Geni igraju znatno veću ulogu u tome koliko dugo ćemo živeti – mnogo više nego što se mislilo
Genetika određuje čak do 55 odsto životnog veka čoveka, pokazalo je istraživanje. Ovaj nalaz znatno je veći od prethodnih procena i verovatno će zainteresovati, a možda i razočarati, sve brojniju zajednicu influensera za dugovečnost i samoproglašenih “biohakera” koji promovišu duži život uz pomoć suplemenata i personalizovanih terapija lekovima.
Međunarodni tim istraživača koristio je podatke iz studija blizanaca kako bi razlikovao spoljašnje uzroke smrti (nezgode, ubistva, infekcije) od unutrašnjih, bioloških faktora (genetske mutacije, bolesti povezane sa starenjem).
Razdvajanjem ovih kategorija dobili su precizniju procenu uticaja genetike na životni vek, što je znatno više od ranijih procena od 6 do 33 odsto.
“Ovo nije rezultat slučajnosti. Ako pogledate studije blizanaca o gotovo bilo čemu, otprilike 50 odsto osobina je nasledno. Isto važi i za starosnu granicu menopauze”, rekao je glavni autor studije Ben Senhar sa Instituta Vajcman u Izraelu.
Novi pristup je “eliminisao spoljašnji šum” i otkrio osnovnu biologiju starenja, istakao je profesor Morten Šeibje-Knudsen sa Univerziteta u Kopenhagenu. On je podsetio da geni značajno određuju životni vek kod različitih vrsta, od kvasca koji živi 13 dana, do kitova koji mogu da žive i više od 200 godina.
Ipak, eksperti upozoravaju da zdrav stil života i dalje igra ključnu ulogu i dadaju da je jedina “negativna stvar u vezi s ovim otkrićd to što može ljude učiniti fatalistima”, u smislu, “Nije važno šta radim – zašto bih pokušavao da živim bolje, da ne pijem i da se bavim sportom ako je sve uglavnom određeno genima?’”
“Ako genetika određuje 55 odsto životnog veka, preostalih 45 odsto i dalje zavisi od ishrane, vežbanja i navika”, rekao je Senhar.
Studija takođe ukazuje na važnost daljeg istraživanja zaštitnih gena koji “produžavaju život”, posebno kod ljudi koji nose zaštitne gene protiv hroničnih bolesti, poput gena FOXO3, APOE i SIRT6.
Zaključak istraživača je da dugovečnost verovatno zavisi od interakcije više gena, a ne jednog ključnog “gena za sve”. Istraživanje je objavljeni u naučnom časopisu “Sajens” a prenosi En-Bi-Si Njuz.
