Oči Shramane Sarkar zablistaju kada počne da priča o kamenju.
24-godišnjakinja je ambiciozni geolog, asistentkinja u nastavi nauka o zemlji na Univerzitetu Memorial, svoj posao shvata ozbiljno. Zato je ona ovde u Njufaundlendu, daleko od svojih ostarelih roditelja, radi rigoroznog obrazovanja i, na kraju, doktorata.
Ali poslednjih meseci, Sarkar je pronalazi sve manje vremena za učenje, a njen san da postane naučnik uništen je slabo plaćenim, nesigurnim poslovima koji su joj potrebni da bi ovde preživela.
“To uzima tako veliki danak”, kaže Sarkar, opisujući svoj haotičan raspored u dnevnoj sobi koja je jedva dovoljno velika za kameru CBC-a.
“Mislim da ću se slomiti.”
Nije uvek bilo ovako. Sarkar se preselila u St. John’s 2018. Tada joj je bio potreban samo jedan posao sa skraćenim radnim vremenom da bi iznajmila sobu, po ceni od 350 dolara za sobu u kući u blizini MUN-ovog kampusa.
Ali vremena su se promenila.
„Polagano, tokom godina, morala sam da uzimam više poslova“, kaže ona. “Imala sam jednan posao, sada imam tri.”
1 od 5 poslova nesigurno
Sarkar je među sve većim brojem nesigurnih radnika širom Kanade, prema izveštaju kanadskog udruženja ovlaštenih računovođa iz oktobra. Povremeni radnici često ne znaju koliko će sati dobiti sedmično ili da li će biti zaposleni sledećeg meseca.
Kanadski centar za političke alternative sumnja da svaki peti kanadski radnik ima nesigurne poslove. Čak i oni koji rade skraćeno radno vreme po izboru videli su da njihove plate stagniraju u odnosu na cenu robe široke potrošnje, prema statističkom zavodu Kanade.
„Tamo vlada prava nesigurnost“, kaže Walid Hejazi, ekonomista na Rotman School of Management u Torontu.
“I mislim da je ono što je veoma tužno da nesigurnost utiče na najugroženije grupe mnogo više nego na prosečnu osobu. I zato vidimo eksploziju nesigurnosti u radu, eksploziju ljudi koji moraju da rade drugi ili treći posao.”
Hejazi je napisao čitavu knjigu o padu prosperiteta Kanade u odnosu na druge razvijene zemlje. Državni BDP po glavi stanovnika je u stalnom padu u odnosu na druge ekonomije, a to se manifestuje u ljudima koji traže dodatni posao, druge poslove i sporedne nastupe.
Hejazi nije jedini koji govori o tom trendu.
“Prethodne generacije mladih Kanađana koji su ulazili u radne obaveze mogli su se radovati povoljnim vetrovima koji će podići stvarne prihode tokom njihovog radnog veka”, napisao je David Williams, stručnjak za politiku pri Poslovnom savetu Britanske Kolumbije.
“To više nije slučaj… mladi ljudi koji danas ulaze u radnu obavezu uopšte neće osećati veliki vetar u leđa. Umesto toga, suočavaju se s dugim periodom stagnacije prosečnih realnih prihoda koji će trajati većinu njihovog radnog veka.”
Balansiranje
Danas se Sarkarina renta udvostručila. Namirnice su 20 posto skuplje nego pre dve godine. Ali njene plata je ista. I nijedan od njena tri posla – njena profesorska pozicija, ili njena svirka ili posao bariste – ne nudi dovoljno sati da pokrije sve osnove.
Njen raspored nije prepun izbora. Ako stanarina i inflacija ostanu ovako visoki, kaže ona, neće imati mnogo izbora osim da studira na nekom pristupačnijem mestu.
Svako jutro se, kaže, bori sama sa sobom da ustane iz kreveta, savladana dugim danom koji je pred njom.
„Pomisao da moram da radim toliko stvari me jednostavno parališe“, kaže ona. “I ne mogu ništa učiniti po tom pitanju.”
Sa samo jednim poslom – onim koji je nudio platu za život i više predvidljivih sati – Sarkar kaže da bi se njen život dramatično poboljšao i omogućio joj da se fokusira na obrazovanje zbog kojeg se preselila ovamo.
„Ne bih se osećala kao da imam ovoliku količinu stvari za žongliranje, poput različitih radnih mesta i različite dinamike radnog mesta“, kaže ona. „Mnogo je lakše nositi se s tim, za razliku od… da morate svaki dan preusmeravati svoj način razmišljanja na njih.“
Julia Smith, istoričarka rada na Univerzitetu u Manitobi, kaže da bi Sarkarin položaj mogao opisati bezbroj radnika širom zemlje.
„Mislim da mnogi ljudi trenutno smatraju da je zaista teško čak i ustati iz kreveta svaki dan i nastaviti dalje“, kaže Smith.
„Zato što i ti imaš taj osećaj… kao da stvari neće biti bolje. Mislim da postoji osećaj očaja.
„Jedna je stvar reći: ‘Radiću zaista naporno dok sam na postdiplomskom nekoliko godina, ali onda ću dobiti taj posao.’ Ali kada imate taj osećaj: ‘Samo ću raditi zaista naporno zauvek i možda neću moći ni posedovati vlastiti dom, ili ikada imati penziju’, to je prilično demoralizirajuće.”
Nema drugog načina
U prošlom veku, kaže Smith, nesiguran rad je bio norma. Sve se to promenilo pre otprilike 70 godina, kada su se radnici udružili, uz pomoć vladinih politika koje su podsticale visoko obrazovanje i sindikalizaciju, što je omogućilo zaposlenima da se bore za bolje plate i sigurnost posla.
“Problem je u tome što je u kapitalističkom sistemu… prioritet profit. To je ono što kapitalistički sistem treba da uradi, jeste da maksimizira profit”, rekao je Smith.
“I tako imamo malu neusklađenost, mi živimo u kapitalističkom sistemu i na neki način očekujemo da ćemo imati drugačiji ishod, znate – gde će nam svima pružiti dobre, smislene živote.”
Za pultom na Drugoj čaši ( kafeterija) u Sent Džonsu, Sarkar se smeška dok kuva mleko na pari za kafu.
Ona je zahvalna na poslu. Ali želi da ne mora da trči na časove, zatim u svoju kancelariju u kampusu, pa kući, pa na autobusku stanicu na posao, sve vreme brinući o novcu i vrlo malo razmišljajući o kamenju.
Biće ovde, kuvati kafu za 15 dolara na sat, do 21:00. Onda će učiti, spavati i sutra sve ponovo.
“Samo se borim sa ovim i to se ponavlja svaki dan”, kaže ona.
“Moram ovo da radim. Trenutno ne postoji drugi način.”
SERBIANNEWS/CANADA
