Mnogi su pohitali da oporavak zaštitnog sloja oko naše planete pripišu smanjenju zagađenja usled globalnih mera samoizolacije, ali stručnjaci tvrde da ta veza ne postoji.

Konačno jedna dobra vest, pomislili su mnogi pri nedavnom obelodanjivanju da je u jeku pandemije virusa korona ozonski omotač počeo da se ubrzano obnavlja. Pojedinci su pohitali da oporavak zaštitnog sloja oko naše planete pripišu upravo masovnim merama samoizolacije i naglom globalnom smanjenju upotrebe automobila, industrijskih dimnjaka i drugih zagađivača. Za time su se poveli i pojedini mediji, poput australijskog portala „Hepi” koji je konstatovao da je, zahvaljujući tome što ljudi manje izlaze usled opasnosti od kovida 19, došlo do primetnog smanjenja gasova s efektom staklene bašte širom sveta.

Sagovornici „Politike”, međutim, tvrde da ta veza ne postoji. Tako prof. dr Vladimir Đurđević, s Instituta za meteorologiju beogradskog Fizičkog fakulteta, kaže za naš list da je oporavak ozonskog omotača posledica dugogodišnje primene međunarodnih sporazuma, pre svega Montrealskog protokola iz 1987. godine, koji reguliše cirkulaciju gasova koji narušavaju taj omotač.

„Reč je o primeni dugoročnog dogovora koji traje decenijama kako bi se proizvodnja, trgovina i korišćenje štetnih gasova doveli pod strogu kontrolu. I to je sada počelo da daje rezultate, baš kao što su naučnici i predviđali. To što je trenutno stala industrija i transport usled virusa korona nema puno veze. U tom smislu, ovih nekoliko nedelja ili mesec do dva dana primene mera protiv pandemije su isuviše kratak period da bi se tvrdilo da se nešto usled masovne samoizolacije svetskog stanovništva dešava nabolje. Posle tolikih godina narušavanja životne sredine iluzorno je očekivati da se za ovako kratko vreme neke stvari regenerišu”, napominje dr Đurđević.

Na zasluge Montrealskog protokola pozvala se nedavno i Antara Banardži s Univerziteta u Kolorado Bolderu u SAD. Uz podsećanje da je tim dokumentom zabranjeno korišćenje supstanci koje uništavaju ozon, ona je, kako je preneo RTS, navela da se ozonska rupa intenzivno smanjuje još od 2000. godine. Antara Banardži je sugerisala da je aktuelno obnavljanje ozonskog omotača samo nastavak tog procesa, koji se odigrava sporo jer štetne hemikalije čija je upotreba zabranjena imaju veoma dug životni vek u atmosferi. Ali aktuelna dinamika obnove omotača nije bitno drugačija u odnosu na ustaljena predviđanja.

Štaviše, dr Vladimir Đurđević kaže da će oporavak zaštitnog prstena oko naše planete potrajati još najmanje tridesetak godina.

„Dakle, tek sredinom ovog veka bi moglo da se očekuje da ozonski omotač bude na nivou s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina prošlog stoleća”, navodi on.

Meteorolog Nedeljko Todorović takođe smatra da ljudska neaktivnost nije uslovila obnovu ozonskog omotača, naglašavajući pri tome značaj prirodnih procesa u stratosferi.

„Obnova ozonskog omotača zavisi prevashodno od Sunca, a ne od automobila, virusa korona ili drugih čovekovih aktivnosti. Reč je jednostavno o prirodnom ciklusu u stratosferi. Baš kao što se decenijama povećavala, ozonska rupa se poslednjih godina smanjuje”, kaže Todorović za naš list.

S druge strane, prof. dr Vladimir Đurđević upozorava da većina stručnjaka za životnu sredinu strepi od obrnutog efekta – da će, po završetku pandemije, naše okruženje naglo biti još ugroženije, ukoliko se pribegne povećanoj industrijskoj proizvodnji, kako bi se nadoknadio njen aktuelni zastoj.

„Jednostavno, industrija će želeti da povrati proizvodnju, pa može da se desi da bude agresivnija po pitanju upotrebe štetnih materijala, goriva i raznih drugih stvari i da tako situacija bude gora nego pre pandemije”, upozorava Đurđević.

IZVOR:POLITIKA.RS