbednosti i istorijske transparentnosti, a prva u Švajcarskoj neretko pobedi.”

Taner je učestvovao u Beržijevoj komisiji devedesetih, koja je ispitivala odnose neutralne Švajcarske sa nacističkom Nemačkom – posebno ulogu švajcarskih banaka.

Odlično poznaje švajcarsku osetljivost i stid zbog uloge zemlje u Drugom svetskom ratu, kada su jevrejskim izbeglicama zatvarana vrata na granici, dok su švajcarske banke čuvale novac jevrejskih porodica koje su potom stradale u nacističkim koncentracionim logorima.

“To je problem za demokratsku državu što ti dosijei još nisu otvoreni”, tvrdi Taner.

Ipak, smatra da je verovatno da je Mengele 1961. bio u Švajcarskoj.

Traženi nacistički ratni zločinac Adolf Ajhman uhapšen je od strane Mosada u Argentini 1960. godine, a postoje dokazi da su drugi nacisti koji su pobegli u Južnu Ameriku smatrali da su i oni tamo nesigurni i da bi Evropa – gde su im prijatelji i rodbina ostali – mogla biti bezbednije utočište.

Taner napominje da je Valter Rauf, još jedan traženi nacistički ratni zločinac koji je pobegao u Čile, neko vreme boravio u Nemačkoj 1960.

Jedan istoričar sa Beržijeve komisije nakratko je 1999. imao uvid u neke od Mengeleovih dosijea i zaključio da je nemoguće potvrditi ili opovrgnuti njegovo prisustvo na švajcarskom tlu.

No, to je bilo svega nekoliko redova u izveštaju od 24 toma o čitavom ratu. Dosijei su ponovo zapečaćeni; istoričar je preminuo pre sedam godina.

“Plašim se da će izgledati kao Epstinovi dosijei”

U međuvremenu, datum otvaranja dosijea nije određen, a formulacija o “uslovima i zahtevima” iz saopštenja Federalne obaveštajne službe deluje zlovešto Vetštajnu. “Plašim se da ćemo dobiti dosije koji je više crn nego transparentan”, kaže on.

I Bohsler strahuje da će dosijei biti pretežno redigovani. “Uopšte ne verujem vlastima. Plašim se da će izgledati kao Epstinovi dosijei. Zašto su ti Mengeleovi dosijei tako dugo bili zapečaćeni?”

Mengele je decenijama predmet misterije, glasina i teorija zavere.

Nikada nije ni uhapšen, a kamoli osuđen za svoje strašne zločine. Kada je umro u Brazilu 1979. godine, sahranjen je pod lažnim imenom.

Ali glasine su se nastavile. Godine 1985. telo je ekshumirano, a 1992. DNK testiranje konačno je potvrdilo da je reč o njemu.

Zloglasni lekar iz Aušvica bio je mrtav.

Ali – da li je ikada bio u Švajcarskoj? Jesu li Švajcarci jednostavno propustili da ga uoče?

Jesu li zatvarali oči pred potencijalno neugodnim prisustvom, da bi izbegli neželjenu pažnju koju bi hapšenje privuklo? Ili je, kao i toliko toga vezanog za Mengelea, i to samo glasina?

“Možda nikada nećemo saznati pravu istinu”, kaže Vetštajn. “Nikada nećemo znati da li je bio ovde… ali možda možemo imati barem nešto jasniju sliku.”