Aleksitimija predstavlja teškoću osobe da prepozna, razume i izrazi sopstvena osećanja. Ljudi sa aleksitimijom ili kažu da „znaju da nešto osećaju, ali ne znaju šta”, ili da „ne osećaju ništa”. Emocionalni doživljaji se tada uglavnom prevode kroz telo, napetost, fizičke simptome ili racionalizaciju.
Dragana Pešaković, psihoterapijski savetnik iz integralne kauzalne psihoterapije sa Akademije za integralnu psihodinamsku psihoterapiju, kaže da je važno naglasiti da aleksitimija nije „nedostatak emocija”, već nedostatak kontakta sa emocionalnim svetom. Osoba često funkcioniše veoma racionalno, odgovorno i spolja može delovati stabilno, dok je unutrašnji emocionalni život nedovoljno osvešćen ili potisnut.
U savremenoj psihoterapiji aleksitimija se sve više posmatra kao posledica ranih relacijskih iskustava: uglavnom odsustva mogućnosti da se nauči prepoznavanju svojih emocija od roditelja koji su imali isti problem ili posledica emocionalnog zanemarivanja, psiholoških trauma.
– Upravo zato u integralnoj kauzalnoj terapiji ne posmatramo samo simptom, već tragamo za uzrokom zbog kojeg je osoba morala da „isključi” ili zamrzne emocije kako bi psihički opstala. Na psihološkom nivou aleksitimija se često ispoljava kao nemir, generalizovana anksioznost ili depresivno raspoloženje, a može se manifestovati i kroz izlive besa. To je veoma individualno i zavisi od toga kakav ventil psiha ima za pražnjenje nepodnošljivih afekata. Kod mnogih ljudi emocije ne izlaze kroz reči, već kroz telo. Telo tada govori ono što psiha ne uspeva da simbolizuje. Osim teškoće da opišu kako se osećaju, osobe sa aleksitimijom često imaju pojačanu telesnu napetost i psihosomatske tegobe (želudac, glavobolje, koža, disanje…) – pojasnila je Pešakovićeva.
Aleksitimija se procenjuje kroz klinički intervju, psihološku procenu i specijalizovane upitnike. Psihoterapeut ili psihijatar prati način na koji osoba govori o emocijama, odnosima i unutrašnjim doživljajima.
Međutim, u praksi je veoma važno razlikovati da li osoba zaista nema kontakt sa emocijama ili je tokom života naučila da ih potiskuje zbog straha, traume, stida ili emocionalnog zanemarivanja.
– Pre svega, važno je dijagnostikovati zbog čega su emocije nedostupne za mentalnu obradu – da li je u pitanju primarni deficit simbolizacije ili osoba ume da simbolizuje, a potiskivanje emocija predstavlja rezultat dezadaptivne strategije suočavanja. Od porekla problema zavisiće i strategija psihoterapije: u prvom slučaju fokus će biti na razvijanju sposobnosti simbolizacije, a u drugom na razotkrivanju i zameni dezadaptivnih koping-strategija. Psihoterapija može značajno pomoći, kada se radi dublje i uzročno, a ne samo na nivou simptoma. Što se tiče metoda, savremena psihoterapija ima bogati arsenal za aleksetimiju – od tehnike mentalizacije koju su razvili Piter Fonagi i Entoni Bejtman do motiva simboldrame (katatimsko imaginativne psihoterapije), analize snova, rada sa crtežima i metaforičnim karticama. Na početku rada osoba sa aleksitimijom obično ne može direktno imenovati svoju emociju, na primer, reći: „Tužna sam”, ali može pristup emocijama kroz slike, imaginaciju i simbolički sadržaj: opisati sliku zaleđene kuće, praznog hodnika ili deteta koje stoji samo – napominje naša sagovornica.
Upravo kroz simboliku nesvesno počinje da „komunicira” ono što je dugo bilo potisnuto.
– U radu često koristimo projektivne i simboličke metode koje omogućavaju pristup emocijama koje osoba ne može direktno da verbalizuje. Posebno značajne mogu biti kartice za rad sa aleksitimijom, jer pomoću slika, simbola i asocijacija osoba lakše dolazi do emocionalnog sadržaja koji joj je teško da izrazi rečima.
Kartice za aleksitimiju takođe predstavljaju veoma značajan alat, jer pomažu osobi da postepeno razvije emocionalni rečnik, poveže telesne senzacije sa osećanjima i izgradi sigurniji kontakt sa sobom.
Veoma je koristan za razvoj kontakta sa svojim emocijama i grupni rad, koji je fokusiran na to. Imamo dobro iskustvo sa vođenjem grupa sa posebnim metodima razotkrivanja emocija koje stoje iza odnosa.
Tako da možemo sigurno reći da danas psihoterapija pruža dovoljno efikasne i raznovrsne metode za prevazilaženje aleksitimije i simptomatike koju ovaj problem prouzrokuje – navela je naša sagovornica.
Aleksitimija u najmanju ruku značajno narušava kvalitet psihološkog i društvenog života i ozbiljno pogađa kvalitet bliskih odnosa, a često može dovesti i do kliničkih problema: depresije, hronične anksioznosti, psihosomatskih bolesti i drugih mentalnih poremećaja.
Naša sagovornica kaže da aleksitimiju često nalaze kod osoba koje imaju anksiozne poremećaje, depresiju, psihosomatske poremećaje, PTSP i kompleksnu traumu, poremećaje vezivanja, poremećaje ishrane, zavisnosti, sindrom sagorevanja, poremećaje ličnosti.
Psihoterapijsko iskustvo pokazuje da sposobnost osećanja i emocionalne regulacije nije luksuz, već osnova mentalnog i telesnog zdravlja. Zato je važno da osoba nauči ne samo da „funkcioniše” već i da prepozna, doživi i integriše sopstveni unutrašnji svet.
