Subotica – Nakon nepune tri decenije od premijere upravo na sceni „Jadran” u Subotici, predstava „Psovanje publike” po tekstu Petera Handkea, u režiji Ljubiše Ristića, ponovo je igrana na istim daskama. Ovoga puta kao gostujuća, sa novom, podmlađenom glumačkom postavom. Od premijere u Subotici, „Psovanje publike” deo je stalnog repertoara KPGT-a u Beogradu ili, kako Ristić kaže, „gvozdenog repertoara” u koji još spadaju njegove predstave „Ričard Treći”, koja je takođe prvi put izvedena ovde u Subotici na Šekspir festu 1986. godine, te „Buba u uhu” koja je pre 54 godine prvi put odigrana u JDP-u. Te predstave su, kaže, škola KPGT-a.
– „Psovanje publike” je važan komad, jer mislim da je sa njim Handke stavio tačku na kraj avangarde. Od tog komada nadalje, nema avangarde, počinje vreme baroka, postmoderne, jedna druga ideja pozorišta u kojem nije obavezna potraga za novim i uvek za novim, već sve što je postojalo u istoriji umetnosti je upotrebljivo za umetnost. Zapravo, umetnost nastaje iz umetnosti, a ne iz života, i to je ta osnovna ideja koja će kasnije u drugim umetnostima biti nazvana postmoderna, a pozorište je tada već krajem šezdesetih godina krenulo da otvara taj prostor mišljenja o umetnosti. Esej o pozorištu „Psovanje publike” govori o osnovnim stvarima: o publici, o vremenu, prostoru, govori o odnosu scene i gledališta, to je ne samo značajan nego i izuzetno zanimljiv komad koji je inače izveden 1967. godine u Beogradu. Čim je izveden u Frankfurtu, Pit Teslić ga je preveo i igrali smo ga u Rasovom Pozorišnom igralištu u dvorištu Filozofskog fakulteta i taj komad sada živi kod nas – priča reditelj Ljubiša Ristić.
Scenu „Jadran” na kojoj Narodno pozorište u Subotici još uvek igra svoje predstave Ristić naziva KPGT scenom u bioskopu „Jadran” jer je to praktično teatarski prostor koji je on otvorio krajem osamdesetih godina u trenutku kada je inspekcija zabranila rad u staroj zgradi Narodnog pozorišta zbog lošeg stanja objekta. Tada su predstave počele da se igraju u adaptiranoj bioskopskoj sali „Jadran”, u Sinagogi, koja je tada još, kako Ristić podseća, bila skladište bicikala. Ljubiša Ristić snažno je oblikovao pozorišni i kulturni život Subotice od sredine osamdesetih do kraja devedesetih godina, kada su ovde igrani ciklusi predstava poput Šekspir festa, Molijer festa, Festivala domaće drame, te „Zlatno doba” u godišnjici otkrića Amerike, festival dela Danila Kiša.
– To je bilo vreme kada se mnogo putovalo, išlo se po inostranstvu, svake godine smo imali po mesec dana gostovanja po Evropi. Koristili smo priliku da napravimo te letnje festivale koji nikada nisu bili takvi da se skupe predstave sa raznih strana, kao što rade filmski festivali, traku pod mišku, pa se prave festivali: Mi smo uvek imali ideju da radimo produkcione festivale, da se naprave nove predstave koje će onda iz godine u godinu ponavljati. To je bilo ono što smo zvali JU-fest, imali smo temu, ideju i godinama je dosledno sprovodili – kaže Ristić.
Za pozorišnog reditelja ideja o povezivanju prostora koji postaju stvaralačke radionice iz koje nastavljaju da šire svoju kulturnu misiju i dalje je živa i kaže da je gostovanje predstava „Psovanje publike”, te „Ljubavne priče” po tekstu Puriše Đorđevića upravo začetak jednog novog povezivanja teatara.
– Ovo što sada radimo u Subotici je početak stvaranja jedne takve mreže, onoga što smo imali osamdesetih i devedesetih. Imamo dogovor sa prijateljima iz subotičkog Narodnog pozorišta da oni gostuju kod nas u Beogradu, da mi na našoj staroj sceni ovde u Subotici igramo naše predstave redovno, ali isto to radimo i otvaramo stalnu scenu u Novom Sadu, otvorićemo i u Nišu, Kragujevcu i Kraljevu. Za sada u ovih pet gradova gde ćemo distribuirati ne samo naše predstave, mi imamo repertoar od 20 i nešto predstava, već ćemo ići u ovih pet gradova, a kada to bude moguće, proširićemo na Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Sloveniju, videćemo šta će realno biti moguće – kaže reditelj.
Ljubiša Ristić ima već i predviđeni repertoar za ovaj ciklus predstava koji bi se igrao u okviru programa „Ju fest” 20–25.
– Počinjemo da radimo ovoga leta, kao godinama ranije, imaćemo kasting za 10 do 15 novih glumaca. Mi sada imamo 90 glumaca u našim predstavama, ali nam treba još. Radićemo jugoslovenske klasike: Ivana Cankara „Sluge”, Miroslava Krležu „Leda”, Miloša Crnjanskog „Dnevnik o Čarnojeviću”, Branka Ćopića „Osma ofanziva” i Vasila Iljoskog „Pečalbari”.
Koncept KPGT-a (Kazalište, Pozorište, Gledališće, Teatar) tako bi ove godine iz Stare šećerane u Beogradu trebalo da se proširi po zemlji.
– Jedinstveni jugoslovenski kulturni prostor, bez obzira na države koje dolaze, nastaju – zajednički život raznih ljudi, raznih nacionalnosti, jezika, tradicija – koji iz toga crpi bogatstvo za svoj rad, za svoju umetnost, a nisu im to smetnje, to je uvek ono što smo pokušali da uradimo. U međuvremenu drugi su bili jači, zemlju su rasturili. Ali interesantno je da svi mi koji smo se bavili tada Jugoslavijom, i borili se za to i za taj zajednički život, nismo baš poželjni, u okolini, u okolnim zemljama. A ovi koji su jako osvešćeni, onako tvrdi i strogi, oni jedni druge jako češkaju, miluju po glavi, jedni druge hvale, pozivaju čašćavaju dogovaraju se, samo mi Jugosloveni nismo prihvatljivi. Mi smo opasnost, jer pakleni teror činjenica govori da je to nešto čemu svet ide, ljudi moraju živeti zajedno, biti prijatelji. Došlo je vreme kada treba da radimo zajedno, ne da sarađujemo, nego da živimo zajedno i da radimo zajedno – zaključuje Ljubiša Ristić.
