Ponedeljak oborio Ginisov rekord kao najgori dan u nedelji
1) “Socijalni džet-leg”
2) Hormonski pad motivacije
3) Kortizolni “šok”
Kada lider kaže “Dosta je!” Odlazak Željka Obradovića i lekcije o liderstvu koje prevazilaze sport
U profesionalnom sportu navikli smo da se bavimo krajnjim rezultatima: pobedama, titulama, tradicijom i dostignućima. Ali postoje trenuci kada ono što se događa na parketu ode u drugi plan, a ono što se dešava među ljudima, upravom, igračima, navijačima…postane mnogo važnije. Ti retki trenuci otkrivaju šta liderstvo zaista znači. Odlazak Željka Obradovića iz Partizana jedan je od tih trenutaka.
Piše: Nikola Milosavljević, Senior HR Consultant/Managing Partner @ HR Fabrika
I upravo zato je vredan dublje, ljudske analize. Ne zato što je to najveći sportski događaj sezone. Niti zato što je iznenađenje da jedan legendarni trener podnosi ostavku. Važno je zato što se pred nama otvorila jedna od onih situacija koje ogole suštinu – suštinu uspeha, odgovornosti i granice ljudske energije.
Ovo nije tekst o košarci. To nikada nećete doživeti, jer sam operisan od sporta. Ovo je tekst o liderstvu i šta možemo da naučimo iz toga.
Nikola Milosavljević, Foto: Bojan Stanić
Tišina posle buke
Kada je objavljeno da je Željko Obradović saopštio da odlazi, svako ko je video objavu mogao je da zaključi da on nije tražio krivce. Nije prebacivao loptu na upravu, na igrače, na sudije, na medije. U modernom sportu, gde se ego nosi kao trofej, to je gotovo pa staromodno.
Ta tišina imala je veću težinu od svake reči. Jer tišina je ponekad glasnija od aplauza, od zvižduka, od rasprava na društvenim mrežama. Ona ostavlja prostor da razmislimo ne o tome šta se desilo, nego zašto. Zašto jedan od najvećih evropskih trenera, čovek sa ozbiljnih devet evropskih titula, odluči da kaže: „Dosta je“? I, još važnije – zašto je to možda najzrelija odluka koju je mogao doneti?
Liderstvo u trenutku kada tvoje reči više ne menjaju tok
Postoje periodi u radu sa ljudima kada energija jednostavno počne da curi na mestima koja ne vidimo. Kada tim i lider, iako dele isti cilj, više ne stvaraju isti impuls. I najiskusniji treneri, kao i najiskusniji menadžeri, osete taj trenutak, ali ne reaguje svako isto. Neki postanu glasniji, grublji, tvrđi… Neki se zatvore u sebe. Neki traže izgovore ili se inate.
A neki, poput Obradovića, urade ono što većina nema snage da uradi: prepoznaju da njihov glas više ne pomera stvari na način na koji bi trebalo. Ne zato što su izgubili znanje, niti zato što su prestali da veruju u tim, nego zato što povremeno u kolektivima dođe do preteškog zasićenja da bi se prevazišlo jednom istom porukom, bez obzira ko je izgovara.
To je jedan od najtežih trenutaka u liderstvu. To je onaj trenutak kada se pitaš – Da li pomažem timu ili mu otežavam time što ostajem? Kroz ovu odluku i sam sam prošao pre četiri godine, kada sam odlučio da odem iz kompanije za koju sam radio trinaest godina. I zbog toga verujem da je malo onih koji znaju da odgovore na to pitanje iskreno. Još manje onih koji imaju hrabrosti da postupaju po tom odgovoru.
Odlazak kao čin odgovornosti, ne poraza
Ostavka se često doživljava kao odustajanje, priznanje nemoći, znak slabosti. Ali to je pogrešno razumevanje. Postoji ogromna razlika između napuštanja broda i prepoznavanja da je brodu potrebna nova komanda. U sportu, kao i u biznisu, ima ljudi koji odlaze tek kada izgore svi mostovi. Odlaze ljuti, razočarani, u konfliktu sa svima, ostavljajući iza sebe pustoš. To su oni odlasci od kojih se tim teško oporavlja. A onda postoje odlasci koji su zapravo najdublji oblik profesionalne i lične odgovornosti.
Obradovićev odlazak spada u ovu drugu kategoriju. On nije otišao zato što je izgubio motivaciju, niti zato što je želeo bekstvo. Otišao je zato što je shvatio da njegova pozicija više ne donosi ono što bi morala da donese. A kada si lider, to je velika stvar: imati hrabrosti da priznaš da tim u ovom trenutku više može napredovati bez tebe nego sa tobom. Ta vrsta svesti zahteva ogromnu emocionalnu inteligenciju. I još veće samopouzdanje.
Hemija koja se ne vidi, ali menja sve
Jedna od najvećih zabluda u sportu i biznisu jeste da rezultati zavise samo od taktike, kvaliteta ili resursa. Ali najveći padovi nisu taktički. Oni su emocionalni. Tim se ne raspada zato što je odigrao lošu odbranu – tim se raspada zato što prestaje da veruje da može da pobedi. To poverenje je kao fina nit, ne puca naglo, nego se istanjuje tiho, dan po dan. Niko spolja ne vidi taj trenutak, ali lider ga oseti pre svih: promenu u pogledu igrača, manjak inicijative, drugačiji ton u svlačionici, tišinu tamo gde je ranije bilo energije. To su stvari koje se ponekad mogu rešiti samo promenom energije i to je ono što lider mora da uradi svojim odlaskom.
Snaga lidera da napravi prostor drugima
Jedna od najzanemarenijih dimenzija vođenja jeste sposobnost da stvoriš prostor za druge, a ne da ga zauzmeš. Mnogi lideri nesvesno uguše svoje okruženje – ne zato što su loši, nego zato što su preveliki. I tu je ona čuvena priča – kada on ode mogu odah da ugase svetlo u firmi. I to nije baš tako. Malo se firmi ugasilo zbog odlaska jednog čoveka, ako su imali postavljen sistem. I ako je líder radio dobro svoj posao.
I svesni smo toga da je Obradović u Partizanu upravo bio ogromna figura, istorija, simbol. Kada uđe u svlačionicu, fizički unese energiju koja bi u mnogim timovima bila privilegija, ali u nekim situacijama može postati i teret koji ljudi ne znaju da nose. Njegov odlazak nije samo sportska odluka. To je odluka koja omogućava da novi glasovi postanu glasniji. Da nove ideje dobiju prostor. Da tim ponovo nađe svoju unutrašnju dinamiku. Shvatiti da ponekad više doprinosiš timu time što se povučeš nego time što ostaneš – to je možda najplemenitiji aspekt liderstva.
Šta ovo znači za nas – poslovne timove i obične živote?
Možda ne vodimo košarkaške ekipe pred hiljadama ljudi. Ali svi mi imamo svoje timove: porodicu, kolege, saradnike, projekte. I svi se povremeno nađemo u situaciji u kojoj treba da donesemo odluke koje su teške, nepopularne ili bolne. Upravo zato priča o Obradoviću ima univerzalnu vrednost.
Svi ponekad moramo da prepoznamo kada naš uticaj više nije koristan. Svi ponekad moramo da priznamo kada se nalazimo na mestu koje više ne inspiriše. Svi ponekad moramo da znamo da dignemo ruku i kažemo – Mislim da ovako više ne ide!
To nije poraz. To je profesionalna i ljudska zrelost. I što je još važnije to je poruka da promena nije nešto čega treba da se bojimo, nego nešto što otvara vrata nečemu potpuno novom.
Ono što ostaje posle odlaska
Kada se jedan veliki lider povuče, ljudi instinktivno misle o onome što se izgubilo: iskustvu, znanju, energiji. Ali malo ko razmisli o onome što je tim dobio: novi početak. Lideri koji odlaze dostojanstveno ostavljaju iza sebe mnogo više nego što se na prvi pogled vidi. Ostavljaju prostor za rast. I na kraju ostavljaju primer. Primer da liderstvo nije autoritet, funkcija, slava ni uticaj. Liderstvo je odgovornost prema timu, čak i kada je najteža odluka da se taj tim ostavi u tuđim rukama.
Zato odlazak Željka Obradovića nije priča o porazu. To je priča o odgovornosti, zrelosti i dubokom razumevanju onoga što vođstvo zapravo jeste. A možda je najveća lekcija koju možemo da izvučemo upravo ova: Najveći lideri ne grade nas samo dok su tu, nego i načinom na koji odu.
O autoru:
Nikola Milosavljević je ko-osnivač HR Fabrike i HR asocijacije O.U.R. HR, jedne od najuticajnijih HR inicijativa u regionu. Kroz konferencije, treninge i podkast O.U.R. HR Stories, Nikola okuplja lidere koji su spremni da govore otvoreno – o izazovima, greškama, promenama i pravim ljudima iza procesa. Kao konsultant i trener sa više od 15 godina iskustva, sarađuje sa nekim od najuspešnijih kompanija u regionu, pomažući im da unaprede svoje HR strategije, razviju lidere i stvore radna okruženja u kojima ljudi zaista žele da ostanu – ne zato što moraju, već zato što ih neko vidi i vrednuje.
„Zootropolis 2” ruši rekorde: Četvrto najveće globalno otvaranje svih vremena
Disney ima ogroman hit u bioskopima: „Zootropolis 2” je ostvarila zapanjujućih 556 miliona dolara na globalnom otvaranju. Tokom petodnevnog prazničnog vikenda za Dan zahvalnosti, film je u SAD zaradio 156 miliona, ali je na međunarodnim tržištima eksplodirao sa čak 400 miliona dolara (Kina je činila više od polovine tog iznosa). Samo u standardnom trodnevnom periodu, “Zootopia 2” se približila zaradi od pola milijarde dolara.
Ukupno gledano, “Zootopia 2” je ostvarila četvrto najveće globalno otvaranje svih vremena, odmah iza Marvelovih hitova “Avengers: Endgame”, “Avengers: Infinity War” i “Spider-Man: No Way Home”. Sve ukazuje na to da će film vrlo brzo probiti granicu od milijardu dolara u bioskopima.
Film je oborio niz rekorda
Najveće globalno otvaranje animiranog filma ikada (po trenutnim kursnim stopama i u istom skupu tržišta)
Najveće globalno otvaranje 2025. godine
Najveće otvaranje animiranog nefinskog filma u Kini
Najveće globalno otvaranje u istoriji Walt Disney Animation Studios
Najveće otvaranje animiranog filma u Disney istoriji
Najveće globalno otvaranje animiranog nastavka ikada
Najveće globalno otvaranje nekog nastavka od 2021. godine
Kao što se i očekivalo, “Zootropolis 2” je tokom vikenda bila broj jedan na globalnom, američkom i međunarodnom box office-u.
IGN je filmu dodelio ocenu 8/10, uz komentar:
„Zootropolis 2″ ponovo šalje prvi zečje-lisica detektivski tandem ZPD-a na slučaj koji se dotiče nekih od najtežih društvenih tema — i pritom donosi sve moguće životinjske igre reči.”
Disney će očigledno imati veoma snažan kraj 2025. godine, jer „Avatar: Fire & Ash” stiže u bioskope 19. decembra. Očekivanja su ogromna: „Avatar” i dalje drži titulu najprofitabilnijeg filma svih vremena (bez prilagođavanja inflaciji), sa ukupno 2,9 milijardi dolara zarađenih kroz više bioskopskih izdanja. (Kratko ga je pretekao „Avengers: Endgame”, ali je “Avatar” ponovo preuzeo tron zahvaljujući novom reizdanju.)
Nastavak iz 2022. godine, „Avatar: The Way of Water”, zaradio je 2,3 milijarde dolara, čime je zauzeo treće mesto na listi najprofitabilnijih filmova svih vremena. Ipak, prošle nedelje kreator Avatara Džejms Kameron izjavio je da je spreman da se povuče iz franšize ukoliko „Fire & Ash” ne ostvari dovoljno profitabilan rezultat da Disney odobri snimanje četvrtog i petog nastavka.
Željko Bošnjak: AI ulazi u fazu zrelosti – vreme je za pametnu primenu i stvarnu vrednost
Godina 2025. označava prelazak domaće tech i AI zajednice iz eksperimentisanja ka sistemskom pristupu: od ‘igranja alatima’ do internih AI platformi, governance modela, edukacija i jasnih use-case projekata. U e-commerceu i oglašavanju raste uloga personalizacije i automatizacije, dok kompanije sve više ulažu u razvoj internih kompetencija. Već 2026. AI postaje strateški alat za rast i diferencijaciju, a ne samo trend — oni koji grade znanje i strukturu biće u prednosti, poručuje za WebMind Željko Bošnjak, Innovation Lead u ICT Hub-u.
- Ako biste morali da izdvojite jedan ili dva ključna trenutka iz 2025. za tehnološku/AI zajednicu, šta bi to bilo?
1. Nismo još duboko ušli u AI implementacija, eksperimentisanja ima.
Ovde vidim najveći potencijal u godini koja dolazi. Mnogo kompanije su pravila dobru osnovu ove godine, kako bi u narednim godinama mogle uspešno da implementiraju velike AI projekte. Imamo i partnerstvo kompanije NVIDIA sa kompanijom ORION, jer nekako ne vidim veliki napredak ovog regiona bez hardvera i prave data infrastructure.
Mislim da svi imamo zadatak kao zajednica, da naredne godine izbacimo nekoliko AI projekata na koje cela zajednica može i treba da bude ponosna. Ono što je dobro, startup deo zajednice se lepo razvija i imamo mnogo AI rešenja trenutno koja se probijaju ne samo ovde nego i u svetu.
2. Pojava internih AI platformi i “AI governance” kao nova disciplina.
Kompanije su počele da prave svoje interne AI hub-ove, pravila korišćenja i edukacione programe. Ako je 2023–2024 bila faza entuzijazma, 2025. je godina kada su kompanije shvatile da bez strukture i kontrole nema skaliranja.
Zanimljivo je i to što se prvi put ozbiljno ulaže u veštine — ne samo softverske kapacitete. Vidimo AI akademije, role-based edukacije, i HR odjednom ima ključnu ulogu u svemu ovome. To je promena koja će dugoročno napraviti najveću razliku.
-
Kada pogledate unazad na 2025. šta je najveća promena u načinu na koji koristimo veštačku inteligenciju u poslu i svakodnevnom životu?
Počeli smo da je koristimo više i plašimo se manje. Skepsa i strah su tu i dalje. Nekako mi se čini da ljudi najlakše razbijaju skepsu kada na svojim ličnim i vrlo često primerima vezano za privatni život vide primenu AI tehnologija i kako olakšavaju obavljanje odreženih zadataka ili još bolje, daju ideje u trenucima kada ljudim baš i ne ide.
Vidim i promenu da sve više ljudi priča o tome, imali smo i prvu veću konferenciju Pogon na temu AI, puno mali događaja, kompanije su počele čak i da otvaraju head count sa opisim pozicija AI Lead. Sve mi ovo govori, da ovo nije hype i da je tehnologija tu da ostane.
MIRKO OCOKOLJIĆ VODI PARTIZAN MOZZART BET PROTIV BAJERNA
Sada je i definitivno rešeno ko menja Željka Obradovića, makar na sledećoj utakmici
Konačno je saga gotova u Partizan Mozzart Betu i oko toga ko će voditi ekipu u 14. kolu Evrolige protiv minhenskog Bajerna (četvrtak, 20.45). Otišao je Željko Obradović zvanično iz beogradskog velikana posle burnih nekoliko dana, a na pravoj utakmici od njegovog odlaska glavni trener beogradskih crno-belih biće Mirko Ocokoljić.
Nekadašnji pomoćnik Saše Obradovića u Monaku i doskorašnji pomoćnik Željka Obradovića u Partizan Mozzart Betu, dobio je priliku da vodi ekipu na utakmici protiv Bajerna, na kojoj se vraća glavni trener minhenskog velikana Gordon Herbert.
Do ekspresnog izbora novog trenera sigurno neće doći, pa će verovatno voditi i narednu utakmicu u ABA ligi. Njemu je poveren taj zadatak, pa će pokušati da prodrma ekipu i nekako pronađe rešenje da aktuelnog šampiona Srbije povede do pobede protiv Bajerna.
Partizan Mozzart Bet odradio je i prvi trening još od Atine, kada su se pripremali za utakmicu protiv Panatinaikosa. Tada su ubedljivo poraženi, Željko Obradović je ostao u glavnom gradu Grčke i na kraju podneo neopozivu ostavku, koja je ostala na snazi. Trening u subotu prekinuli su navijači, slobodan dan bio je u nedelju, pa su prvi put trenirali u ponedeljak prepodne u beogradskoj Areni.
Crno-beli su na skoru 4-9 u Evroligi, pa će taj rezultat pokušati da poprave sa novim trenerom, posle burnih dana koji su iza njih.
Ova porodica iz Alberte uporedila je život u GTA kao život u “točku za hrčke”. Evo šta ih je dovelo do preseljenja
Prema podacima kompanije Environics, više od 35.000 porodica je prošle godine napustilo područje Toronta ( GTA ) i otišlo u druge delove Kanade. Ova priča je deo dvodelne serije koja istražuje gde se domaćinstva sele i zašto.
Jessica Jerome se još uvek seća trenutka kada je shvatila da njena porodica više ne može funkcionisati u GTA-u.
Sedeći u saobraćajnoj gužvi na putu kući u Mississaugi, iscrpljena od dugih vožnji do sportskih treninga svoje dece i nesposobna da napreduje, nazvala je muža i rekla da je završila s gužvom, završila s troškovima života i završila s pokušajima da kupi kuću koja joj se uvek činila nedostižnom.
U jednoj sedmici otkako je CTV News Toronto izvestio da su hiljade ljudi prošle godine napustile područje Toronta i naselile druge delove Kanade , desetine porodica su se javile kako bi podelile slične priče, uključujući neke koji su se već preselili i druge koji se pripremaju za to.
Iako se većina preseljenja i dalje događa unutar Ontarija, Alberta je bila destinacija broj jedan van provincije, prema podacima Environics Analytics, prikupljenim od prvog kvartala prošle godine do ove godine.
Poslednjih godina, Alberta je zapravo potrošila milione na marketinšku kampanju usmerenu na druge regije u Kanadi, uključujući Ontario. Kampanja je uključivala bilborde s ciljanim porukama poput: „Šta je neko iz Alberte rekao Ontariju? Radiš.“ i „Hej Hamilton, koji je najpogodniji grad za život u Severnoj Americi? Calgary.“
I to je privuklo neke stanovnike.
Kanadski zavod za statistiku pokazuje da je Alberta tokom prva dva kvartala 2025. godine dobila neto 12.880 novih stanovnika kao rezultat međuprovincijskih migracija. Ontario je u istom periodu izgubio neto 11.474 stanovnika zbog međuprovincijskih migracija, iako njegovo stanovništvo nastavlja rasti zbog drugih oblika migracija.
Od mnogih porodica koje su kontaktirale CTV News, nekoliko ih je reklo da su završile u Alberti u potrazi za jeftinijim nekretninama i više prostora.
Osećaj zaglavljenosti u ‘ točku za hrčke ‘
Za Jessicu, koja ima 38 godina, odluka je došla nakon godina pokušaja da kupi kuću.
„Bez obzira na to koliko smo uštedeli, to jednostavno nije bilo dovoljno da posedujemo kuću u području Velikog Toronta… vlasništvo nad domom trebalo bi biti moguće. (Međutim) počeli smo otkrivati da to nije slučaj“, rekla je.
Porodica se nadala da će kupiti kuću u rasponu od 300.000 do 400.000 dolara. Umesto toga, susreli su se s ograničenim mogućnostima, velikom konkurencijom i cenama koje su ih udaljavale od života koji su željeli.
„Ne mogu priuštiti kuću od 500.000 do milion dolara. Nema dostupnih kuća za cenu koju želim platiti… Imam četvoro dece. Ne mogu (zamisliti)… da priuštim čak ni početnu uplatu, a hipoteka za tu kuću jednostavno nije dostižna.“
U četvrti Square One u Mississaugi, kaže da su im se dani uveliko vrteli oko saobraćaja.
„Živeli smo u Mississaugi, tako da je bilo zaista prometno stići bilo gde zbog dečjih sportova. Vožnja je trajala dugo“, rekla je. „Bilo je kao da smo bili u točku za hrčke.“
Prošle godine, porodica se preselila u Lloydminster , na granici Alberte i Saskatchewana. Jessica radi u odeljenju za korisničku podršku, dok je njen suprug tehničar za hitne slučajeve. Sada žive u iznajmljenom stanu, nadajući se da će kupiti kuću po ceni od 300.000 do 350.000 dolara.
„Preselili smo se ovde pre nešto više od godinu dana… sada počinjemo potragu za kućom i tražimo kuću od 300.000 do 350.000 dolara. Možemo je dobiti… četiri spavaće sobe i tri kupatila.“
Jessica kaže da je preseljenje omogućilo da im se život “uspori”, ali po ličnu cenu.
„Postoji lična cena… gubite svoj sistem podrške. A izuzetno je teško to izgubiti“, rekla je, dodajući da su njene pastorke i dalje u Torontu.
„Svakako je emotivno imati decu tako daleko… Mnogo nam nedostaju.“ Ipak, kaže ona, „Duboko smo udahnuli i pomislili smo, ovo je bila najbolja odluka koju smo ikada doneli.“
Još jedna porodica, koja teži sličnom putu
Derrilynn Pritchard, poreklom iz Engleske, takođe je napustila Mississaugu pre tri godine i na kraju se nastanila u Stoney Creeku. Ona i njena porodica su se preselili zbog niže stanarine i manje kriminala.
„Auto mog muža je bio provaljen tri puta… taj zločin nas je zaista potresao…“, rekla je.
Ali rastući troškovi je naveli da gleda i ka Alberti, iz mnogih istih razloga koje je navela i Jessica.
„S tim u vezi, kuće u Alberti su znatno jeftinije od onih u Ontariju“, rekla je. „Radila bih potpuno isti posao, tako da mi se plata ne bi menjala.“
Njen muž radi kao zanatlija, za kojim vlada velika potražnja u Alberti.
„Moj muž se bavi trgovinom, a Alberta stalno traži zamene… jednostavno mislimo da bi to bio lakši potez.“
U Calgary.ju, prosječna cena za kuću je oko 744.400 dolara, dok se svi ostali tipovi stanovanja kreću oko 568.000 dolara.
U međuvremenu, prosečna cena kuće u području Toronta (GTA) nedavno je pala za 3,5 posto u odnosu na prethodnu godinu na 1.114.900 dolara u trećem kvartalu 2025. godine. Kuća za jednu porodicu košta 1.403.800 dolara.
Alberta ‘nije iznenađenje’, kažu stručnjaci
Justin Sherwood, operativni direktor Udruženja građevinske industrije i razvoja zemljišta (BILD), kaže da su ekonomski aspekti ovih odluka predvidljivi, ali ipak sprečivi.
„Apsolutno ne čudi da jurisdikcije poput Alberte imaju visoke ocene po pitanju pristupačnosti stanovanja, dok Ontario ima vrlo niske ocene“, rekao je. Sherwood napominje da porodična kuća u Alberti košta manje od polovine cene izgradnje u Ontariju, što ukazuje na niže državne takse i poreze.
„U Edmontonu je u proseku potrebno dva meseca za odobrenje novog stambenog projekta. U Velikom Torontu to traje u proseku dve godine“, rekao je. „Za svaki mesec kašnjenja… dodajete troškove.“
On upozorava da će nastavak iseljavanja imati dugoročne posledice. „Obično odlaze mlađe porodice… videćemo starenje stanovništva.“
Građanska akcija (CivicAction) odražava tu hitnost. U izveštaju ranije ove godine , grupa je opisala radničku srednju klasu GTA kao “nevidljive siromašne” – radnu snagu koju regija počinje gubiti zbog rastućih troškova.
„U suštini izvozimo radnu snagu od koje zavisimo jer sebi više ne mogu priuštiti da ostanu“, napisao je u saopštenju izvršni direktor Leslie Woo.
Odluka koja opterećuje mlađe porodice
Jessica kaže da njena priča nije jedinstvena, dodajući da se to jednostavno dogodi kada se priuštivost i prilike prestanu poklapati.
„Mladima je zaista teško priuštiti život tamo (u GTA), zaista jeste.“
Za porodice poput njene i one koje još uvek odlučuju – pitanje više nije da li je GTA dom. Radi se o tome da li je ostanak još uvek moguć.
SERBIANNEWS/CANADA
Marina Abramović: Ja sam previše sa Balkana
Danas se u ljubljanskoj Cukrarni otvara izložba koja predstavlja do sada najopsežniji prikaz dvanaestogodišnje saradnje Marine Abramović i Ulaja, a publika može da vidi i kombi „sitroen” u kojem su živeli
(Фото: EPA/Rodrigo Reyes Mari)
Ljubljana – Na dan kada su rođeni Marina Abramović i njen dugogodišnji emotivni i profesionalni partner Frank Uve Lajsipen-Ulaj, danas, 30. novembra (Marina 1946, Ulaj 1943), u ljubljanskoj Cukrarni, nekadašnjoj fabrici šećera otvara se izložba „Art Vital– 12 godina Ulaja/Marina Abramović” iz zajedničkog arhiva ovih umetnika.
Marina i Ulaj upoznali su se 1975. godine u Amsterdamu, takođe 30. novembra. Posle 12 godina zajedničkog života i rada njihovi putevi su se razišli 1988. godine nakon projekta „Šetnja Velikim zidom”, duge šetnje duž Velikog kineskog zida, koju su započeli svako na svom kraju i završili na sredini, nakon što su, svako za sebe, prepešačili po 2.000 kilometara. Izložba „Art Vital – 12 godina Ulaja/Marina Abramović” baca svetlo upravo na ovaj period, detaljnije se osvrćući na njihov zajednički život i dve decenije prodora u oblasti performansa.
Ljubljana je grad u kojem je Ulaj poslednjih 11 godina živeo, a sahranjen je u Piranu.
Izložba predstavlja do sada najopsežniji prikaz dvanaestogodišnje saradnje dvoje umetnika, od njihovog prvog performansa „Relation in Space” (1976) na bijenalu u Veneciji, do simboličnog oproštajnog performansa „The Great Wall Walk” (1988). Umesto strogo hronološkog pristupa, izložba je strukturirana tematski, ističući njihov nomadski način života i otkrivajući njihovu ličnu arheologiju.
Izloženi su neki od najpoznatijih radova – „Imponderabilia” (1977), „Relation in Movement” (1977), „Rest Energy” (1980) – kao i manje poznata dela. Pored video-dokumentacije, fotografija i predmeta sa njihovih kultnih nastupa, izložba u prvom planu predstavlja bogatu arhivsku građu: kombi marke „sitroen” koji im je služio kao dom pet godina, fotografije, pisma, razglednice, lične beleške, zvučne snimke, prepisku sa institucijama i dnevnike – od kojih će mnogi biti prvi put predstavljeni javnosti.
Na konferenciji za novinare priređenoj u petak u Cukrarni, Marina Abramović je istakla da je posebno emotivno doživela to što se na izložbi našao kombi „sitroen” dovezen iz Liona:
– Posebno mi je emotivno da vidim ovaj automobil jer to nam je u Amsterdamu bila kuća pet godina. Tu smo živeli sa malim psom, pripremali hranu, plela sam džempere, obilazila benzinske stanice da kupim benzin…
Na pitanje novinara da li je svojim radovima, performansima „balkanizovala” ceo svet, Marina je odgovorila: „Ja i jesam previše sa Balkana.”
Umetnica je takođe naglasila da bi možda izbor dokumentacije za ovu izložbu bio drugačiji da je sama radila, ali da bi to bilo veoma subjektivno i da su kustoskinje napravile odličan izbor.
Novinari su imali priliku da pre otvaranja obiđu celu izložbu.
Prema rečima Alenke Gregorič, jedne od autorki izložbe Art Vital, arhiva Marine Abramović sadrži i lične predmete poput komada zlata iz Australije, strele sa performansa „Rest Energy”. Tu su i polaroidi sa putovanja u Australiju i Indiju, prve ideje i koncepti performansa koji su sada deo kanona savremene umetnosti.
Izložbu će pratiti nekoliko događaja, kao što su rekonstrukcije performansa Marine i Ulaja, projekcije filmova i okrugli stolovi. Objavljena je i knjiga fotografija njihovog zajedničkog života, „Ljubav. Mržnja. Oproštaj”.
Pored Alenke Gregorič, umetničke direktorke Galerije Cukrarna, izložbu je radila i Felisitas Tun-Hoenštajn, profesorka na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, u saradnji sa Fondacijom „Ulaj” (Lena Pislak) i Arhivom Marine Abramović (Sidni Fišman).
Izložba u ljubljanskoj Cukrarni trajaće do 3. maja 2026. godine, a više o izložbi i o razgovoru Marine Abramović sa novinarima čitajte u subotu 6. decembra u našem dodatku „Kultura, umetnost, nauka”.
Zašto se starenje ubrzava oko 50. rođendana
Iako vreme teče ravnomerno, ljudsko starenje nije linearan proces. Naš životni vek, od detinjstva do zrelog doba, prolazi kroz različite faze, a nova studija otkriva ključnu prekretnicu kada se proces starenja značajno ubrzava – to se događa oko 50. godine života, prenosi Science Alert.
Nakon tog doba, putanja kojom naša tkiva i organi propadaju postaje znatno strmija nego u prethodnim decenijama. Istraživanje, zasnovano na analizi proteina u ljudskom telu, pokazalo je da su krvni sudovi među prvima koji pokazuju znakove ubrzanog starenja.
„Na osnovu promena proteina povezanih sa starenjem, razvili smo proteomske satove starosti specifične za tkiva i otkrili puteve starenja na nivou organa“, piše tim predvođen naučnicima sa Kineske akademije nauka.
„Vremenska analiza otkrila je tačku preokreta starenja oko 50. godine, pri čemu su krvni sudovi tkivo koje rano pokazuje promene i izrazito je podložno starenju.“
(Printscreen/Cell)
(Printscreen/Cell)Kako su došli do otkrića?
Iako ljudi žive znatno duže od većine sisara, to ima svoju cenu: sa starenjem dolazi do opadanja funkcije organa i povećanog rizika od hroničnih bolesti. Da bi bolje razumeli ovaj proces, naučnici su istraživali kako se proteini u različitim tkivima menjaju sa godinama.
Analizirali su 516 uzoraka iz 13 različitih tkiva prikupljenih od 76 donora organa, u starosnog doba od 14 do 68 godina. Uzorci su obuhvatali sedam telesnih sistema, uključujući kardiovaskularni, digestivni, imuni i respiratorni sistem. Tim je stvorio katalog proteina i pratio kako se njihovi nivoi menjaju sa godinama donora.
„Naša otkrića postavljaju temelje za razumevanje ljudskog starenja na nivou sistema kroz prizmu proteina“, napisali su istraživači u svom radu.
Koji organi najbrže stare?
Upoređujući svoja otkrića sa bazama podataka o bolestima, naučnici su utvrdili da se ekspresija 48 proteina povezanih sa bolestima, poput kardiovaskularnih bolesti, fibroze tkiva i masne jetre, povećava sa godinama. Najoštrije promene zabeležene su u periodu između 45. i 55. godine života.
U tom periodu mnoga tkiva značajno menjaju svoj izgled i funkciju, a najizraženije promene dešavaju se u aorti, glavnoj arteriji koja prenosi krv iz srca. Značajne promene primećene su i u slezini i pankreasu, organu ključnom za proizvodnju enzima i hormona.
Potvrda na miševima
Da bi testirali svoja otkrića, istraživači su izolovali protein povezan sa starenjem iz aorte miševa i ubrizgali ga mladim miševima. Tretirane životinje pokazale su smanjenu fizičku sposobnost, slabiju snagu, manju izdržljivost i lošiju koordinaciju u poređenju sa kontrolnom grupom.
Ova studija dopunjuje ranija istraživanja. Na primer, rad američkog tima ukazao je na još dva vrhunca starenja, oko 44. i 60. godine, povezana sa promenama u metabolizmu i funkciji različitih organa.
Nova otkrića potvrđuju da je ljudsko starenje složen proces koji uključuje različite telesne sisteme. Razumevanje kako i kada starenje utiče na određene delove tela moglo bi da pomogne u razvoju ciljnih medicinskih intervencija.
„Ova saznanja mogu da olakšaju razvoj ciljanih intervencija za usporavanje starenja i sprečavanje razvoja bolesti povezanih sa starenjem, otvarajući tako put ka poboljšanju zdravlja starijih odraslih osoba“, zaključuju autori studije objavljene u časopisu Cell.
Na prodaju dela starih majstora koja nisu viđena vekovima
Među delima koja su na aukciji je i „Popis stanovništva u Vitlejemu” (1566) Pitera Brojgela Mlađeg, čija je pretprodajna procenjena cena pet miliona funti
Aukcijska kuća Sotbi ponudiće na aukciji 3. decembra 31 sliku starih majstora i umetnika 19. veka, od kojih polovinu javnost nije videla više od jednog veka, a još 12 se nije pojavilo na aukciji 40 godina.
Među delima koja su na aukciji je i „Popis stanovništva u Vitlejemu” (1566) Pitera Brojgela Mlađeg, čija je pretprodajna procenjena cena pet miliona funti (5,71 milion evra), prenosi Art News.
U Londonu će biti izložena i skica Petera Paula Rubensa za „Madonu sa detetom i Svetom Anom”, koja je preliminarno procenjena na tri miliona funti (3,42 miliona evra), kao i Rembrantov „Sveti Jovan na Patmosu”, koji će, prema očekivanjima, biti prodat za sedam miliona funti (7,99 miliona evra).
Među ponuđenim delima je i „Portret Tomasa Hauarda, četvrtog vojvode od Norfolka”, koji je naslikao Hans Evort 1652. godine, a čija je procenjena vrednost tri miliona funti.
Aukcija, navodi se u saopštenju, obuhvata dela „izuzetne naučne vrednosti i retka umetnička otkrića”.
„Ova sezona je zaista posebna, obeležena velikim delima koja su, zahvaljujući iscrpnim istraživanjima naših stručnjaka i saradnji sa spoljnim naučnicima, tek nedavno prepoznata po svom značaju”, izjavila je Elizabet Lobkovic, šef odeljenja za stare majstore u aukcijskoj kući Sotbi.
Aukcija će, takođe, obuhvatiti dela iz kolekcije dr Hajnriha Bišofa, uključujući „Jesen: Pejzaž sa nadvojvodom Matijom Habsburškim” (1597), delo koje je procenjeno na 800.000 funti, kao i „Raspeće Hrista na planini Golgoti” (1568) Luke van Falkenborha, čija je procenjena vrednost 400.000 funti.
Kako je Sadam planirao da porazi SAD u Pustinjskoj oluji
