Davnih sedamdesetih put Beča iz Beranje kod Požarevca krenuli su Danijelini baba i deda. Devedesetih su otišli i njeni roditelji. Već dve i po decenije i ona tamo živi, sa mužem i dvoje dece.
“Ja se tamo više ne osećam kao gost, tamo je moj dom, moj novi dom. Ali ja imam dva doma, ovde u Srbiji i tamo u Austriji”, kaže Danijela Marjanović iz Beranje koja živi u Beču.
Ističe da su im deca u Austriji rođena, da pričaju tečno nemački i sve dok im se ne pročita prezime ne zna im se poreklo.
Sudbine gasterbajtera od najstarije do najmlađe generacije
Slična je priča većine potomaka nekadašnjih gastarbajtera.
U letnjim kolonama na Horgošu sve je manje naših građana na privremenom radu u inostranstvu koji se odlučuju da odmor provedu u domovini.
Čini se da druga i treća generacija naših gastarbajtera nije toliko motivisna kao ranije da svaki slobodan vikend na zapadu provede sa rodbinom u Srbiji.
Ipak, letnje gužve opstaju jer su tu turski i bugarski državljani koji u automobilima iskoriste svaki slobodan prostor da ponesu stvari za pokućstvo i poklone za prijatelje i rodbinu.
“Ne odlazim tako često za Srbiju. Ako odem to je zbog veselja, uglavnom svadbi, krštenja ili sličnih dogadđaja. Najviše volim da odem zbog porodice, da ih vidim sve”, kaže Milena Marković iz Kasidola koja živi u Trstu.
Razlike gasterbajtera tražiti u ekonomskim odnosima
Ekonomista Nenad Jeftović kaže da odnose koji se dešavaju između te treće generacije tadašnjih “gastarbajtera” i sadašnje matice Srbije, pre svega treba tražiti u nekim ekonomskim odnosima – “ali ne bi trebalo više igrati na tu kartu emocija, pogotovo u vezanosti za svoj rodni kraj”.
Prva generacija migranata odlazila je s koferima punim snova – da zarade novac, sagrade kuću i da se jednog dana vrate. Dolazili bi za praznike punih kofera i džepova.
Skupoceni automobili, nameštaj, prvi portabl televizori zahvaljujući njima stizali su i do sela koja još nisu imala ni struju.
“Znam kako su moji roditelji živeli dok su ulagali ovde, zidali kuću. Mi to sada ne moramo da radimo. Mi sada možemo da radimo za nas”, kaže Danijela Marjanović.
Smatra da je bitno u životu da nešto vide, da proputuju i iskoriste mogućnosti koje njihovi roditelji nisu imali.
Do Titove smrti, štednja srpskih gastarbajtera u Nemačkoj, u jugoslovenskim bankama iznosila je oko 20 milijardi dinara.
Od doznaka koje su slali njihova rodbina mogla je lepo da živi.
Jeftović kaže da nikada od tih iseljenika nismo dobili prenos tehnologije iz razvijene zapadne Evrope ka nama – “prosto, oni nisu imali ni sposobnosti, ali ni sistem ih nije podsticao na to”.
Prva generacija gastarbajtera uglavnom se vratila. Svaka naredna meša srpski i jezik zemlje u kojoj je rođena, retko navraćaju u velelepne vile opustele svedoke mukotrpnog rada i neispunjenih snova svojih predaka.
