Ustajete od stola posle božićnog ručka, siti od odlične gozbe. Zaista niste mogli da pojedete još jedan zalogaj – osim, možda, malo kolača. I bakine torte
Bez obzira koliko ste pojeli – uvek imate mesta u stomaku i za desert. Zašto? Šta je to u nečemu slatkom što nas mami da kažemo „o, da može još i to”?
Japanci ovo savršeno opisuju rečju becubara, što znači „poseban želudac”. Anatomski gledano, nema dodatnog odeljka, ali osećaj da i dalje ima mesta za slatko je dovoljno rasprostranjen da zaslužuje naučno objašnjenje. Da se razumemo, daleko od toga da je taj osećaj imaginaran, on zapravo odražava niz fizioloških i psiholoških procesa koji zajedno čine desert nenormalno privlačnim, čak i kada se glavno jelo činilo kao granica preko koje niste spremni da idete.
Naime, kada posmatramo od početka ovu temu sve počinje sa anatomijom želudca. On je takav da se rasteže i prilagođava. Kada počnemo da jedemo, on prolazi kroz „gastričnu akomodaciju“: glatki mišići se opuštaju, stvarajući dodatni kapacitet bez većeg povećanja pritiska. Ključno je da meka i slatka hrana zahteva vrlo malo mehaničkog varenja. Teško glavno jelo može učiniti da se želudac oseća nadutim, ali lagani desert, poput sladoleda ili musa, jedva da ga opterećuje tako da se želudac može dodatno opustiti kako bi napravio prostor.
Hedonistička glad
Veliki deo nagona za slatkišima dolazi iz mozga, tačnije iz neuronskih puteva uključenih u nagradu i zadovoljstvo. Apetit nije regulisan isključivo fizičkom glađu. Postoji i „hedonistička glad”, želja za jelom jer je prijatno ili pruža neki osećaj utehe. A slatka hrana je posebno snažna u tom pogledu. Ona aktivira mezolimbički dopaminski sistem mozga, povećavajući motivaciju za jelo i privremeno slabeći signale sitosti.
Nakon zadovoljavajućeg glavnog jela, fiziološka glad svakako će nestati, ali iščekivanje poslastice stvara posebnu, nagradom vođenu želju za nastavkom jela. Drugi mehanizam je senzorno specifična sitost. Dok jedemo, reakcija mozga na ukuse i teksture na tanjiru postepeno se smanjuje, čineći hranu manje zanimljivom. Uvođenje drugačijeg profila ukusa – nečeg slatkog, kiselkastog ili kremastog – osvežava reakciju na nagradu.
Mnogi ljudi koji zaista osećaju da ne mogu da završe svoje glavno jelo iznenada otkriju da bi „mogli da pojedu malo kolača” jer se tako ponovo aktivira motivacija za jelo.
Deserti se takođe ponašaju drugačije kada stignu do creva. U poređenju sa hranom bogatom proteinima ili mastima, hrana na bazi šećera i ugljenih hidrata brzo se prazni iz želuca i zahteva relativno slabu razgradnju doprinoseći percepciji da ih je lakše prihvatiti čak i kada ste siti.
Vreme takođe igra ulogu. Signalizacija creva i mozga koja stvara osećaj sitosti ne reaguje trenutno. Hormoni poput holecistokinina, GLP-1 i peptida YY postepeno rastu i obično je potrebno između 20 i 40 minuta da bi se stvorio trajan osećaj sitosti. Mnogi ljudi donose odluke o desertu pre nego što ova hormonska promena u potpunosti stupi na snagu, dajući sistemu nagrađivanja prostor da utiče na ponašanje, piše Science Alert.
Restorani, svesno ili nesvesno, često tempiraju ponudu deserta u ovom vremenskom okviru.
Na ove biološke procese nadovezuje se uticaj društvenog uslovljavanja. Za mnoge ljude, desert se povezuje sa slavljem- od detinjstva učimo da kolače i torte posmatramo kao poslastice koje su deo svečane trpeze.
Kolači lakše idu u društvu
Kulturni i emocionalni znaci mogu da pokrenu anticipatorno zadovoljstvo čak i pre nego što hrana stigne. Studije dosledno pokazuju da ljudi jedu više u društvu, kada se hrana nudi besplatno ili tokom posebnih prilika – sve situacije u kojima je i desert uključen. I zato kada iako ste se siti uzmete zalogaj slatkiša to ne znači da ste nedosledni, već ste deo sasvim normalnog procesa i načina na koji funkcioniše ljudsko telo.
