Banjaluka – „Sveti oče, nije istina to što je u svom opširnom izveštaju italijanski konzul javio da je 7. februara 1942. godine u školi u Šargovcu pobijeno 56 pravoslavne dece, ni što su pedantni Nemci zabeležili da je pobijeno 53 dece… Nemci bi bili u pravu da je Kuruzović Dragica tog dana došla u školu, ali nije. Ona je tog dana otišla kod tetke u Borik, pa nije zaklana”, reči su iz potresne „Priče koja luta svetom” profesora Tihomira Levajca.
U banjalučkom naselju Šargovac održan je pomen za 52 učenika Osnovne škole „Đura Jakšić” ubijena na taj dan 1942. godine. Direktor škole Darko Tomić istakao je da je „danas 80 godina od zločina koji se desio u ovoj školi i deset godina otkad obeležavamo pomen za nevine žrtve”.
Dan ranije u Drakuliću je obeleženo 80 godina od ustaškog zločina nad više od 2.300 Srba. Među stradalima je bilo 551 dete. Svi su ubijeni u jednom danu, bez ispaljenog metka. Zločin se desio u banjalučkim naseljima Drakulić, Motike, Šargovac i u rudniku Rakovac.
O ovom pokolju uskoro bi trebalo da bude snimljen film. Pod komandom natporučnika Josipa Mišlova i fra Vjekoslava Filipovića iz takozvanog Tjelesnog zdruga Ante Pavelića, ustaše iz Zagreba i Banjaluke ubijale su Srbe bez ijednog ispaljenog metka – sekirama, noževima i krampovima, podsećaju mediji u RS.
Profesor Levajac zabeležio je o knjizi „Priča koja luta svetom”: „Davao sam je nekim prijateljima da je pročitaju, da mi kažu kako su je doživeli. Neki mekušci, oni koji sebivljivu savest imaju, nisu mogli ni da je pročitaju. Hrabriji jesu. Poneko se zgražavao, a mnogi mislili da je događaj isuviše monstruozan da bi bio stvaran”.
Nedavno preminuli profesor banjalučke gimnazije ovu priču, kako je pojašnjavao, svesno je zapisao na ustaškom pravopisu, a potom je prevedena na desetak svetskih jezika.
U priči koju je profesor Levajac zapisao kao obraćanje učiteljice ubijenih mališana još piše: „Ne znam zbog čega su posle mnogi pripovedali da su decu koja su tek progledala ubijali nožem koji se zvao bod, ustaški bod, toljagama, sekirama, vilama, bajonetima, a najviše metalnom kuglom na drvenoj dasci. Ja to ne mogu posvedočiti. Ja se samo sećam njihovih očiju koje su milost iskale. Očiju u kojima je bio strah, vapaj, užas, umiranje…”.
Patricija Erak, učenica ove škole, na obeležavanju rekla je da se nastavnici svakog časa i dana trude da im podignu svest o kulturi sećanja.
„Ne da širimo mržnju, nego da ne zaboravimo šta se desilo. Mislim da to najbolje možemo shvatiti mi koji smo istih godina kao što su bili učenici koji su ovde postradali”, rekla je Erakova.
