Čile – zemlja kojoj se treba vraćati

Ima zemalja, gradova i ljudi koji vas polako uvode u svoje misli, priče i postojanja. One traže strpljenje, posvećenost i otvorenost. Ali, ako im se vratite, i vraćate, onda vas nagrade tajnama koje se polako, sloj po sloj, otvaraju pred vama sa značenjima koja se menjaju, obogaćuju i oslikavaju sa svakim novim dolaskom, sve više i dublje, sve bliže i smislenije.

Čile je zemlja u koju se treba vraćati.

Parkovi srca grada

Parkovi, parkovi srca grada. Parkova ima velikih i malih. Sa igralištima za decu, klupama za mlade, roditelje, bake i deke, radnike, studente. Parkovi su mesta gde svako ima svoje mesto. I cveće i drveće, skulpture, restorani, i uvek deca.

U parkiću Bilbao u srcu Providencije, delu glavnoga grada Santjaga, nailazim na poruku uklesanu u kamenu: „Najlepši pejzaž koji sam ikada video i kome se uvek vraćam je moj drug i moja drugarica!“(Gonzales Vera).

U parku u Talki, na koji gledaju, sa jedne strane, zgrada ženske gimnazije, a sa druge strane, muška gimnazija, na kamenoj tabli – 10 Božijih zapovesti – a na klupama u drugom delu parka, poruke mudrosti šta će biti ako pogledaš oko sebe, zastaneš, a šta se događa kada samo ideš, ne razmišljajući… do mladića i devojke koji u subotnje prohladno poslepodne, nalaze radosti svoga zajedničkog postojanja, u razgovoru gledajući se oči u oči. Sa osmesima i vragolastim pogledima.

Deset Božjih zapovesti

Na prelazu od parka do Doma kulture, dok traje crveno svetlo, jedan mladić svira na tradicionalnom čileanskom instrumentu kena. Ispred Doma kulture, grupa mladih vežba plesove za nacionalno takmičenje koje će se odigrati u istoj dvorani.

U potrazi za parkom u Santjagu, neplanirano, skrećem u jednu ulicu. Obilazim parkić oko crkve, skrećem u sledeću ulicu, pamtim njeno ime – Monsieur Miller. A moglo je da piše i Krunska. Nije Beograd, ali onda ipak, uvek se nađe deo Beograda, pa ma gde bila. Posle velike, bučne, prometne Providencije, malena oaza mira. Ulazak u priču iz nekog drugog perioda sa drugim životima, mislima, brzinama. Osluškujem mir, pokrete listova na drveću i mirise jeseni. I sećam se moje divne nastavnice srpskog jezika, Milene Mučalov, koja je živela u Krunskoj ulici.

Do kulturnog centra dolazim tako što otkrivam za njegovo postojanje čitajući tablu na ulici – Kulturni centar Montekarmelo. Prelazim most na reci Mapoćo. Pronalazim ga u ulici Lepog pogleda, Bellavista. Ništa nije slučajno. Kulturni centar se nalazi u lepom prostoru koji je nekada bio manastir.

Izložba koja me je iznenadila, načinom predstavljanja i osećajem, bila je u zgradi nekadašnje crkve. Ulazim. Lagano pokrećem crne zavese. Ispred mene, izložba u nekadašnjoj sali za bogosluženje. U prostoru kristal, u staklenim bocama i na podu, na postoljima, u nekadašnjem oltaru i slobodno lebdećim u vazduhu. Uz muziku, da li stvarnu, ili se to samo meni pričinjava.

Mističnost stvaranja života od kristala uzetih iz prirode

Oseća se mističnost stvaranja života od kristala uzetih iz prirode, transformisanih pred našim očima, oblikovanih od autora izložbe, Kolomba Fontein i Mauricio Lakrampete, u različitim formama. Ostajem u ovom prostoru upijajući svaku česticu kristala i zvuke muzike, u ovome trenutku oslušnute, i one druge iz davnih vremena.

Ljudi, ljudi, ljudi

Geografija kao sudbina se oslikava na ljudima. Iako je Čile na kopnu, činjenica da je dugačkim i visokim planinskim vencima Anda, odvojen od drugih suseda na istom kontinentu, a da je sa zapadne i južne strane okrenut Tihom okeanu, utiče na formiranje njihove prirode, koja ima sličnosti sa ostrvskim zemljama.

Čileanci kažu za sebe da su stidljivi i tihi, da su porodični ljudi, gde i muškarci i žene podjednako rade. Ukoliko ste bili u nekoj drugoj južnoameričkoj zemlji, Meksiku ili Španiji, primetićete razlike sa Čileancima odmah. Deluje kao da ste dugme za jačinu zvuka sa 10 smanjili na tri, tek toliko da možete da čujete bez zvučnih pomagala. Ovo je još jedna potvrda da predrasude uvek treba proveriti.

Čile je u poslednje vreme postao zemlja gde dolaze ljudi iz Venecuele, Perua, i Haitija. Uglavnom je razlog ekonomske prirode „trbuhom za kruhom”, ali zabrinjava broj onih koji su povezani sa narkomafijom. Iako je Čile i dalje najsigurnija zemlja u ovom delu sveta, često se može čuti da se ne ide u centar grada, da se ne koriste mobilni telefoni na ulici, a ima i onih koji izbegavaju da uopšte idu u centar grada.

Ipak, ljudi ima svuda, od metroa, gde se još mogu sresti mladi koji ustupaju mesto starijima, i gde postoje posebna mesta u metro stanicama rezervisane za muzičare koji mogu da sviraju na staniciama, ali ne i u kupeima. Ulice su prepune ljudi svih generacija. Kako je to često biva i u drugim zemljama, od Azije do, eto, i Čilea, u školama se nosi odeća crne boje. Mladići nose i bele košunje, pa ih često zovu pingvini, jer podseđa na njih.

U restoranima kelneri su tu, kada vam trebaju. Nema žurbe i nervoze, sve se stigne u pravom trenutku. Kada je vreme ručka i pauze, i kelner je ima – sedne za drugi sto da pojede svoj ručak. Restorana ima svuda i za svaki džep. Ne osećate da vas iko požuruje, gura. Ne sećam se da sam čula povišeni glas, na ulici, fakultetu, metrou, prodavnici. Istina, nisam videla ni mnogo osmeha.

Druženje sa novim i starim prijateljima

Koncert na Univerzitetu Talka, u prelepoj i prepunoj sali u čijem predvorju se nalazi legat čuvene čileanske vajarke Lili Garafulik Janković, poreklom iz Hrvatske, bio je susret nekoliko generacija. Čuveni umetnik Eduardo Gati i njegov sin, kao predstavnici dve generacije ujedinjeni u istoj misiji – stvaranju i deljenju lepote i smisla. Svojim veštim prstima, prijatnim glasovima i moćnim stihovima pesama koje su pevali, dotakli su sve nas prisutne, koji ih prate decenijama, i mene novodošlu u ovu oazu zajedništva.

Čuvenu pesmu Los Momentos – Trenuci, pevala je cela sala. Nije to bio Bajaga, nije to bio Nil Dajmon, bio je to Gati i pesma koja se svima nama dogodila, o našim životima, strahovima, sukobima, porazima. Posmatram studente, profesore, decu, ljude svih generacija, kako se njišu, glas im podrhtava, ruke se pomalo tresu snimajući ovaj trenutak. Svetlost sa telefona, podseća na sjaj sveća.

Činilo se da smo umesto u koncertnoj sali u crkvi u dirljivoj molitvi za mir i razumevanje među svima nama, na svim stranama sveta. Pesme su tekle, sećanja su se vraćala, a mladi su stvarali nove trenutke, koji će oživeti, za dvadeset i više godina. Moji prijatelji, profesori sada, a pre nekoliko decenija bili su studenti koji su se upravo ovde zavoleli. Gledam ih kako se drže za ruke, kako im oči sijaju, a osećanja prve ljuvabi su tu, ne izmenjena, za sve ove godine.

Druženja sa prijateljima, novim i starim, su najprijatniji doživljaji na svim putovanjima. U različitim životnim dobima, decom različitih uzrasta, tradicionalnim i modernim domovima, ali uvek sa poštovanjem svakoga prema svakome, retkom upotrebom pametnih telefona, najčešće radi slikanja, razgovorima, onim pravim kada se ljudi gledaju i slušaju i osluškuju. I to svako sa svakim od četiri do 74 godine.

Kako je moguće da na drugom kontinentu zagrlite dečaka od četiri godine koji liči na vas, a nije vam rođak? Ili da pričate sa bratom i sestrom, studentima fakulteta sa kojima se razumete, kao da ste rasli zajedno. I da prepoznate poglede i stidljivost studenata kojima predajete, onaj isti koji ste i sami imali kada ste bili u njihovim godinama. Bliskost duša je ono što me uvek obraduje i da mi nadu da se možemo razumeti uprkos različitih godina, porekla, jezika, iskustva. Ima nešto u nama svima, u osnovi svih nas, što je tu, da nas spaja i pomaže da prevodimo različitosti u suštinu koja nam je svima slična.

Razigranost, šarmantnost i osećaj sigurnosti i ljubavi, najmlađeg među nama, bila je neodoljiva. Mudrost, odmerenost, preciznost zapažanja i lakoća razmene misli, apsolventkinje ekonomoskog fakulteta, bili su prava radost za dušu. Mladi istraživač, fizičar koji će dodati svoj doprinos nauci za nekoliko godina, uz mogućnost brzog, korektnog izlaganja o novom projektu ARTEMIS koji će poletiti do Marsa preko Meseca i doprinosu Nikole Tesle u postojanju današnjih pametnih telefona, uz prethodno vreme posvećeno pripremi ručka u kome smo svi uživali, bili su zadivljujući.

A tek moji prijatelji koji ove godine slave, neverovatnih 50 godina braka, uz četiri sina, nekoliko unuka i nezapamćenu lakoću vedrine, poštovanja, nežnosti i ljubavi uz vragolastost u svakome danu, obasjavaju ovu planetu nadom u lepotu zajedničkog postojanja. Njihova bašta, negovana sa pažnjom i posvećenošću, uz davanje izbora palmama da rastu do svojih visina, i plodovima voćaka da se šire na strane koji oni žele, oaza je slobode, lepote i čistote prirode u njima, i u njoj samoj.

Ima zemalja, gradova i ljudi, koji vas polako uvode u svoje misli, priče i postojanja. One traže strpljenje, posvećenost i otvorenost. Ali, ako im se vratite, i vraćate, onda vas nagrade tajnama koje se polako, sloj po sloj, otvaraju pred vama sa značenjima koja se menjaju, obogaćuju i oslikavaju sa svakim novim dolaskom, sve više i dublje, sve bliže i smislenije.

Čile – zemlja, kojoj se treba vraćati!