Lični stav:TEŠKOĆE GLASANJA U DIJASPORI

Da li onaj ko u Srbiji ne živi, treba da ima uticaj na život onih koji
žive u Srbiji. Ovo je velika dilema, koju u poslednje vreme
aktuelizuju posebno glasači iz BiH, koji dobijanjem srpskog pasoša
postaju birači iz daljine?
Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave Republike
Srbije saopštilo je nedavno da srpski državljani, vlasnici crvenog srpskog
pasoša, odnosno glasači i birači, koji imaju boravište u inostranstvu,
mogu preko diplomatsko-konzularnog predstavništva Srbije podneti
zahtev do 25. novembra u ponoć ukoliko žele da u zemljama gde borave
glasaju na predstojećim izborima u Srbiji, raspisanim za 17. decembar
2023. godine.
Ako birač glasa u inostranstvu, ne upisuje se u izvod iz jedinstvenog
biračkog spiska po mestu prebivališta u zemlji, odnosno upisuje se u
izvod iz jedinstvenog biračkog spiska prema mestu boravišta u
inostranstvu.
Na prvi pogled sve izgleda prosto, prijavite se ambasadi ili
konzulatu Republike Srbije, oni vas stave na spisak glasača i vi 17.
decembra odete i glasate. U životu, međutim, nije tako prosto i
jednostavno glasati i birati političke poslanike za vlast u otadžbini, jer na
planeti Zemlji u rasejanju ima milion Srba poreklom iz Srbije. Nisu svi
državljani svoje ottadžbone i nemaju svi pravo glasa. U Nemačkoj,
Austriji i Australiji, na primer, ima mnogo državljana Srbije sa
državljanstvom ovih zemalja, pa nemaju pravo i da glasaju.
Ono što se malo zna u srpskoj javnosti jeste činjenica da je sama
država, bilo Jugoslavija ili Srbija, za vreme vladavine komunizma,
izbrisala veliki broj naših državljana sa pravom glasa u dijaspori. Da se
podsetimo te istorijske nepravde:
Iseljenicima i njihovim potomcima nakon Drugog svetskog rata je
oduzeto državljanstvo na osnovu Zakona o oduzimanju državljanstva
oficirima i podoficirima bivše jugoslovenske vojske, koji neće da se

vrate u otadžbinu i pripadnicima vojnih formacija koji su odbegli u
inostranstvo (Službeni list DFJ, broj 66/45, 106/47 I 110/47). A njihovim
potomcima na osnovu Zakon o državljanstvu Federativne Narodne
Republike Jugoslavije (Službeni list FNRJ br. 45/46 i 105/48).
Licima koja su napuštala zemlju nakon Drugog svetskog rata i koja
su se priključila radu srpske nacionalne emigracije oduzeta su
državljanstva na osnovu Zakona o državljanstvu Demokratske
Federativne Jugoslavije (Službeni list DFJ br. 64/45), Zakona o
državljanstvu Federativne Narodne Republike Jugoslavije (Službeni list
FNRJ br. 45/46 i 105/48).
Tako se priča o odnosu Srbije i njene dijaspore, u nekom periodu
istorije, pretvorila u stvaranje velikog broja apatrida, koji su tokom
vremena preuzimali državljanstva drugih zemalja, a svojoj deci nisu
mogli da objasne zbog čega su prokaženi od matične zemlje i postali
ljudi bez zemlje. Na ovaj način su administrativnim odlukama državnih
organa oni otpisani – zaista postali zauvek otpisani.
Drugi problem je što država Srbija još nije uvela glasanje putem
elektornskih mreža, pa birači u srpskoj dijaspori, moraju da pređu više
stotina kilometara da bi došli do glasačkog mesta u srpskom konzulatu.
Takav je primer u SAD, gde postoji u toj ogromnoj zemlji, gotovo državi
kontinentu, samo dva glasačka mesta – jedno u Vašingtonu i drugo u
Čikagu.
Srbija je mala i siromašna zemlja i nije finansijski u stanju da plati
otvaranje birališta u 159 država sveta gde živer naši glasači, niti da
finasira izgranju sistema za elektornsko glasanja iz svakog kutka planete
Zemlje.
Treća teškoća za realizaciju građanskog prava glasa naših ljudi u
iseljeništvu jeste to da naša država ne uspeva da prebroji sve državljane
Srbije u rasejanju, odnosno državljane sa pravom glasa. I čelnici Zavoda
za statistiku su zimus priznale da su pogrešli kada su prilikom popisa
utvrđivali državljane u dijaspore pitanjem u familiji: „Imate li nekog na
radu u inostranstvu?“
Tako je dobijen broj od svega 299.000 srpskih državljana glasača,
umesto milion koliko ih po mojoj proceni živi u inostranstvu. Ovo je
namerni proces minimiziranja broja glasača u dijaspori, kojim se pravo

glasa naših iseljenih državljana svodi samo na dobro volju države Srbije
da dozvoli nekim građanima da glasaju.
Evo kako to izgleda u Beču, prestonici srpske dijaspore, u kome
živi 180.000 Srba, većinom državljana Srbije. Polovina ima austrijsko
državljanstvo, što ukida srpsko državljanstvo i pravo glasa. Dakle može
da glasa oko 90.000 Srba a na poslednjim izborima na biralište je izašlo
svega 3.600 glasača. U državi Makedoniji u kojoj po popisu iz 2021.
godine ima samo 23.485 Srba, većinom poreklom iz Srbije. na birališta
izlazi oko 8.000 srpskih glasača.
Moderna država Srbija već decenijama priča i obećava kako će
da napravi registar svih Srba sveta, kako će da stvori jedinstveni spisak
glasača u dijaspori, ali u tom ne uspeva. Srbija loše organizuje
ostvarivanje prava glasa u rasejanju, zbog potešćkoća d ainstalira
potrebnu infrastrukturu i sistem glasanja, ali i jer u Beogradu postoji
politički nedostatak volje, tačnije bojazan da glasači iz dijaspore ne gaje
simpatije prema vlasti. A i kako bi….?
Mnogo puta srpski iseljenici i gastarbajteri su prevareni i to od
državnih vlasti, pa i od lokalne vlasti tj. od predstavnika države, koja
organizuje izbore i glasanje u srpskom rasejanju. Prisetimo se da je
država Jugoslavija „pojela 23 milijarde dolara“ vrednu deviznu štednju
građana. Da je demokratska vlast zamrzla deviznu štednju građana i
iplsaćivala vrednim ljudima iz rasejanja po 100 evra mesečno. Ljudima
je bilo ukinuto pravo na raspolaganje svojihm ličnim kapitalo, deviznom
ušteđevinom i ulaganje u vlastitu i porodičnu budućnost.
Lokalne vlasti onemogućavaju investitore iz dijaspore da otvore
fabrike i pogonoe u zavičaju. Jedna investitor iz Rusije, kome je
predsednik Srbije lično otvorio fabriku peleta, nikada nije počeo sa
svojih 45 radnika da radi jer mu lokalna vlast nije dala struju i upotrebnu
dozvolu.
Takvo ponašanje porodilo je nepoverenje državljana Srbije iz
rasejanja prema svojim političkim predstavnicima u otadžbini- Neki to
svoje nepoverenje prema vlastima u Srbiji izkazuju tako što glasaju
protiv vodelje stranke, a neki, većina njih, tako što ne izlazi na glasanje u
ambasadama i konzulatima. Poslednji podaci kazuju da je od milion

srpskih glasača u dijaspori, samo njih od 29.000 do 36.000 izlazilo
poslednjih godina na birališta u inostranstvu.
Tu nedavno čuo sam dvoje srpskih državljana iz državljana Crne
Gore iz Švedske, starih preko 83 godine, kako govore da će da glasaju i u
Beogradu i u Podgorici. Jedna od njihovih prijatelja ih je tada pitao:
– Živite u Švedskoj, bogati ste ljudi, imate pet kuća i stanova, zašto
hoćete iz te tuđine da se mešate u politički izbor vlasti uSrbiji i
Crnoj Gori? Zašto to ne repustite ljudima koji žive u ovim dvema
otadžbinskim zemljama, zašto im vi iz inostranstva korjite
sudbinu?
Dobio je odgovor: – Imamo prvao glas ai hoćemo da ga ostvarimo,
obe zemlje su naše otadžbine.
Ovakav razgovor dotakao je tumu da onaj ko u Srbiji ne živi, ne
treba ni da ima uticaj na život onih koji žive u Srbiji. Ovo je velika
dilema, koju u poslednje vreme aktuelizuju posebno glasači iz BiH, koji
dobijanjem srpskog pasoša postaju birači iz daljine. Ova tema nije jasna,
nije svrsishodna, jer nije jasno definisana od uvođenja višepartijskog
sistema 1990. godine do danas. Od tada se i termin dijaspore promenio.
Dijaspora je podeljena i razdeljena po različitim geografskim i
socioekonomskim šavovima. Glavna podela među svima je na one koji
imaju državljanstvo Srbije i one koji nemaju.
A opet taj narod, koji možemo da zovemo “svi Srbi sveta”, u
kome mnogi nemaju srpski crveni pasoš i pravo glasa, Београд smatraju
za centar matice i dijaspore, odnosno države коју svi naši iseljenici
smatraju svojom. Srbi u rasejanju ili drugim otadžbinskim srpskim
zemljama koji nemaju pasoš Srbije i srpsko državljanstvo podjedanko je
vole kao Srbi iz same Srbije. Otuda i interesovanje Srba iz daljine i
tuđine, iz rasejanja i dijaspore da glasanjem odrede bolju sudbinu i
budućnost matici i narodu koji u njoj živi. A to treba poštovati i
podržavati. Glasajte svi Srbi sveta !

SERBIANNEWS/CANADA