Pandemija kuge bila je takvih razmera da je ostavila genetski marker na čovečanstvo i utiče na ljudsko zdravlje i danas, gotovo 700 godina posle, pokazuje rad objavljen u časopisu Nature.
Gotovo polovina stanovništva Evrope umrla je sredinom 14. veka kada je “crna smrt” harala kontinentom.
Prva studija koja je analizirala DNK kostiju starih više vekova pronašla je mutacije koje su pomogle ljudima da prežive kugu. Ali te iste mutacije povezane su s današnjim autoimunim bolestima.
Crna kuga je jedan od najvažnijih, najsmrtonosnijih i najcrnjih trenutaka u ljudskoj istoriji.
Procenjuje se da je ta bolest usmrtila 200 miliona ljudi.
Naučnici pretpostavljaju da je uticaj kuge bio tako veliki da je mogao da oblikuje ljudsku revoluciju. Analizirali su DNK iz zuba 206 drevnih kostura kako bi precizno datirali ljudske ostatke pre kuge, tokom pandemije i nakon nje.
Analiza je obuhvatila i kosti iz masovne grobnice East Smithfield u koju su sahranili žrtve kuge u Londonu.
Rezultati studije objavljeni u časopisu Nature pokazuju mutacije gena zvanog ERAP2.
Ako ste osoba koja je bila dovoljno srećna da ima prave mutacije tada imate 40 posto izgleda da preživite kugu.
“Učinak je veliki, pravo je iznenađenje pronaći tako nešto u ljudskom genomu”, kaže profesor Luis Bareiro sa Univerziteta u Čikagu.
Posao gena je da proizvodi proteine koji seckaju invazivne mikrobe i njegove deliće pokazuju imunološkom sistemu kako bi ga pripremio da prepozna i neutralizuje neprijatelja.
Taj gen dolazi u različitim verzijama – neke od njih deluju dobro, a druge ne, a pojedinac nasleđuje kopiju od svakog roditelja.
Srećnici koji imaju najviše izgleda da prežive nasledili su visokoefikasnu verziju od majke i oca.
Preživeli su imali decu i preneli su na njih te korisne mutacije pa su one tako postajale sve učestalije.
“Vidimo povećanje od 10 posto kroz dve do tri generacije, reč je o najsnažnijoj selekciji u ljudskoj vrsti do danas”, kaže evolutivni genetičar profesor Hendrik Poinar sa Univerziteta McMaster.
Rezultati su potvrđeni savremenim eksperimentima korišćenjem bakterije kuge – Yersinia pestis. Uzorci krvi ljudi s korisnim mutacijama bili su sposobni da se odupru infekciji za razliku od uzoraka onih koji nisu imali tu mutaciju.
Čak i danas mutacije otporne na kugu učestalije su nego što su bile pre pandemije.
Problem je što su povezane s autoimunim bolestima kakva je na primere Kronova bolest (upalna bolest creva) – pa ono što je pomoglo vašim precima da prežive pre 700 godina moglo bi štetiti vašem zdravlju danas.
I druge istorijske sile na naš DNK ostavljaju posledice koje i danas osećamo. Otprilike 1 do 4 posto modernog DNK dolazi od naših predaka koji su se mešali s neandertalcima i to nasleđe utiče na našu sposobnost da odgovorimo na bolesti, a među njima i na kovid.
“Dakle ti ožiljci iz prošlosti i danas prilično utiču na našu podložnost bolestima”, kaže prof. Bareiro.
Preživljavanje od 40 posto “najjača je selektivna posledica do danas pronađena u ljudskoj vrsti”, kaže prof. Bareiro.
Pandemija kovida verovatno neće ostaviti takvo nasleđe.
Evolucija deluje kroz sposobnost da reprodukujete i prenosite na gene. Kovid je uglavnom ubijao starije osobe koje su već prošle svoje reproduktivno razdoblje i zato ne mogu prenositi gene na svoju decu.
Kuga je, naprotiv, ubijala sve bez obzira na starost i u tako velikom broju da je njen učinak trajan.
