Zašto olimpijci grizu medalje? Ne, ne proveravaju kvalitet zlata
Medalje na olimpijskim igrama se dele iz dana u dan i Srbija je osvojila jednu – i to zlatnu. Svakog dana vidimo dodeljivanje medalja i često ih dobitnici – grizu. Grickanje novoosvojene medalje na postolju postao je ritual koji mnogi sportisti praktikuju decenijama. Zašto?
Razlog seže daleko u istoriju Olimpijskih igara.
Za sve su krivi novinari i fotografi, rekao je David Valečinski, predsednik Međunarodnog društva olimpijskih istoričara, a prenosi Nova.rs.
„Fotografi su mislili da su sportisti sa medaljama u ustima ikonski snimci koji će lako prodati sutrašnje novine. Takve fotografije bi mogle da se pojave na naslovnoj strani bez dodatnog razmišljanja. Mislim da sportisti to inače ne bi radili“, objasnio je Valečinski zvaničnom sajtu Olimpijskih igara.
Zbog medalje ostao bez zuba
Nemački olimpijac David Meler osvojio je srebrnu medalju u sankanju na Zimskim olimpijskim igrama 2010. Zbog te iste medalje ostao je bez zuba.
„Fotografi su hteli da me slikaju kako držim medalju u zubima. Kasnije na večeri sam shvatio da mi je zub napukao,“ objasnio je.
To je jedina zabeležena nesreća zbog ugriza medalja. Postojala je i teorija da sportisti grizu medalje da bi proverili kvalitet. Naime, zlato, srebro i bronza se lako mogu oblikovati u poređenju sa drugim metalima.
Da li se zlatne olimpijske medalje prave od zlata?
Međunarodni olimpijski komitet nije dodeljivao olimpijske medalje od čistog zlata od Olimpijskih igara u Stokholmu 1912. godine. Trenutno su zlatne medalje 92,5% srebrne, ali je umešano šest grama zlata kako bi se garantovalo da medalja zadrži svoju ikoničnu boju.
Iz tog razloga, sugestija da sportisti proveravaju čistoću medalje je netačna. Zlato je mekan metal, tako da će čisto zlato ostaviti udubljenje kada se ugrize uz dovoljan pritisak.
Na Olimpijskim igrama u Parizu trebalo bi da bude dodeljeno najmanje 987 medalja. Mogli bi da se podele još više u slučaju podele najviših mesta na takmičenjima. Većina će imati tragove zuba nakon dodele.
