Некадашњи ирачки лидер Садам Хусеин – ФОТО (ЕПА)
U javnosti i dalje postoji široko ukorenjena zabluda da su zapadne koalicione snage 1991. godine u blistavoj svetlosti pobede razbile iračku vojsku i privele rat kraju. Međutim, istina je daleko složnija i manje komforna: sukob se nije završio u februaru te godine, niti je pobeda bila tako konačna kao što se obično prikazuje. Pod orvelovskim nazivom „Primirje u Jugozapadnoj Aziji“, vojne operacije nastavljene su sve do 1995. godine, dok je Sadam Husein uporno testirao odlučnost Zapada i provocirao koaliciju na nove udare. U stvarnosti, rat je nastavio da tinja sve do nove potpune invazije na Irak 2003. godine.
Koreni krize sežu u leto 1990. godine, kada je Sadam Husein naredio invaziju i aneksiju Kuvajta. Formalno opravdanje bilo je da Kuvajt „krade iračku naftu“ kroz kose bušotine, ali stvarni motivi bili su jasniji: irački režim dugovao je Kuvajtu ogroman novac iz perioda rata sa Iranom, a Sadam je želeo trajan i nesmetan izlaz na more. Ipak, nijedan razlog nije mogao da opravda nasilno prekrajanje međunarodno priznatih granica posle Drugog svetskog rata, niti da spreči reakciju velikih sila.
U teoriji, Savet bezbednosti UN imao je obavezu da reaguje najenergičnije moguće, čak i vojno, kao u Koreji 1950. godine. U praksi, takva odlučnost retko se javljala, a posebno nije bilo očekivano da će na scenu stupiti američka vojska u momentu kada je poslednji njen veliki rat u kom je učestvovala bio onaj u Koreji. Sjedinjene Države su od tada izbegle brojne sukobe širom sveta: od bliskoistočnih ratova, preko turske invazije na Kipar, do sovjetske intervencije u Avganistanu. Zašto bi onda Kuvajt, zemlja koju većina Amerikanaca ne bi ni pronašla na mapi, bio trenutak za novu globalnu mobilizaciju?
Sadam Husein bio je uveren da demokratska društva neće podneti velike gubitke i da će SAD odustati čim se pojavi pretnja da bi mogli izgubiti hiljade vojnika. U razgovoru 25. jula 1990. rekao je američkim zvaničnicima: „Vi ste društvo koje nije spremno da izgubi 10.000 ljudi u jednoj bici.“ Zato je računao da će dugi razgovori, pregovori, pritisci i uslovljavanja doneti Iraku bar delimičnu pobedu. Planirao je da povlačenje iz Kuvajta dovede u vezu sa širim bliskoistočnim pitanjima — sa Izraelom, Sirijom, Libanom i Zapadnom obalom — i da dobije ukidanje sankcija, povratak investicija i udaljavanje američke vojske iz Saudijske Arabije. Taj scenario možda bi funkcionisao da je SAD vodio Karter ili Nikson. Ali na mestu predsednika bio je Džordž Buš Stariji.
Ipak, i Buš je u prvim nedeljama pokazivao dozu opreza, sve dok nije usledio presudni susret sa britanskom premijerkom Margaret Tačer u Aspenu. Ona je naprosto presekla dileme: „Agresore nikada ne treba smirivati. To smo naučili na teži način 1930-ih“, upozorila je, ističući da bi mogući prodor iračke vojske u Saudijsku Arabiju značio kontrolu nad 65% svetskih rezervi nafte. Njene reči imale su presudan uticaj. Uprkos tesnom glasanju u Senatu, Savet bezbednosti UN izdao je ultimatum Iraku: do 15. januara 1991. mora da napusti Kuvajt.
Sadam je verovao da će u kopnenom ratu uspeti da nanese Amerikancima ogromne gubitke. Iračka vojska je brojala oko 550.000 ljudi u oblasti Kuvajta i Iraka, bila je među najvećima na svetu i izuzetno dobro utvrđena. U šest meseci pripreme, iračke trupe iskopale su duboke rovove, postavile minska polja, artiljerijske položaje, podzemne komandne centre i ogromne linije odbrane. Američki komandant Norman Švarckopf procenjivao je da bi frontalni napad značio najmanje 10.000 poginulih vojnika koalicije. Iračani su verovali da je to njihova šansa.
Međutim, rat koji je počeo 17. januara 1991. razvijao se drugačije od svih prognoza. Koalicija je izbegla kopnenu ofanzivu u prvim nedeljama i započela intenzivnu vazdušnu kampanju bez presedana. Iračka odbrana bila je sistematski razbijana preciznim udarima, komandne strukture paralisane, a linije snabdevanja prekinute. Tehnološka nadmoć koalicije pokazala se pogubnom po iračke snage: američki tenkovi, avioni, noćna optika i rakete bili su generacijama ispred svega što je Irak imao.
Najveći udarac Iraku ipak je zadao manevar koji je postao legenda modernog ratovanja. Umesto frontalnog napada na Kuvajt, koalicija je izvela masivno oklopno obilaženje stotinama kilometara severozapadno, preko slabo branjenih pustinjskih sektora. Američke i britanske mehanizovane snage probile su se duboko u iračku pozadinu, okrenule ka istoku i krenule u opkoljavanje Kuvajta. Istovremeno, vazdušno-desantne jedinice iskrcale su se iza iračkih linija, parališući komandu i snabdevanje. Iračke trupe su uspele da se povuku samo delimično, pod udarima koalicione avijacije.
Rezultat je bio šokantan: koalicija je imala oko hiljadu gubitaka, od čega 292 poginula. Od toga je samo 147 stradalo u neprijateljskim dejstvima. Sa iračke strane, više od sto hiljada vojnika je poginulo ili ranjeno. Sadam je morao da se povuče iz Kuvajta bez uslova, bez pregovora i bez rezervnih opcija.
Ipak, ni tu se nije završilo. Odmah po prekidu vatre, Sadam je započeo novi ciklus provokacija, računajući na kratak politički dah zapadnih demokratija koje su, kako je verovao, nesposobne za dugoročne strateške operacije. Usledio je niz sukoba: irački pokušaji da napadnu kurdske pobunjenike u zoni zabrane leta, obaranje iračkih aviona, raketni udari koalicije, upadi specijalnih jedinica u Kuvajt, pa čak i otkrivena zavera za atentat na bivšeg predsednika Buša 1993. godine. Zbog toga je predsednik Bil Klinton naredio masovni napad krstarećim raketama na iračke obaveštajne ciljeve u Bagdadu.
Zvanična američka kampanja okončala se tek 30. novembra 1995. godine, pod imenom „Primirje u Jugozapadnoj Aziji“, iako ni taj datum nije označio pravi kraj. Sukob je nastavio da tinja sve do nove invazije 2003. godine, što pokazuje da „mir“ ponekad nije ništa drugo nego produžetak rata drugim sredstvima.
Postoji mnogo mitova o Zalivskom ratu, ali najveći među njima jeste uverenje da se završio 1991. godine. Istina je da je taj datum samo označio kraj jedne faze i početak dugog, iscrpljujućeg i često zaboravljenog perioda sukoba koji je trajao više od decenije. To je lekcija o tome koliko brzo „velike pobede“ mogu da se pretvore u duge senke koje obliklju svetsku politiku decenijama nakon što se poslednji metak ispali.
