Sećanje na Veru Nikolić: Jedina srpska svetska rekorderka

Vera Nikolić

Ovoga jula u Kruševcu i početkom maja u Ćupriji održani su memorijalni atletski mitinzi ustanovljeni u čast Vere Nikolić (1948-2021), jedine srpske seniorske svetske rekorderke u atletici. Bila je i dvostruka šampionka Evrope, višestruka prvakinja Balkana i 15 puta prvakinja Jugoslavije, u kojoj je državne rekorde postavila čak 51 put. Njena specijalnost bila je trka na 800 metara. A njena karijera bajka o devojčici koja se izdigla iz siromaštva i sportskim umećem zadivila svet.

U gradu pod Bagdalom, gde je slavna Vera dugo radila kao trener, po drugi put su se okupili najmlađi atletičari i atletičarke, dok je u Ćupriji, iz koje se Nikolićeva, šezdesetih godina prošlog veka, vinula u sazvežđe najvećih asova „kraljice sportova“, viđeno četvrto izdanje takmičenja juniora i seniora internacionalnog karaktera.

Bile su to zgodne prilike za podsećanja na „Zlatnu Veru“, čija je blistava karijera osobena po tome što je svoje najveće uspehe ostvarila vrlo mlada. Do evropskog „zlata“ u seniorskoj konkurenciji dotrčala je kao tinejdžerka, pre napunjenih osamnaest godina, a najbrža na planeti postala je pre svog dvadesetog rođendana.

Uloga jogurta i bureka u stvaranju šampionke

Mnoštvo je motiva koji mlade vuku sportu i zadržavaju u njemu. U karijeri Vere Nikolić, osobenoj po mnogo čemu, važnu ulogu u vezivanju za atletiku, imali su – burek i jogurt!

Sa trinaest godina, na nagovor atletskog stručnjaka Aleksandra Ace Petrovića oduševljenog jednom njenom pobedom na đačkom krosu, počela je da trenira u Atletskom klubu „Morava“ u Ćupriji. Uz savete na stazi, darovita devojčica je tada, posle ranojutarnje partije trčanja na gradskom stadionu ili obalom Velike Morave, a pred odlazak u školu, od svog učitelja počela da dobija i parče toplog bureka i čašu jogurta. Za nju, skromnu osnovku iz siromašne kuće, bio je to „carski doručak“ zbog kog se radovala svakom novom danu na atletskoj stazi. A svaki novi dan činio ju je jačom, bržom, hrabrijom, iskusnijom…

O tom romantičnom početku je, bez ustezanja, pričala i kad je postala velika sportska zvezda, ističući da njene karijere, pune rekorda i uspeha, možda ne bi ni bilo bez tog „carskog doručka“ koji joj je čika-Aca svakodnevno donosio iz obližnje pekare. Tome je dodavala i podatak da u roditeljskom domu nije imala kupatilo, i da je njen otac, kovač po zanimanju, dozvolu za proširenje kuće i pomoć da ga izgradi dobio tek kad je postala prvak Evrope.

Vera Nikolić sa zlatnom medaljom na EP u Budimpešti, 1966.

Zlatna medalja za punoletstvo

Verina atletska karijera imala je atomsko ubrzanje. Sa 16 leta postala je reprezentativka Jugoslavije i prvakinja Balkana kojoj je proricana svetska slava.

Pred 18. rođendan, kad devojke za punoletstvo dobijaju nešto od zlata – ogrlicu, minđuše ili narukvicu – ona je dobila zlatnu medalju za pobedu u trci na 800 metara na Evropskom prvenstvu, održanom u Budimpešti. Na čuvenom NEP stadionu, kapaciteta sto hiljada ljudi, punom kao oko, vihorna Ćupričanka je iza sebe ostavila favorizovanu domaću takmičarku Žužu Sabo, kao i starije i iskusnije suparnice iz atletskih velesila Zapadne Nemačke, Velike Britanije, SSSR-a i Istočne Nemačke.

Pobeda Vere Nikolić na Evropskom prvenstvu u atletici u Budimpešti, i doček u Ćupriji, 1966.

U Jugoslaviji, koja je tada uknjižila svoju prvu zlatnu medalju sa prvenstava Starog kontinenta u atletici, Vera Nikolić je ekspresno preimenovana u „Zlatnu Veru“, a oduševljenje njenim uspehom proteglo se do kraja godine kada je, u tradicionalnom izboru lista „Sport“, proglašena za najboljeg sportistu Jugoslavije. Datum njenog povratka iz Budimpešte u Ćupriju, gde je stigla u otvorenom automobilu, njeni sugrađani i danas pominju kao dan kad je ceo grad izašao na ulice da pozdravi „Zlatnu Veru“.

Vera na vrhu sveta

Vera i njen trener Aleksandar Petrović, profesor geografije po obrazovanju, atletski trener po opredeljenju i sportski fanatik po ubeđenju, odmah posle „čuda u Pešti“ počeli su pripreme za pohod Nikolićeve na svetski rekord. „Logično je da neko ko je postao prvak Evrope pokuša da postane i najbrži na svetu“, govorio je Petrović, koji je u maloj Ćupriji, tokom poluvekovne karijere, stvorio na desetine jugoslovenskih rekordera, od kojih su neki odličja osvajali i na evropskoj i svetskoj atletskoj sceni.

Njegova najslavnija učenica je u potpunosti podržavala „filozofiju“ svog učitelja i nestrpljivo čekala priliku da istrči na svetski vrh. Šansa joj se ukazala u julu 1968, na Otvorenom prvenstvu Velike Britanije, kada je na stadion „Kristal Palas“, hram ostrvske „kraljice sportova“, stigla svetska atletska elita. Trka dama na 800 metara čekala se sa posebnim nestrpljenjem, jer je donosila duel „vihorne Jugoslovenke“ i ljubimice domaće publike Lilijan Bord, zato je bila ostavljena za kraj mitinga.

Vera Nikolić obara svetski rekord na 800m, London, 20 jul 1968.

Početak duela obeležen je taktičkim nadmudrivanjem velikih rivalki, koje je trajalo nekoliko desetina sekundi. Posle toga, Vera je prešla na svoj fajterski stil kojim je lomila rivalke. Na 200 metara od cilja čula je uzbuđeni glas trenera Petrovića koji je, držeći štopericu u ruci, vikao: „Vera, imaš svetski rekord“.

Tada je „dodala gas“ i nedostižno se odlepila od Bordove i ostalih rivalki. Prolaskom kroz cilj, ušla je u istoriju. Postala je svetska rekorderka sa 2:00,5. Upisala se među „besmrtnike“, postala čuvena i slavna na svim kontinentima.

A kakav je to rekord bio svedoči podatak da se održao 1084 dana, bezmalo tri pune godine. Svetski mediji su Veru slavili bez zadrške. Za jedne je bila „čudo od deteta“, za druge „čudesna devojka iz Jugoslavije“, a za sve – atletska heroina.

Vera Nikolić i Lilijan Bord po završetku trke u Londonu, 20. jul 1968.

„Lom“ u Meksiku

Posle njenog bljeska u Londonu, oduševljena Jugoslavija je već počela da slavi Verinu zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Meksiku, do kojih je bilo ostalo stotinak dana. Takve prognoze nisu dolazile samo od navijača, uvek više optimističnih nego realističnih, nego i od drugih sportista, pa i političara.

Ta očekivanja se, nažalost, nisu ispunila. Vera je u Meksiku, ne izdržavši teret moranja da ponovo obraduje naciju, prosto „pukla“: napustila je polufinalnu trku u koju ju je rezultat iz Londona smestio kao velikog favorita.

Na razočarenje sportskim neuspehom nakalemio joj se gnev onih koji su, zbog gubitka „njene zlatne“, počeli da je gađaju oštrim verbalnim strelama, spočitavajući joj, uz ostalo, da je, „za ništa“ potrošila silne društvene pare pripremajući se u Sent Moricu za Olimpijadu.

Pod tim udarom, izjavila je da će zauvek odbaciti sprinterice i povući se sa atletske staze kojom je za dvadeset godina života „uspela“ da od malog sela Grabovice kod Despotovca, u kom je rođena, stigne do sportskog „krova“ Evrope i sveta.

Uteha od Tita

Među onima koji su razumeli Verinu dramu, želeli da joj pomognu i odvrate je od namere da prestane da se bavi sportom, bio je i predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito. Maršal je tražio da na prijem koji je organizovao za osvajača medalja na OI u Meksiku dođe i Vera Nikolić, sa kojom je tada malo popričao i nasamo.

„Puno mi je značilo ono što mi je kazao Tito, jer me je ohrabrio. Rekao je da ne treba da se osećam krivom zbog onog što se desilo u Meksiku, da treba da nastavim da se takmičim, jer mi je tek dvadeset godina, i da lično želi da sluša himnu ‘Hej Sloveni’ kad ja pobeđujem“, ispričala je Vera kasnije, naglasivši da su je na takav način tešili i njeni roditelji.

Predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito i Vera Nikolić, 1968.

Posle Meksika i zbog „onog u Meksiku“, nešto se, ipak, promenilo u životu Vere Nikolić. Napustila je Ćupriju i preselila se u Zagreb gde je, kao članica AK Dinamo, počela da trenira pod kontrolom poznatog atletskog stručnjaka Lea Langa. On je bio siguran da će se velika šampionka „vratiti“. Nije pogrešio.

Već na EP 1969. u Atini, Nikolićeva je opet bila na pobedničkom postolju, sa bronzanom medaljom oko vrata. Dve godine kasnije, na istom takmičenju u Helsinkiju, ponovo je bila „Zlatna Vera“ – osvojila je najsjajnije odličje. U Jugoslaviji je, naravno, i dalje bila neprikosnovena, kao i na Balkanu i Mediteranu.

Propust u Meksiku želela je da nadoknadi na Olimpijskim igrama 1972. u Minhenu, ali je dotrčala „samo“ do petog mesta. Htela je više, a neostvarenje tog cilja ju je, prema rečima nekih njenih kolega, vratilo razmišljanju o završetku takmičarske karijere.

Mural posvećen Veri Nikolić na kruševačkoj Hali sportova

Kraj karijere

Odluku da prestane da trči i bije teške bitke na atletskoj stazi donela je nepune dve godine kasnije, u svojoj dvadesetšestoj. Po opštem mišljenju prerano, jer je bila u „najboljim godinama“, borbena, hrabra, uporna i nepokolebljiva. Kao takva, u jednoj anketi je izjavila da je istorijska ličnost sa kojom se u mladosti identifikovala bio – Marko Kraljević.

Svoje demisioniranje iz atletike obrazložila je željom da se posveti porodici. Udala se za Paju Ćasića sa kojim je dobila troje dece, dva sina blizanca i ćerku. Zagreb su napustili kad je Jugoslavija počela da se raspada, a oni, kao Srbi, da doživljavaju razne neprijatnosti, pa i pretnje.

Usledio je povratak u Ćupriju, a onda i preseljenje u Kruševac gde je Vera godinama bila atletski trener. Umrla je 2021, u sedamdesetrećoj godini, i sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Na večnom oproštaju s njom istaknuto je i da je bila žena koja je za svakog imala lepu reč, a oštar jezik za one koji su pokušavali da „love u mutnom“.